Моргелони су ми од живота направили хорор!

Poslednja izmena:
Читао сам пре пар година студију у британском Ланцету... колико се сећам, надражаји су стварни - психоза, шећерна болест, аутоимуни поремећаји, болести зависности, дерматитис ове или оне врсте - и чешу се. Међутим, пошто имаји идеације о природи тог свраба опсесивно проучавају те ране, отварају их, прегледају, спречавају их да зарасту, и када се у њима ухвати кончић из рубља и сл славодобитно га показују као доказ да им памучне или најлонске нити, гушчије паперје или шта већ расту под кожом.

Психозе те врсте су честе. Ако пажљиво обратиш пажњу на своја чула, приметићеш да те врло често нешто помало засврби, надражи и слично, и надражаји постају израженији када о њима размишљаш. Неуропатија тих људи... мислим, нећу да их вређам, сигуран сам да им је стварно тешко. Међутим, њихова болест није она на коју мисле.

Znači, oni to spolja nanesu na ranu. Otuda materije koje nisu produkti organizma, a mogu se objasniti materijama sa kojima su u neposrednom kontaktu.
Logično, ali to ne umanjuje njihovu patnju jer nisu vodjeni zdravom logikom. Reaguju li bar na antipsihotike?

Postoji li neka psihoza u kojoj svet nije zastrašujuće ugrožavajući?
 
Znači, oni to spolja nanesu na ranu. Otuda materije koje nisu produkti organizma, a mogu se objasniti materijama sa kojima su u neposrednom kontaktu. Logično, ali to ne umanjuje njihovu patnju jer nisu vodjeni zdravom logikom. Reaguju li bar na antipsihotike?

Postoji li neka psihoza u kojoj svet nije zastrašujuće ugrožavajući?

Наравно, како би и могло другачије. Длаке, влакна и сл из околине.

Знаш како, врло је ретко да овакав симптом буде изолован... не мислим на неуропатију која изазива сам свраб него на идеације. Ту ћеш сигурно наћи серију психичких проблема, депресију, фобије, опсесивно-компулзивне поремећаје... Нисам пратио тему стручно али ја бих пробао рисперидон чисто због дејства на серотонин, можда неке трициклике, клорипрамин. Изненадио бих се ако не би било неког побољшања клиничке слике.
 
јуу бре како смеш ово да поставиш:sad2:
ош ти кажу како си поремечен и психотичан:sad2:

Interesantna ova politika prvo te izbace sa posla zbog tranzicije, onda ti ne daju posao da radiš u pozitivnoj atmosferi jer imaš više od 25 godina a nemaš 5 godina iskustva na istom ili sličnim poslvima, onda te bombarduju uranijumom, narod umire od kancera plus ti uvode kontrolu kretanja sa bus plusom i na kraju ti daju GMO hranu da poručkaš

jel ovo neki morbidan hipotetički horor film ili ja samo tripujem da sam luzer u logoru?
 
IS FACEPALMING ¬_¬ Hard.

kABbj.gif
 
Наравно, како би и могло другачије. Длаке, влакна и сл из околине.

Знаш како, врло је ретко да овакав симптом буде изолован... не мислим на неуропатију која изазива сам свраб него на идеације. Ту ћеш сигурно наћи серију психичких проблема, депресију, фобије, опсесивно-компулзивне поремећаје... Нисам пратио тему стручно али ја бих пробао рисперидон чисто због дејства на серотонин, можда неке трициклике, клорипрамин. Изненадио бих се ако не би било неког побољшања клиничке слике.

Ova mučenica je imala OKP. Prala je besomučno ruke. Jedan sapun joj je trajao dva dana i to je nije uzdrmalo kao neurodermatit. Tek tada se obratila za pomoć. Ne znam kako se sve to završilo jer sam ja napustila taj posao dok je ona bila na bolovanju pa više nismo bile u kontaktu. Ali, bila je .... hm, pa, teška za saradnju, sitničava, teško se saradjivalo sa njom zbog davanja pažnje nebitnim detaljima.

A, za antipsihotike pitam iz prostog razloga što mislim da se nekako moraju sprečiti da kopaju po sebi i navuku dodatno infekciju.
 
Нема ту спречавања ако не желе третман, а можеш да се кладиш да га већина не жели

Још кад крену да охрабрују једни друге преко нета... пази овог лика горе који је све довео у везу са ГМ храном, он још није ни најлуђи. Сад сам бацио поглед на те њихове сајтове и најјачи је неки баја који тврди (одговорно тврди) да влакна из његове коже нису људског, животињског, биљног или минералног порекла већ - ванземаљског. Да, да, ванземаљског, а онај ко се чуди је вероватно глуп или је и сам део завере, што је много вероватније.

Нема са њима дискусије. Знаш, једно време је био модеран приступ психопатологији као јатрогеним стањима, са фокусом на стигму... укратко, човек који пати од шизофреније у суштини не пати ни од чега осим од нетолеранције друштва и неспремности да се њихове идиосинкразије опишу другачије него патогена стања... и сад ја, рецимо, на мом послу анализирам скен дела мозга жене која је цело време себи покушавала да ишчупа косу са главе. Зашто? Зато што то није њена коса. То је коса њене мајке, и није јој ту место. Усађена јој је преко ноћи, заједно са многим страним мислима. Контрола тих мисли се обавља путем радија. И сад успе да отргне руку и раскрвари се, засере нам опрему, слушам ту вриску из суседне собе са техничарима...

Хоћу да кажем да немам стрпљења за приступ психичким поремећајима који иду путањом мањег отпора или повлађивањем. Због искуства не могу, због познавања етиологије не могу, због рада на мозгу не могу. И то се види кад ме нека овако дебилна, исконски дебилна тема у моменту изнервира.
 
Laički, psihotične osobe doživljavam kao nekoga ko nema uvid u realnost, nego svoj svet vidi kao jedini stvaran. Ako je tako, onda oni ne mogu napraviti realan pa još i kritički uvid i na osnovu toga se sami obratiti za pomoć. O njima mora neko da brine i preuzme odgovornost i zbog njih samih, ali i zbog drugih. Kako jedan paranoik da se uveri da ga niko ne uhodi, ne kontroliše. Šta kad počne da se brani napadajući druge?

Ja sam zaista zapanjena predvidjanjem SZO da će do 2020. godine od depresije oboleti svaki drugi ili četvrti čovek. To je pandemija jedne bolesti za koju se zna vekovima, za koju postoji čitava lepeza antidepresiva i psihoterapijskih pristupa. Jednostavno, tako nešto ne mogu da objasnim otporom prema lečenju, najmanje je stigmatizovana, a stopa smrtnosti je oko 15%. Ne mogu ni da prihvatim da toliki broj ljudi u različitm okolnostima ima malu adaptibilnu sposobnost. Ne mislim da je u pitanju zavera farmako industrije ili nekog drugog. Jednostavno nemam objašnjenje koje mi je prihvatljivo.

A, kao profesionalca te razumem. I ja se susrećem sa apsolutno idiotskim tumačenjima zakona i ubedjenošću istih da su u pravu. Ljudi su osetljivi na nepravdu, ali i subjektivni. Obaška neznanje. Pa, izbegavam takve diskusije sa ljudima koje ne poznajem jer sam u startu na gubitku.
 
Знаш како, тај приступ је давно напуштен, и из финансијских разлога а и због, извини на изразу, људских права. Не знам какви су наши закони око принудне хоспитализације, али у Британији је то сад веома ретко. Потребно је мишљење бар два лекара, надлежног социјалног радника и не памтим кога још да је акутно угрожен дотични појединац или његова околина, а за дуже задржавање и озбиљнији третман треба ваљда и одговарајућа пресуда неког здравственог трибунала. У релативно минорним случајевима попут овог горе просто је незамисливо да дође до принуде било какве врсте.

Тренд је да се одговорност пребацује на друштво и околину, што у пракси значи игнорисање многих психолошких проблема. То је јефтиније. Ако човек сам потражи третман или га неко близак убеди, неће му бити ускраћен и вероватно ће му бити боље. Ако не препуштен је својим делузијама и чешању.
 

Back
Top