Šta je prirodnije, šta korisnije, šta je bolje za čoveka od ove dve forme ljubavnog odnosa
ovo pitam jer sam skoro razmišljao o tome koliko je naše viđenje stvari čvrsto određeno onim što je usađeno u mladosti, te je i monogamni odnos nešto na šta smo mi ljudi naučeni i na čemu insistiramo jer "tako treba"
s druge strane, postoji nesumnjiva posesivnost i odnos dominacije pri čemu npr. jači mužjak neće trpeti da mu dragu trsi slabiji, al zato kod ljudi žena takođe ne da kontra slučaj dok u čoporima glavni torba sve, ima tu nekih razlika
ne znam bogumi
ps. anketa je anonimna al odgovarajte po duši a ne iz zaebancije
Poligamija je prirodna uzevši u obzir muškarce. A i ne uzevši. Ako uzmeš - kažem,
ako uzmeš - da je jedna od muških primarnih evolutivnih uloga reprodukcija; a govoreći u kontekstu produžetka vrste; onda monogamna vernost jednoj ženi nema nikakvog (prirodnog) smisla. Vulgarnom rečju: ne može žena toliko dece poneti koliko joj muško može napraviti. U krajnjem smislu, barem ne toliko učestalo.
Ako sad potegnem čopor, onda će mi mudri reći da čopor, životinjski, nije reper čoveku - koji je od Višeg Reda I Smisla - ali ja slabo marim za jednorogoljupce. U čoporu beta mužjaci koriste svaku priliku da naskoče, što nema nikakvo Više Ljudsko značenje, naravno - ne govorim o Ibici.
Postoji razlog zašto alfu čini broj ženki s kojima se pari, između ostalog, a taj razlog nema nikakve veze ni sa promiskuitetom niti sa poligamijom. To su ljudske kovanice. Od Višeg Reda I Smisla?
Ako žena nije poligamna, to nije usled njene razvijenije svesti, već zbog gole nužde. Trudna žena zahteva toplu pećinu i alfu koja će biti u stanju da rastera napasnike od vatre sve dok je ona (žena, htedoh reći) nefunkcionalna. Muškarci ne nose decu i ne pate od postporođajne ranjivosti (i depresije); i zato je to za muški rod drukče. Ali to ne znači da je monogamija rezultat kakve globalne ženske zavere, zato što postoje društva koja je uopšte ne upražnjavaju a koja su toj muci doakala. Pa tako, šta znam, imaš narode u Kini kojima postulat porodice nije nuklearan kao na Zapadu; već ga čine majka, kćeri, sestre; i u kojima su muževi bukvalno samo noćni posetioci koji ne polažu praktično nikakvo pravo na decu koju naprave. Ili imaš starosedelečka plemena u americi - u stvari, ima ih mnogo - koja su, između ostalog, matrilinearna; i u kojima žena svu potrebnu kooperaciju tokom trudnoće i, kasnije, dece, dobija od svojih srodnika; ne od muža.
Monogamija u ovom našem olinjalom mejnstrim smislu tu ne igra nikakvu ulogu, niti je iko našao da je potrebna; što znači da ima funkcionalnih rešenja i bez nje, zar ne?
Doduše, ta se rešenja kose sa romantičnim zapadnjačkim konceptom; i zato -
samo zato - su nam odvratna, niska, životinjska.
Međutim, to nije urođen otpor. To je nametnuto gađenje kojim nas je ušančila, popisala, u matrikule zavela - ko? Crkva? Država? Država potpomognuta crkvom?
Ali to je kao da pitam da li je crkva osmislila državu, ili država crkvu - nedoumica koju će mi, znam, spremno razrešiti.
)
