Monadologija

О монадама се говори од времена предсократоваца али је тек Лајбниц тај који је систематски обрадио тему и монаде увео на велика врата у филозофију. За њих су вероватно сви чули, али шта су заправо монаде?

Монада, о којој ћемо овде говорити, није ништа друго до проста супстанција, која улази у саставе ( les composes), проста, што ће рећи, без делова.

Тешко је говорити о Лајбницовим монадама јер је у питању нешто што је доступно само интуицији, не и опажању. Из ове прве реченице Монадологије можемо видети да су монаде просте супстанције или оно што нема делова. Оно што нема делова није опажљиво. Опажај мора бити у простору, а све што је у простору мора заузимати одређену површину, мора бити дељиво и имати облик, док је монада све супротно од тога, недељива проста супстанција.
Из овога је јасно да на објективан начин о Лајбницовој монадологији не можемо расправљати а да се не заглибимо у расправу о опажајима у простору где, ма колико тражили, нећемо наћи монаду.
Дакле, једини пут разумевања Монадологије јесте унутрашњи и освртање на непосредне чињенице свести. Ако тако урадимо, то је већ друга ствар. У себи ћемо итекако наћи монаду и то у облику нечега што није простор, а то је интуиција трајања или у облику унутрашњег опажања воље. Воља у нама јесте монада. Као таква, она је недељива. Она није скуп мноштва делова у простору већ је једна и то не на начин једног узетог као супротност мноштву, већ као нешто што је изван principiuma individuationis или изван простора и каузалитета а самим тим и поделе. Монада је једна у метафизичком смислу.

Овај пример рибе у акваријуму изнео је Бом приликом објашњења нечега другог, али је он веома погодан за објашњење и Лајбницових монада:

"Zamislite akvarijum u kome je jedna riba. Zamislite takođe da niste u mogućnosti da vidite akvarijum direktno nego vaše saznanje o tome šta akvarijum sadrži dolazi od dve televizijske kamere, od kojih je jedna usmerena na prednju stranu akvarijuma, a druga sa strane.

Kada gledate na dva televizijska monitora, možda pretpostavite da su ribe koje vidite na svakom od ekrana odvojeni entiteti. Nakon svega, zbog toga što su kamere postavljene iz različitih uglova, svaka slika će malo da se razlikuje. Ali, nakon što nastavite da gledate ribu, postajaćete sve više svesni činjenice da postoji neka povezanost među njima. Kada se jedna okrene, druga pravi malo drugačiji, ali ipak odgovarajuće sličan pokret. Ako kojim slučajem ostanete nesvesni uvida u kompletnu situaciju, možda čak zaključite da ribe momentalno komuniciraju jedna sa drugom, što ovde očigledno nije slučaj".

Лајбниц каже:

Пролазно стање, које обухвата и претпоставља мноштво у јединству и у простој супстанцији, није ништа друго до оно што се зове перцепцијом.

1) Ако перцепцијом назовемо појединачну слику коју ствара свака од камера.
2 ) Камеру узмемо као симбол интелекта.
3) А монаду узмемо као рибу у акваријуму.
Али такође морамо проширити ову аналогију и рећи:
4) да је ова риба у акваријуму такође она која посматра себе кроз ове две камере.

На овај начин добићемо аналогију која може показати трансцендентно јединство изван простора, где је свака монада огледало целог универзума и где свака, осим што је огледало, садржи и цео универзум.
Сви ми смо она риба у акваријуму и сви смо заправо једно. Мноштво монада сједињених у апсолуту, (богу како каже Лајбниц) а перцепција (опажање) је оно што уноси мноштво.

Али нема бољег примера за ово од Бергсонове реченице где указује на нешто што су сигурно сви бар једном доживели:

Najbizarniji snovi u kojima se dve slike poklapaju i u isti mah pokazuju dve različite osobe, koje su ipak samo jedna, ti snovi će dati slabu ideju o međusobnom prožimanju naših predstava u budnom stanju.
Bergson

Објективан приступ монади
Монаду објективно можемо разумети као центар сила или као тачку одакле полазе линије дејства у свим правцима.

Centri sila iz kojih linije sila potiču u svim pravcima od svih centara i upravljaju na svaki centar uticaj celokupnog materijalnog sveta.
Bergson

Ако покренем руку тај догађај узроковаће промене у дејству сила целог универзума (ма како инфетизимално слабе оне биле) а те промене протегнуће се на најудаљенију галаксију. Неко ко би посматрао споља цео свемир, видео би да је то што сам ја покренуо руку изменило поредак и начин дејствовања сила у целини. Он би могао да издвоји један било који мали део тог универзума и да на основу њега, његове промене које је претрпео тиме што сам ја померио руку, сазна за тај догађај. Јер, ако ништа, то што сам ја померио руку изменило је просторни однос моје руке и тог насумично одабраног дела универзума који је посматрач издвојио. Универзум није више исти пре и после померања руке. Из овога нам може бити веома јасна Лајбницова аналогија да је свака монада огледало целог универзума.
Даље, из овога можемо на објективан начин добити представу шта је монада и како перцепција ствара мноштво тако што из јединства свега издваја појединачну ствар, опажај.

U tome složene stvari simbolički prdstavljaju proste. Pošto je, naime, sve ispunjeno, usled čega je sva materija povezana, i pošto u punoći svako kretanje dejstvuje na udaljena tela, srazmerno rastojanju, tako da na svako telo dejstvuju ne samo ona koja ga dodiruju i na neki način se osećaju sa svim onim što se njima događa, nego i preko njih se osećaju oni koji ih prvo dodiruju, od kojih je neposredno dodirnuto - onda proizlazi da se ova povezanost pruža na svako proizvoljno rastojanje. Prema tome, svako telo oseća sve ono što se dešava u vaseljeni, tako da bi onaj, koji vidi sve, mogao u svakom da čita ono što se svuda dešava, čak i ono što se zbilo i što će se zbiti. Primećujući u sadašnjosti ono što je udaljeno po vremenu i po mestu. Međutim, jedna duša u sebi samoj može da pročita samo ono što je u njoj jasno predstavljeno. Ona ne bi mogla da izloži odjednom sve svoje kutiće, jer oni idu u beskonačnost.
Lajbnic iz Monadologije

Ако сада силе које делују, свака на сваку, назовемо, попут Шопенхауера, њиховим правим именом а то је воља (оно што је објективно линија сила, субјективно је воља) закључићемо да је монада исто што и степен објективације воље, и оно у чему се огледа цео универзум и оно што јесте цео универзум, све спојено на начин трансцендентног јединства или квалитативне множине, мелодије, симболички речено. Из овога је Лајбниц извео своје учење о престаблираној хармонији.

https://forum.krstarica.com/threads/monadologija.283389/

 

[oziman]

Лајбницова Монадологија колико је славна толико је несхватљива јер интелект мало шта може ту контемплирати када му се изнесе овако нешто:

Ovaj detalj treba da obuhvata mnoštvo u jedinstvu ili u prostom: jer, pošto se svaka prirodna promena vrši stupnjevito, nešto se menja i nešto ostaje; i, tome dosledno, treba da u prostoj supstanciji ima mnoštvo afekcija i odnosa, iako nema delova.

Обрати пажњу на последњу реченицу. Мноштво афекција и односа у простој супстанцији која нема делова.
Ако нема делова онда нема ни односа? Шта интелект може урадити са тиме осим приметити противуречност?

Чак је и Шопенхауер о Лајбницовој Монадологији изјавио ово:

Međutim, osnivač sistemskog optimizma jeste Lajbnic, čije zasluge za filozofiju ne želim da poričem, iako nikad nisam uspeo da proniknem u pravi smisao monadologije, prestabilirane harmonije i identitasa indiscernibiliuma.
iz četvrte knjige Skvip 1

Међутим, управо његова филозофија воље, као и Бергсонова филозофија интуиције може појаснити Лајбницове монаде.
Погледај трећи параграф Монадологије:

A onda gde nema delova, nema ni rasprostrtosti, ni oblika, ni moguće deljivosti. I ove Monade su istinski Atomi prirode i, jednom reči, еlementi stvari.

Елементи без облика и без распростртости нису у простору јер немају димензија, нула, а ипак граде цео просторни универзум улазећи у "сложене ствари"?
Ма колико градили нулама на крају ћемо имати нулу?!
Али друга је ствар када имамо на уму да Лајбниц говори о изванпросторном. Ради се о ничему другом до о квалитативној множини, при чему имамо мноштво у недељивом. Мноштво не на начин поређаности у простору, већ на начин прожимања. Степени, али не и мноштво.

Pošto dakle u Božijoj ideji postoji bezbroj mogućih svetova a kako samo jedan može postojati, treba da pri Božijem izboru postoji dovoljan razlog, koji ga određuje za jedan pre nego za koji drugi. I taj razlog se može naći samo u saglasnosti ili u stupnjevima savršenstva koje ovi svetovi nose u sebi; i kao što jedan isti grad gledan sa raznih strana izgleda sasvim drukčiji, i kao da je u izgledu umnožen; isto tako se događa usled beskonačnog mnoštva prostih supstancija, da postoje isto toliko različiti kosmosi, koji su ipak samo izgledi jednog jedinog prema različitim gledištima svake monade.
Lajbnic

 

[oziman]

Лабницово учење о монадама а кога анализом налазимо као најчистију противуречност, заправо је сушта истина ако га третирамо као ствар непосредног искуства јер оно што је у анализи противуречност у непосредном искуству је просто. Рецимо, ако посматрам повлачење једне линије покретом руке и ако сада уз помоћ анализе пожелим објаснити шта се десило, имаћу пред собом безброј тачака пређене линије али самим тим и немогућност поимања како је рука могла доспети из тачке а у тачку б када је, ето, имала проћи бесконачно много тачака. Таквом анализом сударамо се са свом снагом Зеноновог парадокса.

Међутим, у непосредном искуству покретање руку је једноставан недељив акт воље, који нема везе са линијом, са тачкама, са положајима. Тај акт је трајање, воља, интуиција, он се не може анализирати.

Исто је и са Лајбницовим монадама. Анализом их налазимо као противуречност, али непосредном искуству оне су чињеница. У себи назирем "магловиту ресу" свега што постоји, што је постојало и што ће постојати. Налазим сопство само које је монада. Најмање од најмањег и највеће од највећег.

 

[✿ ✿ ✿]

Експерименти квантне физике одавно су додирнули трансценденнто али и даље су то експерименти физике уместо да се одговори потраже у филозофији.

Овај видео износи проблем на начин неког чуда , попут неких обичних занимљивости, иако експеримент додирује саму суштину света. Лајбницове монаде, Шопенхауеорву вољу, Бергсонову интуицију.

А ова демонстрација хипотетичног дводимензионалног света показује како би дводимензионална бића реаговала на тродимензионалност која је изван могућности њиховог поимања.

oziman, uzeću kao šlagvort tvoj post da bih odgovorila na ovu meni interesantnu temu, ali i iznela još jednom stav koji mi neki od učesnika u diskusiji sa tobom na ovom forumu osporavaju, a želeći da izbegnem polemiku sa njima, upravo da bih ostala u skladu sa tim svojim stavom.

Elem, odgovori se ne mogu naći niti ih treba tražiti samo u filozofiji, niti samo u nauci, niti samo u religiji ili verovanju bilo koje vrste, niti samo u bilo čemu drugom, a naročito ne u potrošačkoj svesti širokih narodnih masa, bez obzira na njihovo ubeđenje da je i takva svest od nekog boga ili nekog prirodnog poretka stvari. Odgovori se traže i nalaze, a već i nameću sami po sebi mnogima na ovaj ili onaj način, u SVEMU. Upravo na taj način i sebe potvrđuju, odnosno da je sve jedno.

U svim naučnoistraživačkim oblastima, u svim duhovnim težnjama, u svim umetničkim izrazima, u samoj prirodi i njenoj proporciji, princip je jedan i teži saglasju. Ko želi da vidi jednostavno to vidi, ko ne želi uporno brani svoju dimenziju gledanja ili uvodi nove. A radi se o nečemu što ne zavisi od broja dimenzija, već je apsolutno. Apsurdno je za apsolutom i apsolutnim istinama tragati iz ove ili one dimenzije jer ih apsolut sve obuhvata i svodi na svoju meru. Time se gube prostor i vreme, pa postaje jasno i kako to da je brzina svetlosti možda najveća moguća brzna dva elektrona, ili bilo koja druga brzina (nebitno), a oni na suprotnim krajevima svemira reaguju ili refleksiraju, a ne komuniciraju kako ti reče, trenutno.

Kao što se u fiziku, odnosno njenu dogmu, aparaturu i metodologiju ne može uklopiti kvantna fizika, ili u genetiku, odnosno biologiju i njenu dogmu epi-genetika, tako se ni u jednu od nama dostupnih dimenzija za opažanje sa toliko ograničenja ne može uklopiti apsolutno, čak ni filozofski, sem ako tu percepciju oslobodimo dimenzija. Postavlja se pitanje kako se onda tu može uklopiti čovek i da li se uopšte može uklopiti? A on se uklapa znao to ili ne. Čemu onda služi to znanje ili saznanje? Služi svojoj svrsi!

Kažu da živimo u fraktalnom svemiru, odnosno da svemir funkcioniše po principu fraktala i da se širi. A i da funkcioniše po bilo kojem drugom principu, zar se u nedogled zavaravati idejom da čovek i njegova svest može funkcionisati izvan toga, odnosno po nekim drugim principima? Zar ima ikakve logike? Ne bih rekla upravo i zbog toga što čovek ima prirodni poriv da se dovede u harmoniju ili saglasje sa nečim. A tu matematika koju poznajemo ne pomaže. Neka "viša" ili apsolutna matematika, u kojoj je 1+1=1, ali kvalitativno novo 1, a 10:3=3, takođe kvalitativno novo, bez beskonačnog ostatka, možda bi korigovala i naše računanje vremena, kao i svega ostalog. No, ima vremena za to. Za sada bi bilo dovoljno da prestanemo, ili bar izbegavamo, dokazano nematerijalni svemir u svojoj supstanci, pa time i sebe i naše međusobne odnose, da objašnjavamo isključivo materijalnim simbolima ukoliko nismo sposobni da ih bar naslutimo iz perspektive apsoluta.

 

[hakim bej]

Put kojim ste krenuli je suprotan od slepe ulice kojom nauka luta. Ustvari, ta ulica nije slepa nego vodi do novca i moci, deponije covecanstva. Ali nije tema.
Nauka pokusava da nova saznanja pridruzi starim, postojecim, i ocekuje da ce takvim pristupom sloziti slagalicu. Za sada im, ocigledno, ne ide.
Vi pokusavate da osporite svo dosadasnje znanje, i da u prazan i oslobodjen od predrasuda um, sipate nove teorije.
Kompjuterasi to zovu "fles biosa", praznjenje starog sadrzaja i odmah zatim, bez iskljucivanja, upisivanje novog, sigurnog, proverenog.
Ukoliko novi sadrzaj nije besprekorno ispravan, masina moze na reciklazu.
Da bi nesto dobio moras se odreci onoga sto imas. Da, ali sa onim sto imas ne mozes proceniti vrednost onoga sto dobijas.
A ulog nije mali.

 

[oziman]

"Свака душа разазнаје Бесконачно, спознаје све, али на конфузан начин, као на пример када ce шетам на обали мора и слушам снажан шум мора, при чему чујем и посебне шумове сваког таласа, из којих ce саставља целокупни бруј, a да ce ипак не могу разликовати један од другога. Наше нејасне перцепције су управо резултат утисака, које на нас чини целокупна васељена. Иста ствар стоји са сваком монадом. "

Лајбниц