Momo Kapor

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Nina

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
388.205
Kredenac

Pokolenje, kome pripadam, odraslo je po kujnama – jedinim prostorijama koje su se u to vreme grejale zimi. U njima se jelo, dremalo posle ručka, u njima su se primali gosti… Za sve to vreme, iznad nas se uzdizao veličanstveni kredenac…Na njegovom vrhu stajali su vaga, mesingani avan sa tučkom, a ispod servis sa tanjirima, čašice za rakiju. Šoljice za kafu i razglednice koje smo dobijali od rođaka zataknute za staklo

Clipkredenac.jpg
 
Ringišpil

Šta privlači običan svet da napusti za nekoliko minuta svoj uobičajeni život i da se prepusti slatkoj vrtoglavici iznad dosadnog tla? Ta želja da se leti i da se svet gleda sa visine od nekoliko metara, pokazuje da u odraslima, i pored svega, još uvek žive deca, koja, kada sanjaju da lete ili padaju, u stvari rastu.

Clipringišpil.jpg
 
'Traži se jedan džemper.
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je već odavno udata. S vremenom je poprimio boju londonske magle. Bio je to džemper koj prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.
Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip "Vilis" i tovatnu mast za konzerviranje motora.
Inače deo koji zovu ranfla, mirisao je na "Gerlen" jedne mlade dame; prednja strana - na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze "Stari grad", pa onda, mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši - svega i svačega je u njemu bilo.
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Bileći ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, ko ga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen zajedno sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao, samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Potvarah sve ormane - nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, zajedno sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper? Niko ništa ne zna o njemu.
Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.'
 
"- Stvarno, nikada ne pitaš šta radim kada nisam sa tobom? - rekla je razbacujući odeću na sve strane.
Klekla je nad gramofon i počela da namešta jednu na drugu čitav svežanj ploča. Billie Holiday za buđenje ljubavi, Charles Aznavour za maženje. Dawn Summer kao uvod u erotiku. I neizbežni, Mocartov Koncert za flautu i orkestar, kao očišćenje.
- Ne - reče - kad si samnom, samnom si!
- Volim te što nisi posednik! - kazala je - Volim što ne polažeš nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! Šta da radim... "

Momo Kapor, Zoe
 
„Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.”
 
“Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom nreperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”

― Momo Kapor, Beleške jedne Ane

j.PNG
 
Treba da utuviš u glavu jednu stvar, Anči: lova ništa ne znači! Ma koliko je imala - opet će ti faliti! Na primer, kad sam imao puno lovudže, pušio sam "Kent", pio viski i vozio se taksijem, i opet sam ostajao bez nje. Sada, kad nemam ni filera, živim isto: pušim "Dravu", pijem ružicu, vozim se tramvajem i opet sam bez love... Znači, stvar nije u lovi, kao što misle mnogi amateri, jer šta ti vredi lova do krova kad ne možeš da se zezaš sa pravim tipovima, niti da sediš na pravim mestima. A ovo je Anči, na primer, jedno pravo pravcato mesto!
Kliknite za proširenje...
(Beleške jedne Ane)

I takođe jedan odličan citat iz istog romana, koji je vremenom postao i moj pogled:
Nisam bolesna ja, već svet oko mene. Kapirate?
Kliknite za proširenje...
 
- Ime i prezime?

- Momčilo, Gojka, Kapor

- Datum rođenja?

- 8. april 1937.

- Mesto rođenja?

- Bio sam predviđen da se rodim u Firenci, gde su se rodili svi slikari koje volim. U moje vreme, naime, bebe su još uvek donosile rode. Moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog večne magle koja tamo vlada vekovima.

- Mesto boravka?

- U Oblacima Đanga Rajnharta.

- Zanimanje?

- Akademski slikar i naivni pisac. Za slikara sam učio, a za pisca, nisam. Uostalom, gde se to i uči? Na primer, Lav Nikolajevič Tolstoj je po zanimanju bio grof, Anton Pavlovič Čehov, lekar, Fransoa Vijon secikesa a Antoan d Sent Egziperi , avijatičar - da ne pominjemo Čarlsa Bukovskog, koji je bio poštar.

- Od čega živite?

- Od nedostatka dokaza.

- Šta najviše prezirete?

- Vlast.

- Čega se plašite?

- Da se ne uplašim.

- Najdraži film?

- Atalanta, Žana Vigoa.

- Omiljena knjiga?

- Mali princ, Egziperija.

- Omiljeni književni lik?

- Stendalov Žilijen Sorel.

- Kad kažem Beograd, mislim na...

- 011

- Cvet?

- La petit fleur, u izvođenju Klod Litera.

- Piće?

- Prepečenica od šljive madžarke.

- Cigarete?

- Kent i duvan, zvani trebinjac.

- Šetnja?

- Oko labudovog jezera.

- Odeća?

- Proza u trapericama.

- Postoji li večna ljubav?

- Nisam večan, pa ne znam.

- Koliko ste žena imali u životu?

- Nedovoljno.

- Čime se osvajaju žene?

- Ne znam, nikada nisam osvojio nijednu ženu. Uvek su one osvajale mene, dozvoljavajući mi, naravno, privid da sam ja bio glavni.

- Bez čega ne biste mogli da zamislite život?

- Bez sebe.

- Šta smatrate najsvetijim trenutkom u životu?

- Pričest,

- Šta je za vas potpuna sreća?

- Postoji jedna divna pesma u prozi, američkog pesnika Karla Sanberga, koja se zove Sreća, o čoveku koji obilazi učene ljude, filozofe i mudrace, pitajući ih šta je sreća, a niko nije umeo da mu odgovori na to pitanje. Jedne nedelje, šetajući se Central parkom u Njujorku, video je kako na travi, na prostrtom ćebetu, sedi porodica Mađara; piju pivo iz burenceta a neko svira u harmoniku dok oklo igraju deca. Shvatio je da je to sreća. Sreća je, naime, nešto vrlo blizu nas, ali mi to otkrivamo ili kasno ili nikad.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top