- Poruka
- 334.370
Odri Hepbern me je prvi put primetila tek negde u septembru 1954. u plišanoj sali jednog bioskopa koji je mirisao na mentol bombone i nosio zvučno ime „Imperijal“. Uhvati me panika kada se samo setim koliko smo vremena do tada propustili nas dvoje. Odri i ja. Sećam se svega, baš kao da se dogodilo juče: upravo sam bio raskinuo sa starom Avom (Gardner) u filmu „Bosonoga kontesa“ zbog nekog sasvim prosečnog toreadora sa kojeg nije skidala oči. Kupio sam kartu za film „Praznik u Rimu“ i seo u drugi red partera desno. Sećam se dobro, baš te nedelje dobio sam nov džemper sa izvezenim jelenima. Jeleni su te godine bili u modi. Patio sam kao ubogi đavo što mi je na grudi mogao da stane samo jelen i po, jer sam bio žgoljavko, dok su moji drugovi iz razreda nosili i po šest jelena kapitalaca u trku. Odri Hepbern je, izgleda, najpre primetila mog snuždenog jelena i po, a tek onda mene. Upravo se ljubila s onim naduvenim Gregori Pekom, koji je u tom filmu igrao američkog novinara, kad se iznenada zagleda u parter desno. I Gregori je osetio da se događa nešto čudno, pa je pokušao da je na brzinu odvuče u Vilu Borgeze, ali se mala Odri neprestano okretala tražeći me po sali. Da je samo sišao dole u parter, dobio bi takav đon u trbuh da bi me pamtio dok je živ! Ali nije sišao. Šta mi je drugo preostalo nego da grickam semenke i čekam sutrašnju predstavu? I ponovo se dogodi ista stvar: i na matineu u deset, i u dva, četiri, šest i osam... Stalno me je gledala.
Bio je to prilično jadan i pohaban bioskop, u kome se osećao zadah obližnjeg toaleta. Gazilo se do kolena kroz ljušture semenki. Ali mala Odri me je spasavala – nisam primećivao ni taj grad, ni njegove bioskope, ni stanovnike, ništa. Iduće nedelje opaziše da između Odri i mene postaje ozbiljno, pa su skinuli film sa programa. Tako vam je to u provinciji! Ne daju ti da se istakneš, izdvojiš! Svlače te u svoje blato. Provincijalci! Ali znao sam dobro da će se Odri Hepbern kad-tad pojaviti.
I pojavila se, i to gde — u bioskopu „Drina“, posle osamnaest meseci čekanja. Iz novina saznadoh da se udala za nekog tipa koji se zvao Mel Ferer, mislim. Video sam ih u filmu „Rat i mir“ (američka verzija); bez veze, odmah sam znao da ga ne voli, da je sa njim samo onako. I opet se ponovi ista stvar: čim me je ugledala — sedeo sam i ovaj put u drugom redu partera desno — odmah mi se osmehnula. Kao da je htela da mi kaže da samo mene voli, u njenom srnećem pogledu bilo je nečeg izvinjavajućeg. Uostalom, i ja sam se zabavljao sa jednom malom iz sedmog be, kojoj su se neprekidno znojile ruke dok smo se držali za vreme filma. Kosa joj je mirisala na sirće. Odvedoh je još iste večeri na predstavu od dvadeset i trideset i, moram da priznam, tu sam napravio veliku budalaštinu: ljubomorna Odri nije htela ni da me pogleda!
Trebalo je da prođu četiri i po godine pa da se stvar izgladi i da se opet sretnemo u filmu „Ljubav popodne“, gde smo mogli da se gledamo do mile volje, jer je pokojni Gari (Kuper) bio lafčina i nije pravio pitanje. Te zime zbog male Odri upropastih svoj zimski kaput. Sedeo sam u bioskopu „Balkan“ pored velike peći „bubnjare“, koja se ložila pilotinom, i nisam ni primetio da mi se kaput zapalio. Onako bez kaputa, razboleh se od upale pluća i jedva sam izvukao živu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim narodima pa nam niko nije prodavao lekove. Dobro je što Odri Hepbern nikada nije saznala ništa o tome. Imala je, jadnica, i svojih briga. Čitao sam da je najzad ostavila onog ćelavka Mel Ferera i da se udala za nekog drugog tipa, isto tako nesimpatičnog. Patili smo oboje.
Poslednji put videh je kako jede pon-čips u „Doručku kod Tifanija“ Pomislih da je ipak dobro što nismo otišli predaleko sa našom vezom. Ja sam bio u najboljim godinama, a ona je već lagano venula. Pogledi nam se susretoše iznad onih bitangi u prvom redu partera (neprestano su se gađali kuglicama od hartije, stoka jedna!) i njene oči napuniše se suzama. Oboje smo osećali da nam je to poslednji susret. Sedeo sam u sali još dugo posle slova TNE END, sve dok me razvodnica nije izbacila napolje.
Odri, možeš li da mi oprostiš, Odri, sve moje kasnije veze? Ljubav sa platinastom Merilin Monro, i sa brbljivom Brižit Bardo, pa posle nje sa Antonelom Lualdi, načitanom Monikom Viti i šašavom Džuli Kristi? I uvek su pokraj njih, kao po nekom pravilu, bili neki zadovoljni i uhranjeni dripci u tvidu, sa brzim kolima, zlatnim satovima na dlakavim rukama: govorili su vešto strane jezike, baš kao šef recepcije u hotelu „Evropa“; bacali su tek zapaljene cigarete dok smo mi moljakali jedan drugoga: „Ostavi da pušim!“ I svi oni rasturali su se od ljubomore, Odri, zaklanjali vas, glumice, ramenima i mantilima, pokretnim krovovima automobila, svim i svačim, od nas gladnih i žednih velikog sveta i devojaka čija kosa ne miriše na sirće.
I mogu vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim suparnicama sa filma.
Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu.
Bio je to prilično jadan i pohaban bioskop, u kome se osećao zadah obližnjeg toaleta. Gazilo se do kolena kroz ljušture semenki. Ali mala Odri me je spasavala – nisam primećivao ni taj grad, ni njegove bioskope, ni stanovnike, ništa. Iduće nedelje opaziše da između Odri i mene postaje ozbiljno, pa su skinuli film sa programa. Tako vam je to u provinciji! Ne daju ti da se istakneš, izdvojiš! Svlače te u svoje blato. Provincijalci! Ali znao sam dobro da će se Odri Hepbern kad-tad pojaviti.
I pojavila se, i to gde — u bioskopu „Drina“, posle osamnaest meseci čekanja. Iz novina saznadoh da se udala za nekog tipa koji se zvao Mel Ferer, mislim. Video sam ih u filmu „Rat i mir“ (američka verzija); bez veze, odmah sam znao da ga ne voli, da je sa njim samo onako. I opet se ponovi ista stvar: čim me je ugledala — sedeo sam i ovaj put u drugom redu partera desno — odmah mi se osmehnula. Kao da je htela da mi kaže da samo mene voli, u njenom srnećem pogledu bilo je nečeg izvinjavajućeg. Uostalom, i ja sam se zabavljao sa jednom malom iz sedmog be, kojoj su se neprekidno znojile ruke dok smo se držali za vreme filma. Kosa joj je mirisala na sirće. Odvedoh je još iste večeri na predstavu od dvadeset i trideset i, moram da priznam, tu sam napravio veliku budalaštinu: ljubomorna Odri nije htela ni da me pogleda!
Trebalo je da prođu četiri i po godine pa da se stvar izgladi i da se opet sretnemo u filmu „Ljubav popodne“, gde smo mogli da se gledamo do mile volje, jer je pokojni Gari (Kuper) bio lafčina i nije pravio pitanje. Te zime zbog male Odri upropastih svoj zimski kaput. Sedeo sam u bioskopu „Balkan“ pored velike peći „bubnjare“, koja se ložila pilotinom, i nisam ni primetio da mi se kaput zapalio. Onako bez kaputa, razboleh se od upale pluća i jedva sam izvukao živu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim narodima pa nam niko nije prodavao lekove. Dobro je što Odri Hepbern nikada nije saznala ništa o tome. Imala je, jadnica, i svojih briga. Čitao sam da je najzad ostavila onog ćelavka Mel Ferera i da se udala za nekog drugog tipa, isto tako nesimpatičnog. Patili smo oboje.
Poslednji put videh je kako jede pon-čips u „Doručku kod Tifanija“ Pomislih da je ipak dobro što nismo otišli predaleko sa našom vezom. Ja sam bio u najboljim godinama, a ona je već lagano venula. Pogledi nam se susretoše iznad onih bitangi u prvom redu partera (neprestano su se gađali kuglicama od hartije, stoka jedna!) i njene oči napuniše se suzama. Oboje smo osećali da nam je to poslednji susret. Sedeo sam u sali još dugo posle slova TNE END, sve dok me razvodnica nije izbacila napolje.
Odri, možeš li da mi oprostiš, Odri, sve moje kasnije veze? Ljubav sa platinastom Merilin Monro, i sa brbljivom Brižit Bardo, pa posle nje sa Antonelom Lualdi, načitanom Monikom Viti i šašavom Džuli Kristi? I uvek su pokraj njih, kao po nekom pravilu, bili neki zadovoljni i uhranjeni dripci u tvidu, sa brzim kolima, zlatnim satovima na dlakavim rukama: govorili su vešto strane jezike, baš kao šef recepcije u hotelu „Evropa“; bacali su tek zapaljene cigarete dok smo mi moljakali jedan drugoga: „Ostavi da pušim!“ I svi oni rasturali su se od ljubomore, Odri, zaklanjali vas, glumice, ramenima i mantilima, pokretnim krovovima automobila, svim i svačim, od nas gladnih i žednih velikog sveta i devojaka čija kosa ne miriše na sirće.
I mogu vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim suparnicama sa filma.
Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu.
