Raša i Radojka: Ljubav koja nije prestala

[Nina]

U jednoj učionici Filozofskog fakulteta, negde među klupama i knjigama, započela je jedna od najnežnijih ljubavnih priča srpske kulturne scene. On, razroki student sa duhom pesnika i srcem većim od sveta. Ona, dostojanstvena, tiha, nije govorila mnogo, ali je ostavljala utisak, nije se isticala, ali je imala nešto što ga je odmah zaintrigiralo - Radivoje Raša Popov i Radojka Milojević.

„Sve vreme sam pokušavao da joj uhvatim pogled. Nije sedela u prvim redovima, ali je bila tu — kao neka svetlost koja se ne da uhvatiti. Kada sam konačno uspeo, znao sam: to je to. Za mene više nije postojala nijedna druga žena.“

Tako je Raša govorio o prvom susretu sa Radojkom. Od tog dana, pa sve do poslednjeg otkucaja njegovog srca, ona je bila njegova jedina ljubav.
Kada je Radojka preminula, Raša je ostao sam u stanu ispunjenom njenim mirisom, njenim fotografijama, njenim glasom koji je i dalje čuo u snovima. U emisiji „Hoću da znam“, nekoliko meseci nakon njene smrti, na pitanje „Kako ste?“, odgovorio je:

„Dobro sam. Noćas sam čuo kako me zove moja pokojna žena.“
I zaplakao. Bez stida, bez poze. Bio je samo čovek koji je voleo.

 

[Nina]

Dok se Radojka borila sa bolešću, Raša je noću pisao. Tri knjige je napisao u tom periodu. Ona se trudila da ga ne uznemirava, čak i kada joj je bilo najteže. On je pisao da bi ostao pri svesti, da bi preživeo. Njegove reči su bile način da ostane uz nju, čak i kada je bolest počela da je odnosi.
Dugo je nakon njene smrti Raša Popov svaki put kad uđe ili izađe iz stana prvo milovao njenu sliku — tako se osećao kao da su svaki dan i dalje u kontaktu.

Svoje poslednje dane Raša je dočekao „u magli“. Dijabetes, sa kojim se godinama borio, počeo je da mu zamućuje um. Njegova ćerka je svedočila o tome sa tugom, ali i sa razumevanjem — kao da je i sam Raša, čovek koji je ceo život živeo u svetu reči, polako klizio u svet gde reči više nisu bile dovoljne.

Njegov sin Bojan, koji je kao sveštenik služio u Rusiji, nosio je u sebi jedno obećanje. I jednu nadu. Da će stići na vreme. I stigao je.
„Pre nedelju dana mi je obećao da će ostati živ dok ja ne stignem u Srbiju da se oprostimo. Znao je da ne mogu ranije da dođem. Ispunio je to obećanje,“
rekao je Bojan, sa glasom koji je nosio i ponos i bol. Kada je stigao, očitao je ocu molitvu. I tek tada, kao da je čekao taj trenutak, Raša je mirno zaspao.

Tako je otišao čovek koji je generacijama bio glas detinjstva, mudrosti i nežnosti. Čovek koji je voleo jednu ženu do kraja. Čovek koji je pisao i kada je bolelo. Čovek koji je čekao sina da mu očita molitvu, pa tek onda — otišao.

Preuzeto sa interneta