Kako se prave deca? Deca samu sebe prave.
Pre nego sto sam postala devojcica, bila sam kameleon. Moja baka je kao primer predratne elegancije cesto spominjala neku damu koja je na sesirima, umesto brosa, nosila zivog kameleona. Tako sam i ja sedela na grani tresnje, na velikom lisnatom sesiru, sama u popodnevnim bdenjima. Da mi ispuni zelju, padala bi po koja tresnjasta zvezda padalica.
Prvo sam bila zeleno koje se mrda. Masno smedja, kao da me je zajedno sa stablom i granama, Bog upravo napravio od blata. Pa bih poprimila boju sunca, postajuci i sama zuta i providna kao svetlost, slepa, gluva za mamine pozive da dodjem na uzinu. Pruzala sam jezik prema zrnu tresnje pokusavajuci, kao kameleon, da ga skinem i progutam.
Onda sam postala konj. Rzala sam i galopirala po kuci, pila vodu iz cinije na podu, napasala se suvom travom koju sam dugo zvakala pljuckajuci zdudane gromuljice. Cesto sam plakala uobrazavajuci da su konji tuzni i da vole muziku, narocito valcer. Nosila sam oko glave svilene ukrasne kicanke sa ormara, onakve kakve su visile na Markovom sarcu i na Bukefalosu Aleksandra Makedonskog.
Na ljuljaski sam jednog sumraka raskrstila sa svojim konjskim zivotom i resila da postanem vampir. Nije lose da malo i plasim ljude. Vijala sam macke ogrnuta belim carsavom, sa staniolom preko zuba i crnim nagaravljenim obrvama. Na ledjima sam, kao vampir torbar, nosila vrecicu za skupljanje potrebne vampirske dokumentacije. Tako prerusena, usla sam kroz jedan prozor u sobu decaka Djordja, ucenika drugog jedan, i iskezivsi srebrne ocnjake, zatrazila pod pretnjom strasnih snova koji ce mu popiti svu krv, da mi preda svoje skolske knjige i sveske. Djordje se od straha upiskio, a ja sam odlucila da postanem devojcica i da zaboravim da je ista drugo moguce. Znala sam da je vazno samo da odlucim. Posle je lako.
