.
1.
Ovo pisanije je nastalo upravo zato da ne bih, kako godine prolaze, nešto lepo idivno zaboravila, Želim da stavim na papir, da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, da se podsetim, da mogu, kada me neki problem svlada da posegnem za ovim papirima i pomognem sebi podsećajući se kako je život lep i kako sam imala sreće da budem okružena razumevanjem I ljubavlju i kako sve ima početak i kraj ali važno je da je sredina dobra.
Već sam samim počinjanjem pisanja usrećila sebe, a nadam se da će neko nekada bilo ko, izvući bilo kakvu pouku čitajući ove redove i da će mu to pomoći da usreći sebe ili sebi drage osobe.
Ovo je knjiga sa mnogo radosti, sreće i smeha i samo malo tuge koju donosi život a ne ljudi, tek toliko tuge da eventualni čitalac a i pisac ne zaborave da nisu u bajci.
Miholjsko leto. Ludo vreme, posebno u mojim godinama.
1. Miholjsko leto na Kalemegdanu
Divan jesenji dan u bojama zlata,u crvenoj ,braon i zelenoj boji. Sav taj šareniš šušti pod nogama mnoštva dece. Trvi se i migolji kao živ ispod malih stopala koja po njemu radosno jure.Zlatno-crvene gomilice lišća nestaju u toj dečijoj graji i opet se zahvaljujući istom dečijem veselju stvaraju na drugom mestu. Kroz grane promiče sunce, milujući dečije rumene obraze, ptice pevaju sakrivene u još bujnim krošnjama starog drveća. Odrasli sede,šetaju,nadgledaju veselu dečicu, poneko šeta psa, majke razgovaraju i budno prate svaki pokret svojih mališana.
Miholjsko leto na Kalemegdanu. Divan prizor, tako isti a ipak drugačiji svake godine. I ringišpil, i autići, i panorama, i streljana i zoološki vrt. Za male duše šta ćeš više.Raj.
Miholjsko leto pre 35 godina, isto ovakvo, ludo,lepo,toplo samo što sam ja bila dete i žao mi je što sam porasla i odrasla, ali šta ćeš. Mama je mog, godinu i po, mladjeg brata i mene izvela u šetnju na Kalemegdan. Kod ringišpila ugledamo starijeg čoveka kako na velikim kolicima gura takodje veliki kavez u kome su bile dve veverice. Moja majka, Javorka, obožavala je životinje. I moj brat i ja smo povukli na nju. Prišla je kavezu, gledali smo veverice koje su jurcale po njemu, čovek je uveravao mamu da su pitome, mi smo vriskali i molili da nam kupi, i sirota žena nam je KUPILA VEVERICE. Čovek je rekao da će ih doterati u stan. Mama je dala adresu i sutradan su stigle CUCIKA I MUCIKA. Bože radosti. To se ne može opisati (bar ja ne mogu) već se mora doživeti. Do tada sam u stan dovlačila na lečenja mačiće i poneko štene, pa čak i ptice ali smo ih oporavljene puštali, ali ovo, samo naše veverice koje niko drugi nema, tako različite od ostalih kućnih ljubimaca.
Dečiji raj, eto na šta je meni moj život tada ličio.
Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java.
Mnogo godina kasnije shvatiš da kada kockice počnu da se slažu i ukaže se šansa moraš odreagovati inače šansa ode.Shvatiš da se šanse ne čekaju, one se grabe. Da nismo brat i ja bili tako uporni mama nam ne bi kupila veverice i ja se možda ne bih kroz dalji život tako vezivala za životinje, te bi zbog toga moj život bio mnogo siromašniji a takodje i životi mojih ukućana. I da moja majka nije bila luda za životinjama takodje ne bih ni ja. I tako su zbog pravilno iskorišćene šanse i majčine ljubavi u naš život ušle Cucika i Mucika i učinile ga savršenim.Hvala mama.
1.
Ovo pisanije je nastalo upravo zato da ne bih, kako godine prolaze, nešto lepo idivno zaboravila, Želim da stavim na papir, da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, da se podsetim, da mogu, kada me neki problem svlada da posegnem za ovim papirima i pomognem sebi podsećajući se kako je život lep i kako sam imala sreće da budem okružena razumevanjem I ljubavlju i kako sve ima početak i kraj ali važno je da je sredina dobra.
Već sam samim počinjanjem pisanja usrećila sebe, a nadam se da će neko nekada bilo ko, izvući bilo kakvu pouku čitajući ove redove i da će mu to pomoći da usreći sebe ili sebi drage osobe.
Ovo je knjiga sa mnogo radosti, sreće i smeha i samo malo tuge koju donosi život a ne ljudi, tek toliko tuge da eventualni čitalac a i pisac ne zaborave da nisu u bajci.
Miholjsko leto. Ludo vreme, posebno u mojim godinama.
1. Miholjsko leto na Kalemegdanu
Divan jesenji dan u bojama zlata,u crvenoj ,braon i zelenoj boji. Sav taj šareniš šušti pod nogama mnoštva dece. Trvi se i migolji kao živ ispod malih stopala koja po njemu radosno jure.Zlatno-crvene gomilice lišća nestaju u toj dečijoj graji i opet se zahvaljujući istom dečijem veselju stvaraju na drugom mestu. Kroz grane promiče sunce, milujući dečije rumene obraze, ptice pevaju sakrivene u još bujnim krošnjama starog drveća. Odrasli sede,šetaju,nadgledaju veselu dečicu, poneko šeta psa, majke razgovaraju i budno prate svaki pokret svojih mališana.
Miholjsko leto na Kalemegdanu. Divan prizor, tako isti a ipak drugačiji svake godine. I ringišpil, i autići, i panorama, i streljana i zoološki vrt. Za male duše šta ćeš više.Raj.
Miholjsko leto pre 35 godina, isto ovakvo, ludo,lepo,toplo samo što sam ja bila dete i žao mi je što sam porasla i odrasla, ali šta ćeš. Mama je mog, godinu i po, mladjeg brata i mene izvela u šetnju na Kalemegdan. Kod ringišpila ugledamo starijeg čoveka kako na velikim kolicima gura takodje veliki kavez u kome su bile dve veverice. Moja majka, Javorka, obožavala je životinje. I moj brat i ja smo povukli na nju. Prišla je kavezu, gledali smo veverice koje su jurcale po njemu, čovek je uveravao mamu da su pitome, mi smo vriskali i molili da nam kupi, i sirota žena nam je KUPILA VEVERICE. Čovek je rekao da će ih doterati u stan. Mama je dala adresu i sutradan su stigle CUCIKA I MUCIKA. Bože radosti. To se ne može opisati (bar ja ne mogu) već se mora doživeti. Do tada sam u stan dovlačila na lečenja mačiće i poneko štene, pa čak i ptice ali smo ih oporavljene puštali, ali ovo, samo naše veverice koje niko drugi nema, tako različite od ostalih kućnih ljubimaca.
Dečiji raj, eto na šta je meni moj život tada ličio.
Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java.
Mnogo godina kasnije shvatiš da kada kockice počnu da se slažu i ukaže se šansa moraš odreagovati inače šansa ode.Shvatiš da se šanse ne čekaju, one se grabe. Da nismo brat i ja bili tako uporni mama nam ne bi kupila veverice i ja se možda ne bih kroz dalji život tako vezivala za životinje, te bi zbog toga moj život bio mnogo siromašniji a takodje i životi mojih ukućana. I da moja majka nije bila luda za životinjama takodje ne bih ni ja. I tako su zbog pravilno iskorišćene šanse i majčine ljubavi u naš život ušle Cucika i Mucika i učinile ga savršenim.Hvala mama.
