N0vembar
Zainteresovan član
- Poruka
- 128
Odlucio sam da izvrsim samoubistvo i to na nacin da me niko ne moze pronaci.
Prvo pitanje je: Da li je bolje da nagovestim roditeljima ili ne? (ma da bi mozda mogli zakljuciti sta je)
Da bi mogao postaviti ostala dva pitanja koja se takodje ticu roditelja, da malo opisem situaciju. Jedinac sam, ima 22 god. roditelji su mi u pedesetim godinama. Atmosvera ukuci je vec neku godinu kao da je neko umro, to i jeste od prilike tako od kako dede nema koji je i bio najsposobniji da je vodi. Otac je jos pre toga ostao bez posla i nista nije uspeo naci, sada vec i jeste neko ko se ne bi mogao ukljuciti u nesto da radi. Prica, kuka, uzdise kad je sam. Mama sta da kazem glupa i prosta, nikad nije nigde radila. Oni su vec pukli i veoma psihicki nestabilni. Zivi se od babine penzije i nesto jako sitno od poljoprivrede. Ja vec godinama otkrivam da sam takav da mi mnogo toga fali pre svega u glavi, sto i jeste razlog, pored mozda i drugih poznatih ili nepoznatih da ne zelim vise ziveti, jedine kocnice su bile sta ce biti sa roditeljima i neke postavljene prilike.
Posto sam malo opisao, drugo pitanje: Sta bi sa roditeljima bilo?
Na pomoc familije ne mogu racunati. Da li bi se prepustili, dospeli ulice, postali kao oni jadni ljudi koji sem sto su prosjaci, vidi se da su preziveli/prezivljavaju psihicke traume, sto mislim da je najgori scenario.
Trece i vazno mi pitanje pitanje: Da li mozda postoji neki nacin da ih koliko toliko pripremim, urazumim?
Da ostanu zajedno, brak im je vec skoro raspadnut. Da prezive koliko toliko pristojno coveku bi imali uslova, kad dodje vreme otac bi dobio penziju.
Jedino sto trazim i sta bi zamolio da ova tema posluzi odgovoprima na ova tri pitanja i nikakvim odvracanjima, pricama da ce biti bolje i da nije tako i sl, da pise neko ko misli da moze sagledati situcaciju i ponudjeno, zeli pomoci odgovorom, hvala. Ne znam sta da kazem, nekome je mozda cudno, nekome nesto drugo, sigurno nije ni red da postavljam ovako nesto.
Prvo pitanje je: Da li je bolje da nagovestim roditeljima ili ne? (ma da bi mozda mogli zakljuciti sta je)
Da bi mogao postaviti ostala dva pitanja koja se takodje ticu roditelja, da malo opisem situaciju. Jedinac sam, ima 22 god. roditelji su mi u pedesetim godinama. Atmosvera ukuci je vec neku godinu kao da je neko umro, to i jeste od prilike tako od kako dede nema koji je i bio najsposobniji da je vodi. Otac je jos pre toga ostao bez posla i nista nije uspeo naci, sada vec i jeste neko ko se ne bi mogao ukljuciti u nesto da radi. Prica, kuka, uzdise kad je sam. Mama sta da kazem glupa i prosta, nikad nije nigde radila. Oni su vec pukli i veoma psihicki nestabilni. Zivi se od babine penzije i nesto jako sitno od poljoprivrede. Ja vec godinama otkrivam da sam takav da mi mnogo toga fali pre svega u glavi, sto i jeste razlog, pored mozda i drugih poznatih ili nepoznatih da ne zelim vise ziveti, jedine kocnice su bile sta ce biti sa roditeljima i neke postavljene prilike.
Posto sam malo opisao, drugo pitanje: Sta bi sa roditeljima bilo?
Na pomoc familije ne mogu racunati. Da li bi se prepustili, dospeli ulice, postali kao oni jadni ljudi koji sem sto su prosjaci, vidi se da su preziveli/prezivljavaju psihicke traume, sto mislim da je najgori scenario.
Trece i vazno mi pitanje pitanje: Da li mozda postoji neki nacin da ih koliko toliko pripremim, urazumim?
Da ostanu zajedno, brak im je vec skoro raspadnut. Da prezive koliko toliko pristojno coveku bi imali uslova, kad dodje vreme otac bi dobio penziju.
Jedino sto trazim i sta bi zamolio da ova tema posluzi odgovoprima na ova tri pitanja i nikakvim odvracanjima, pricama da ce biti bolje i da nije tako i sl, da pise neko ko misli da moze sagledati situcaciju i ponudjeno, zeli pomoci odgovorom, hvala. Ne znam sta da kazem, nekome je mozda cudno, nekome nesto drugo, sigurno nije ni red da postavljam ovako nesto.
