Hmmmm.... lako je pričati u teoriji, ali treba ( daleko bilo, ne daj Bože nikada nikome!!! ) to imati u kući i živeti sa tim godinama da bi se shvatilo kakvo je to zlo!!!!
Prvo, svi saznaju pre roditelja i ukućana. Ne znam kako i zašto, ali valjda ne žele da vide, ma koliko se busali u grudi da su relalni. Jednostavno, pred očima ti je, kopa ti oči, a ne vidiš. Posle možeš da se kriješ iza toga da nisi znao simptome i ostalo, ali činjenica je da ne želiš da vidiš, shvatiš i prihvatiš!
A onda, kada te konačno strašna istina lupi po glavi, tada je već dooobrano kasno, narkoman je već navučen i ne može da se skine bez pomoći. Masa njih još i nije u toj fazi da hoće da se skine. Namerno govorim hoće, a ne - želi, jer svi oni žele, ali još nije došlo do stani-pani, još ne osećaju potrebu da se skinu, još ne ulažu nikakav napor.
Ono što tada sledi je - pakao! Ne govorim o sakrivanju para, ne govorim o ogromnim računima za telefon, ne govorim o spavanju sa mobilnim oko vrata... ne govorim, jer to su, ma kako bile gadne, ipak sporedne stvari. Govorim o noćima nespavanja, o preispitivanju celog života, pripisivanje krivice sebi ( ako si realan ) ili drugima ( ako si manje realan ), a nerealan si u oba slučaja. Govorim i o tome kako gledaš osobu koju bezgranično voliš, pa bio to brat, sestra, sin ćerka, muž... kako propada i kako se menja. Posle nekog vremena, samo se probudiš i shvatiš da živiš sa osobom koju ne poznaješ. Sa osobom koje počinješ da se plašiš, sa osobom koja i kad plače, a ti poveruješ da je iskreno, i tada manipuliše.
Manipualnti - to su. Dovuče se kući, gleda kroz kapke, kolena ga izdaju, balavi, spava za stolom, "jede" od 8 uveče do 5 ujutru, a za to vreme ne sme da ostane bez nadzora jer će "zaspati" za stolom i upaliti kuću cigaretom, ili zaboraviti da isključi plin... onda počinju telefonski pozivi - prvo traže njega/nju, pa onda direktno onom ko se javio prete da ako ne dobiju pare do tog i tog vremena, upašće u kuću i .... onda, u jednom trenutku shvatiš da u kući nigde nema dvd uredjaja. Onda ti zafali npr. srebrni escajg... ili bilo šta.
E tada će jedan broj njih pristati da se leči. Ali... od pristanka do odlaska u Drajzerovu prodje cirka par meseci. Onda se skinu... tada je tek pakao - nervoza, vika, bacanje stvari po kući, bes... a ti sve misliš - dobro, proći će to, samo da se on skinuo, sada ćemo polako, sve se preživi sve prodje... a onda ti ponovo dodje kući balav, ne može da priča, ne može da gleda... onda te uhvati depresija, predaješ se polako... pa prenoći, prikupiš snagu, pa ajd nanovo... i tako to traje, smenjuju se meseci drogiranja, neretko i godine, i dani "strejtovanja", teški kao olovo...
Pa čuješ za ovu metodu - rodi se nada, pa pozajmiš pare za implant ili bilo šta... traje kratko pa opet... pa čuješ za manastir - pa se u crno zaviješ plaćajući i šaljući pakete, a sve vreme se nadaš da je to to konačno ( ako ništa, bar ti se baterije napune i odmoriš se i povratiš snagu koliko-toliko dok "cvećka" nije kod kuće ). pa se vrati iz manastira kao nov čovek, preobražen... pa ako treba i stan prodaš, promeniš adresu, sve samo da se ne bi vratio starim porocima. On nadje posao, sredi život, potpuno nov čovek... e to može i godinama da traje, a može svega par dana... sve zavisi od mnogo faktora, pa i od porodice ( ali nikako nije presudna porodica, kako to mnogi misle!!! ). Sve dok se jednog dana ne pojavi na pragu "uradjen". Onda komotno možeš da nadješ konopac i o krivu vrbu... tako se osećaš....
Opet se smenjuju periodi drogiranja i neuporedivo kreaći periodi apstinencije... pod uslovom da ga/je odavno niste izbacili iz kuće ( ne, nije za osudu, mada to nismo uradili, ali razumem 100% one koji urade ), ili da već odavno nije sam/a otišao/la...
I često se desi da, u jednom periodu, varirajućeg trajanja, odlaziš u palatu pravde na 15 dana, i tražiš propusnicu za posetu pritvoreniku ili zatvoreniku u CZ-u.... još je i dobro dok su tamo, a kad izadju.... prvo , puni su gorčine i priča o strašnim uslovima, pa iglom leče tugu, a drugo, žure da sve nadoknade....
I nemoj da mi neko priča da se mogu izlečiti... ja to želim, sve što imam osim roditelja, deteta i muža, bih dala... ali džabe je ljudi... želim da je istina , ali znam da nije...
I tako život ( ako se život može zvati ) ide... a duše krvare, srca bole... ljudi propadaju... a dileri trljaju ruke...
Moj suprug je divan otac i muz,na iznenadenje mnogih.pa i njegovih vl.roditelja koji su digli ruke od njega,kad je zapao unarkomaniju..Isticem,uvek postoji uzrok,i krije se negde duboko u porodicama ovisnika..Prosla sam mnoge seanse s muzem,kod psihologa,i pojasnjene su nam mnoge stvari..Roditelji prv.grese,sto decu u nedostatku vremena,kupuju novcem,ne iskazuju dovoljno emocija,bitnije su im materijalne stvari..i to vec u samom startu dovodi do problema-Ima mnogo uzroka,al necu vas daviti-Glavu gore,i samo hrabro-nista nije nemoguce-POZZ
ali pogledaj datum poslednje poruke
)))
jer je bilo i na tv o tome...i tada sam ga videla i kako su ganasli uzas bre..dugo godina se nismo videli i prosto me je bilo i strah...nema tu azad kad jednom udjes nema nazad!!!
