Mogu da ti napišem pesmu,
naslikam neko safirno more,
da osmehe iskrojim samo za tebe,
da te gledam stidljivo terpćući
kroz topli, zlatom prošarani,
polumrak zimske večeri.
Sav od snova,
u moje ćeš ući,
a iz njih ćeš i hitro bežati
čim se prvi zraci sunca preliju licem.
Ti nećeš ništa znati,
jer vešto prikriću sve one male tragove
što najviše odaju,
a opet,
negde u meni
bledo sijaće želja da te tragove nađeš...
Samo ti imaš oči boje meda,
oči boje nade
i možda ipak nije besmisleno
što postojim.
Nosiš i daješ nešto,
samo za mene,
a to i ne znaš.
Medju prstima čuvaš more zvezda,
pleteš svilene niti
koje me teraju da ostanem blizu.
Bez reči, ali...
I kad nisi tu,
ja znam da negde maštaš,
pod ovim istim nebom,
i da nam je jedina blizina
ono mesto gde mesec ljubi nebo boje mastila,
mesto gde se naši pogledi sreću i razilaze,
i sjaje istim nadama o sreći.
naslikam neko safirno more,
da osmehe iskrojim samo za tebe,
da te gledam stidljivo terpćući
kroz topli, zlatom prošarani,
polumrak zimske večeri.
Sav od snova,
u moje ćeš ući,
a iz njih ćeš i hitro bežati
čim se prvi zraci sunca preliju licem.
Ti nećeš ništa znati,
jer vešto prikriću sve one male tragove
što najviše odaju,
a opet,
negde u meni
bledo sijaće želja da te tragove nađeš...
Samo ti imaš oči boje meda,
oči boje nade
i možda ipak nije besmisleno
što postojim.
Nosiš i daješ nešto,
samo za mene,
a to i ne znaš.
Medju prstima čuvaš more zvezda,
pleteš svilene niti
koje me teraju da ostanem blizu.
Bez reči, ali...
I kad nisi tu,
ja znam da negde maštaš,
pod ovim istim nebom,
i da nam je jedina blizina
ono mesto gde mesec ljubi nebo boje mastila,
mesto gde se naši pogledi sreću i razilaze,
i sjaje istim nadama o sreći.
