Моцартов концерт за Хорну и оркестар 1
Oва композиција, као и свака друга Моцартова, говори сама за себе, коментар није потребан; али, оно што је занимљиво јесте како је Моцарт заправо стварао ову, а вероватно и већину својих композиција, осим можда Реквијема;
Испод нота, дуж целе композиције, додао је оваква "упуства", како би зезао извођача хорнисту, то јест у овом случају свог пријатеља:
Значи, генијално озбиљно дело које дотиче саму суштину света, кроз језик музике, створено је заправо кроз шалу, кроз ведрину духа!
Из овог примера, као и из његових писама, можемо видети да је Моцарт био крајње неозбиљан и детињаст. Ипак, као што је и Шопенхауер једном приметио, пред људима природно обдареним добротом и ведрином духа, филозоф може само да се поклони.
Само је такво, да кажемо "више биће", могло створити такву музику.
То је трансцендентa веселост! Нешто објективисано у симболу насмејаног Буде.
Постоји смех који потиче из егоизма индивидуе и он је нешто сасвим другачије од смеха који потиче из области трансцендентног а у коју уметници баш попут филозофа, имају приступ а да то и не знају.
Oва композиција, као и свака друга Моцартова, говори сама за себе, коментар није потребан; али, оно што је занимљиво јесте како је Моцарт заправо стварао ову, а вероватно и већину својих композиција, осим можда Реквијема;
Испод нота, дуж целе композиције, додао је оваква "упуства", како би зезао извођача хорнисту, то јест у овом случају свог пријатеља:
For you, Mr. Donkey—Come on—quick—get on with it—like a good fellow—be brave—Are you finished yet?—for you—beast—oh what a dissonance—Oh!—Woe is me!!—Well done, poor chap—oh, pain in the balls!—Oh God, how fast!—you make me laugh—help—take a breather—go on, go on—that's a little better—still not finished?—you awful swine!—how charming you are!—dear one!—little donkey!—ha, ha, ha—take a breath!—But do play at least one note, you prick!—Aha! Bravo, bravo, hurrah!—You're going to torture me for the fourth time, and thank God it's the last—Oh finish now, I beg of you!—Confound it—also bravura?—Bravo!—oh, a sheep bleating—you're finished?—Thank heavens!—Enough, enough![3]
Значи, генијално озбиљно дело које дотиче саму суштину света, кроз језик музике, створено је заправо кроз шалу, кроз ведрину духа!
Из овог примера, као и из његових писама, можемо видети да је Моцарт био крајње неозбиљан и детињаст. Ипак, као што је и Шопенхауер једном приметио, пред људима природно обдареним добротом и ведрином духа, филозоф може само да се поклони.
Само је такво, да кажемо "више биће", могло створити такву музику.
То је трансцендентa веселост! Нешто објективисано у симболу насмејаног Буде.
Постоји смех који потиче из егоизма индивидуе и он је нешто сасвим другачије од смеха који потиче из области трансцендентног а у коју уметници баш попут филозофа, имају приступ а да то и не знају.
Muzika se može svesti na određena pravila od kojih ona ne može odmaći a da ne prestane biti muzika Naime, muzika je tako neposredna objektivacija i odraz sveukupne volje. Kao što je sam svet, kao što su to i same ideje. Muzika je nesvesna metafizička vežba gde duh ne zna da se bavi stvari filozofijom.
Kompozitor otkriva najdublju suštinu sveta i tu najdublju mudrost izgovara jednim jezikom koji njegov razum ne shvata"
Artur Šopenhauer
Poslednja izmena: