Ja uopšte ne volim ljude.
Nekada sam se trudila iznaći sretniji izraz, pa sam se ograđivala time da me naročito nerviraju ljudi koji rade/govore/misle ovo ili ono; kako ja
ne bi realno ali me sitacija tera jer nemam izbora; kako je krivo društvo koje je kakvo jeste...
Budalaštine. Ja, prosto, ne volim ljude. Da živim u edenu i prosto šetam rajskim vrtovima, i oko mene su samo sveci i proroci i mudraci - i onda bi mi išli na živce, i sve što bih tražila, sve čemu bih stremila, bilo bi da se kako god ikako mogu od njih udaljim; da ih što manje i ređe srećem i imam sa njima bilo kakva posla. Ako tumačiš mizantropiju kroz mržnju, onda nisam mizantrop. Mržnja je jaka reč, i u velikom broju slučajeva samo naličje strasne sklonosti. U velikom se broju slučajeva desi da ljudi mrze upravo ono čemu podsvesno najžudnije streme. Ne znam, ono opšte mesto o homofobiji. (S čim se ne slažem sasvim, mislim s tom teorijom da su najzagriženiji homofobi zapravo latentni ******; ali to je sad neka druga tema.) Hoću da kažem da ne mogu za sebe pošteno reć da ljude
mrzim; zato što spram njih stvarno ne gajim nikakve jake emocije, pa ni krajnju nesklonost kao što je mržnja. Najpribližnije što sam u stanju, to je da kažem da me ljudi
na smrt smaraju.
Socijalni odnosi su ritual. Imaš pravila, i limite, i ceremoniju. Imaš stvari koje se rade i koje se ne rade. Imaš pravila kako se vodi razgovor, i kako ga
ne smeš voditi; i koji ton moraš da koristiš u kojoj situaciji; i kako se vodi rasprava umesto svađe, pa kako se osuđuje čin a ne čovek, pa....
Razumeš? Većina će na prvu loptu reći kako je
ljubav stihijska i ne poznaje nikakve norme; ali to govore deca i budale. Zato što je samo
zaljubljenost stihijska i uraganska; a čak se i
ona ponaša po određenom obrascu. Pa, šta znam, imaš ljude koji su statistički izračunali koliko vremenski najduže može da traje. Nekih šest meseci, ako se dobro sećam. Ukoliko nešto možeš empirijski i naučno odrediti, onda u tome nema mnogo razularene stihije - o čemu bi pisci ljubavnih soneta i raznorazni padači u transove mogli razmislit pre nego se late pera i propovedanja.
Kako god, htedoh reći da su
svi međuljudski odnosi definisani. Nečim. Da u svakoj vrsti ponaosob postoje pravila i obrasci. Pa je opšte poznato i kako izgleda i čime se manifestuje zatreskanost, ili mržnja. Ljudi do te mere robuju svojim osećanjima da
zaista veruju kako postoje neka koja su izuzeta od pravila. Ne postoje.
E vidiš, mene nerviraju pravila. Ja ne trpim socijalne odnose koji me mahom smaraju, i u većini kojih ne vidim nikakvu realnu svrhu. Mislim, vidim operativnu korist, razumem šta ću od njih imati, kako da ih sprovodim i čemu služe.
Ali ih mrzim iz dna duše. Jer me na smrt zamaraju, i nikakvu beneficiju mi ne donose. Jer mrzim da se ponašam kako bi trebalo i kako je propisano ceremonijom i pravilom, zato što to - prevedeno - znači da glumim ludilo i, što da ne,
lažem. A jedina
realna prednost koju kao takvu priznajem, jeste neka koja mi donosi mir i spokoj, a ne nerviranje i kalkulaciju. Socijalni odnosi su kalkulacija, uvek. Zahtevaju ogroman trud u nešto što nikad nema izvestan rezultat i u velikom broju slučajeva proizvodi više muke nego užitka.
Jedino zato ne volim da kažem da sam - mizantrop. Zato što više ne volim obrasce i ceremoniju, a manje ljude. Ali kako su ceremonije i obrasci apsolutno neodvojivi od ljudi, onda ne volim ni njih. Ljude, hoću reći.
Da, bila bi najveća blagodet živet na padini nekog brda u nekoj šumi posred koje bi prvi komšija bio udaljen (barem) dvajst kilometara. Bilo bi to
sjajno. Kad bih umela izvest da takav način finansijski podržim, otišla bih sutra; ne osvrčući se, i pevajući.
Kad bih samo mogla što manje sretat ljude.
Ali mržnja, to je prejako. Recimo - mir. Recimo da mir volim više od ljudi, i da s ljudima nikad nemam mira. Da, to je ono. Ja sam mrzitelj nemira.
moje reci su proste da mogu da shvate svi maloumnici 