Misli poznatih mislilaca - II

[niceboy]

“Nikad sam ne radi stvari koje drugi mogu uraditi za tebe.”
(Agata Kristi)

 

[Arhimedes]

Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredjenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvredjeni nego ne uvredjeni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo. - Dostojevski

 

[arebis777]

Ако је веома тешко да се открију нове истине, још је теже да оне буду примљене. Јер према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину.

Волтер

 

[Nina]

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima.
Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Herman Hese

 

[Snowflake]

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata - i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

(Jovan Dučić)

 

[Papa Smurf]

Ponekad je život isuviše škrt: čovjek provodi dane, nedelje, mesece i godine ne doživevši ništa novo. Ali, kada se otvore vrata lavina ulazi kroz otvoren prostor. U jednom trenutku se nema ništa,a u sledećem se ima više nego što može da se podnese.

P. Koeljo

 

[niceboy]

Ako želiš da letiš, moraš da se oslobodiš sranja koje te vuče dole.
(Toni Morison)

 

[Nina]

Ljudi su poput vina. Neki postaju bolji godinama, dok se drugi pretvore u sirće

 

[Steinadler]

Jao jel ovo ninche ovde ili mi treba dioptria

....ej zlatne su ti, ka u njegosa moram priznat

 

[Arhimedes]

U mladosti se plašimo smrti a u starosti života. - (m.m.)

 

[gost 254762]

Često čovjek trpi i nekoliko godina, smiruje se, podnosi i najokrutnije kazne, i odjednom se slomi na nekoj sitnici, na nekoj gluposti, gotovo ni zbog čega.
Fjodor M. Dostojevski

 

[gost 254762]

Lift za uspeh je pokvaren, ali stepenice su uvek prohodne.

Zig Ziglar

 

[gost 254762]

"Tko traži odlikovanje, nije ga zaslužio, a tko ga je zaslužio, njemu nije potrebno."
Honore De Balzac

 

[gost 254762]

''Da ostanemo ovo što smo.
Sutra. I uvijek. Djeca.
Ne veliki, ne odrasli.
Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku,
da jedno drugom ne dopustimo
da budemo ono što nismo,
da ne gledamo vučijim očima
i da se uvijek prepoznamo kada se sretnemo.''

Meša Selimović

 

[gost 254762]

Istinska sreća je u davanju. Dajte onoliko koliko možete da date, ali bez osećaja da ste nešto posebno uradili. Tako ćete ostati slobodni i spokojno srećni.

Mohanji

 

[gost 254762]

SENEKA
I posle loše žetve treba sejati.

 

[gost 254762]

Švedska poslovica:

"Fear less, hope more; Eat less, chew more; Whine less, breathe more;
Talk less, say more; Love more, and all good things will be yours."

"Manje se plaši, nadaj se više, manje jedi, više žvaći, manje kukaj,
više diši, manje govori, više kaži, više voli, i sve dobre stvari biće
tvoje."

 

[gost 254762]

Na samrti pozva starac svoga sina pa ga dovede do prozora i upita šta vidi.
- Ljude - odgovori on.
Zatim mu pruzi ogledalo da se pogleda i upita ga šta vidi.
- Vidim sebe - odgovori on.
- Eto sine! ..
Prozor i ogledalo su od istog stakla, s tom razlikom sto se na staklu nalazi tanak sloj srebra... I u životu je tako, gde god se srebro nadje između ljudi tu čovek vidi samo sebe....

*Arnold*

 

[Nina]

Ko najsporije obećava,uvek najvernije ispunjava svoje obećanje.

Ruso

 

[Nina]

Kleveta je kiša koja pljušti po svima onima koji uspevaju.

Volter

 

[Theory]

"Kažeš da voliš kišu, ali koristiš kišobran kada pada. Kažeš da voliš sunce, ali tražiš hlad kad zasija. Kažeš da voliš vjetar, ali zatvaraš prozor kad on naiđe. Zato se bojim kada kažeš da me voliš." - Bob Marli

 

[Arhimedes]

Niko nikome ne može osporiti pravo da misli i svako ima pravo da se slaže ili ne sa tudjim mišljenjem. Čak šta više razlika u mišljenjima je uslov napretka, dok je slaganje sa tudjim mišljenjem uslov za status quo. - (m.m.)

 

[arebis777]

Ко искрено и страсно љуби истину,слободу и отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.

П. Кочић

 

[goxy]

Istoriju pišu pobjednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvjesna je samo smrt.



Živio sam ljepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku poslije kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želio da sakupim sve što mi bijaše blisko, ljude, ptice, zvijeri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tijela i svoje duše. Želio sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želio sam da bude sve onako kao što bijaše i prije toga: da mi u vječnosti pjevaju ptice. Želio sam da Haronovu barku zamijenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu vječnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovjekova, da gluvu prazninu vječnosti oplemenim kukanjem kukavice i pjevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pjesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosljedno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u vječnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svijest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želio sam, dakle, i još uvijek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smjestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni posljednji put spuste. Želio sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmjernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vjere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj mjeri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i iznijeti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne nešto drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje bilješke, ili moja pisma, a šta je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobjeda nad golemim, vječnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar – ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svjetlost i kao dalek eho. Možda će neko vidjeti tu svjetlost, možda će čuti taj daleki eho, sijenku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svjetlosti, tog svjetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svijet moje bilješke i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobjeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

DANILO KIŠ

 

[goxy]