Misli poznatih mislilaca - II

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
532701_395784750471812_1152185427_n.jpg
 
577. Svesnost sama po sebi nije dovoljna

Čini se kao da većina ljudi ne shvata vrednost delovanja svesnosti. Skloni su da misle kako značaj meditacije leži u onome što posmatraju. Ali taj objekat uopšte nije bitan. Ljudi takođe provode mnogo vremena razmišljajući o rezultatima. Žele da dožive stanja smirenosti, žele da se zagnjure u okean blaženstva. A onda se vežu za ta stanja i objekte na koje se fokusiraju. Stvarna vrednost meditacije nije u dobijanju takvih rezultata, koliko god prijatni oni bili. Prava vrednost meditacije leži u procesu osvešćivanja i razumevanja onoga što se događa. Taj proces jeste važan, a ne rezultat! Umesto da kukate zbog onoga što se dešava ili što se ne dešava, treba da budete zadovoljni time što jeste svesni -- bez obzira čega -- i da učite na osnovu toga.

Svesnost sama po sebi nije dovoljna! Imati želju da zaista razumemo to što se događa daleko je važnije nego samo pokušavati da budemo svesni. Vežbamo meditaciju uvida zato što želimo da razumemo.


Ashin Teđaniya: Awareness Alone is not Enough
 
"If I accept you as you are, I will make you worse; however if I treat you as though you are what you are capable of becoming, I help you become that."
"Ako te prihvatim takvog kakav si, učiniću te gorim; Ipak, ako se budem ophodio prema tebi kao da si već ono što možeš da budeš, pomoćiću ti da to postaneš." - Gete
 
578. Nibbana sada!

Poteškoća sa rečju nibbāna (na sanskritu: nirvana) jeste da njeno značenje leži izvan dosega reči kojima bismo je opisali. Ono je, u suštini, neopisivo. Druga poteškoca je da mnogi budisti nibbānu vide kao nešto neostvarivo -- toliko visoko i daleko da zapravo ni ne zavređujemo da pokušamo da do toga dođemo. Ili vidimo nibbānu kao cilj, kao nešto nepoznato, nešto nedefinisano što bi nekako trebalo da dosegnemo. Većina nas je uslovljena na taj način. Želimo da dosegnemo i postignemo nešto što nemamo. Dakle, na nibbānu gledamo kao na nešto što, ako marljivo radimo, pridržavamo se sīle (pravila morala), istrajno meditiramo, možda odemo u manastir, posvetimo čitav svoj život praksi, tek tada će nam kao nagrada možda, na kraju, stići nibbāna -- i pored toga što nismo sasvim sigurni šta je ona zapravo.

Ađahn Ča je koristio sintagmu "stvarnost neprijanjanja" kao definiciju nibbāne: uvid u stvarnost neprijanjanja, Ovo nam pomaže da stvari smestimo u njihov kontekst, zato što je naglasak na probuđenju za to kako prijanjamo i vezujemo se čak i za reči kao što su "nibbāna", "budizam", "praksa", "sīla" ili bilo šta drugo.

Često se kaže da budistički put jeste put neprijanjanja. Ali i to može postati samo još jedna tvrdnja za koju prijanjamo i čvrsto je držimo. I tu se krije kvaka-22: koliko god se upinjali da svemu tome pronađete smisao, na kraju ste potpuno zbunjeni zato što i jezik i opažanje imaju svoje granice. Morate da odete iza jezika i opažanja. A jedini put da se nađete iza navika koje upravljanju mislima i emocijama jeste kroz svesnost -- svesnost svojih misli i svesnost emocija. "Ostrvo dalje od kojeg ne možete otići" jeste metafora za to stanje kada jesmo budni i svesni, nasuprot pojmu postajanja budnim i svesnim.

Ađahn Sumedho: Nibbana sada!
 
"Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo češće susrećemo oholost, sujetu, uobraženje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi, Da bi se potpuno ispoljili i "iživeli", njima treba tuđe divljenje i priznanje, često i tuđe poniženje; oni su za onoliko veći za koliko drugog umanjuju, a te veličine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, tražeći na šta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim što je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, često stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponižavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao ćudljiva žena iz rđavog društva, odjednom okreće i prebacuje im što su zbog nje učinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaže : "Još, još!"; što joj više daješ i žrtvuješ, ona samo odlučnije i glasnije traži još više.
Ponos drži, hrabri i pomaže čoveka na njegovom putu, sujeta mu truje život, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog čoveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasićena i nezasitna, traži odmah novu žrtvu."
Ivo Andrić
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

O
Šta mislite o Kjerkegorovom delu ili- ili?
Odgovora
2
Pregleda
201
Ortak2
O

Back
Top