Sulejman-paša Skopljak je bio miran. Obuhvatio je pogledom Mišarsko polje i brojnu tursku vojsku. Shvatio je da su gubici manji, nego što to pokazuje prisutna izbezumljenost vojnika. Kao da su od šejtena bežali, i oni i konji.
Zapovedio je da konjanici sjašu i da mu priđu svi komandanti.
Izložio je prilike na bojištu onako kako je to učinio i prethodnog dana. Opet je naglasio da su Srbi malobrojni i da neće dati duži otpor, bez obzira kako su se učvrstili u šancu. Zapovedio je da okršaj počne pažljivije – da se napadne s tri strane, odmah posle topovskih plotuna po šancu. Raspored u centru i na krilima nije menjao, samo ja zapovedio da udar na šanac izvrše istovremeno. Ne, kao malopre, kad je centar, bez dogovora s krilima, samoubilački naleteo na napunjene srpske puške i topove.
Turska konjica se postroji. Krila i centar krenuše dogovorenim pravcima. Konji se više nisu otimali jahačima kao u prvom jurišu. I oni su naučili lekciju. Sinan-paša Sirčić se blago osmehnu. Na kratkom savetovanju je uočio strahovit propust Sulejman-paše Skopljaka. Neoprostiv ni janičarskom polazniku u carigradskoj vojnoj školi. Skopljak je imao podatke o brojnoj srpskoj konjici, ali s njom uopšte nije računao. Da li je Skopljak bio ponesen zaključkom da će brzo i lako slomiti Karađorđev otpor, pa je zaključio da je bez značaja prisustvo srpske konjice na bojištu, ili je u svemu bila samo Božija volja, Sirčić nije znao. Ali, nije želeo da ga podseti na ovaj propust. A kad je shvatio da Sulejman-paša Skopljak nije predvideo ni tursku rezervu, bio je siguran da će Srbi pobediti. Tome se radovao, ali ga je obuzela i briga za rođake, prijatelje i poznanike u turskoj vojsci, koje će, danas, smeteni Skopljak i brzopleti Kulin-kapetan poslati na klanicu. Sve ovo ga, kao često puta dosada, nosilo u neko neodređeno vreme u budućnosti, kad će vaskrsnuti srpska država u Šumadiji, Mačvi, na Kosovu i u Bosni i kad će Srbi, i pravoslavni i muslimani, biti jedan narod, kao što su bili pre turske pošasti na Balkanu. Vrata za vaskrs države Nemanjića bila su na Mišaru. Radi ovakvog cilja, odbacio je svaku pomisao da bi trebalo želeti neki drugi ishod na bojištu. Pomolio se Bogu u sebi – da mu rođaci, prijatelji i poznanici oproste za svoje moguće stradanje, na ovom turskom Kosovu.
Karađorđe je osmotrio Mišarsko polje i video da se Turci vraćaju. Postupio je mudrije od svog protivnike Sulejman-paše. Sedam hiljada svojih vojnika je stavio pod komandu četiri vojvode, a svaki od njih je obezbedio sopstvenu rezervu. Karađorđe je zadržao deo vojske pod svojom komandom i ona je činila zajedničku rezervu. Računao je s tim da na svakom delu bojišta neće biti istovetan pritisak na šanac i da će negde Turci pokleknuti, a negde imati više hrabrosti i više ratne sreće. Zato je dogovorio s vojvodama brzu pomoć tamo gde bude šanac najugroženiji.
Dve hiljade konjanika je čekalo u šumi i bio je siguran da ih Turci nisu otkrili. Komandanti su Luka Lazarević i prota Matija Nenadović. Računao je s njihovim iznenadnim udarom u bok turske konjice i bio je uveren da to četrdeset hiljada turskih vojnika neće izdržati. Posebno zato što će uslediti juriš srpske pešadije iz šanca.
Turci su opreznije napali, nego prvi put. Ali, opet su pred šancem bili u gomilama. Kad su se primakli na domet pušaka, Karađorđe je opalio prvi. Kao da se prolomilo nebo. Ubitačnom plotunu iz hiljade pušaka, pridružili su se i gromovi iz tri srpska topa. Turci se nisu uspaničili kao pri prvom jurišu, mada ih je, ovog puta, više pogođeno. Metež je nastao, ali panike nije bilo. Sređivali su borbene poretke i opet jurišali prema šancu. Pucali su i dojahivali do ivica, pokušavajući da sabljama zapodenu boj. Bilo je opasno po srpsku odbranu, pa je iznenadni juriš srpske konjice spasio branioce oko Karađorđa. Napali su turski desni bok i to ne bi tako zabrinulo turske vojskovođe da se deo srpske konjice nije pojavio i u pozadini neprijatelja, tamo gde joj nisu bilo daleko Sulejman-paša i ostali turski komandanti. Luka Lazarević je učinio najbolji mogući korak kad je svojih dve hiljade momaka poslao da udare na dva mesta. Turci se nisu brzo pribrali, niti su mogli da tačno procene pravce udara srpskih konjanika. Sulejman-paša je naredio povlačenje od šanca, da bi odagnao s ratišta drske Srbe na konjima i da bi se, treći put, obrušio na šanac, verujući da će ovog puta uspeti da ga pregazi.
Mada je to planirao, Karađorđe, pri drugom povlačenju Turaka od šanca, nije naredio pešadijski juriš na Turke. Video je da turski gubici nisu, ni ovog puta, veliki i da bi bilo suludo uleteti među toliko brojnijeg neprijatelja. Sreća, srpski konjanici su pretrpeli beznačajne gubitke i uspeli su da se odlepe od Turaka. Opet ne računajući ozbiljno s opasnošću od srpske konjice, Turci napadaju šanac, treći put. Pri najnovijem jurišu, gine mnogo Turaka. Srpska konjica se opet umešala u boj i ponovo napala tursko desno krilo. Turski gubici se povećavaju. Srbi u šancu već znaju svaki turski korak. Prošao ih je strah i nišane mirno. Turke već hvata panika, a konji im postaju neposlušni i propinju se.
Konji lakše shvataju uzaludnost juriša na šanac, nego ljudi na njima. Karađorđe uočava da je vreme za opšti obračun. Naređuje da se šanac napusti i da svi jurišaju na Turke. Uz gromoglasno ''ura'', Srbi uleću među turske konjanike. Grme puške i kubure; sablje i jatagani zveče i sevaju. Turske zastave padaju, konji ih gaze, srpski ustanici kupe. Kao po komandi, mada je nije bilo, svi Turci okreću konje i beže. Svako svojim pravcem, uglavnom nasumice. Jedni prema Savi, drugi prema Drini.
Pri trećem jurišu, Sinan-paša je bio sasvim blizu šanca i video je početak turskog uzmicanja. Vojnici su mu padali s konja i jaukali. Pakao. Nije bilo prilike da se ranjeni zbrinu. Izbezumljeni Kulin-kapetan je projurio blizu njega i besno ga pogledao. Izgledalo je da će Kulin-kapetan vraćati pokolebane Turke nazad na šanac, kao posle prva dva neuspela juriša, ali je, u trenu, snažno mamuznuo konja i počeo da beži. Za njime mnogi. Levo i desno i ostali Turci počeše da uzmiču. Sinan-paša dade znak i svojim preživelim Fočacima da se povlače. Pri bežanju, ginuli su. Ispred njih iskrsnu i srpska konjica. Zastadoše. No, već su ih sustizali i Karađorđevi pešadinci. Sinan pogleda niz polje i vide da preživeli Turci izmiču s vidika. Zastade. Obrisa znoj s čela. Ne zna šta da preduzme. U njega gladaju Fočaci. Ali, to potraja kratko. Srpski konjanici se pomešaše s njima i poče razmena zrna iz kubura, sablje se sudariše. Sinan drži svoju pozlaćenu sablju i nema snage ni volje da je koristi. Baci je u travu. Pokuša da saopšti predaju, ali ga zrno pogodi u prsa. Pade s konja i poče da gubi svest. Pored njega prođoše i konji i pešaci. Pucnji i odjek sabalja se udaljiše od njega. Pribra se, krv mu je oblila prsa. Bol ga stiže. Seti se stihova Muhameda Hevajija. Napisani su davne 1750. godine. Upućeni su Srbima sve tri vere. Muhamed Hevaji je podučavao da je srpski narod opasno verski podeljen, pa će sve pripadnike moliti da shvate da su jedan rod. Sinan-paša Sirčić ih je često čitao pred najpoverljivijim prijateljima u Foči:
...Otac jedan, jedna mati,
Prvo bi nam valja znati,
Jer ćemo se paski klati...
Sad vidi koliko je pesnik Hevaji bio u pravu, jer se Srbi ovako paski kolju na svojoj zemlji, na svom Mišarskom polju. A da bi to činili, ovi (kojima i sam pripada) zovu se Turcima – ne poslušaše Hevajija da je jedna mati i jedan otac i onima u šancu i onima što jurišaju na šanac.
Možda neće biti ovi drugi Turci u nekom neodređenom budućem vremenu. A možda i u bliskom, jer Karađorđe je danas udario temelje srpskoj državi. Tome se raduju i sveti Nemanjići, koje su naslikali najbolji majstori u crkvi Svetog Đorđa, nedaleko od Foče, po naredbi Sinan-paše i za njegov novac. Osmeh mu pobedi bol u grudima i brigu za bližnjima.
Sveci i osmeh su bili poslednje što je Sinan-paša Sirčić osetio u zemaljskom životu.
Ostalo je zapisano da je izginuo cvet bosanskih muslimana na Mišaru 1806. godine, a među njima i Sinan-paša Sirčić, Fočak - poreklom od ugledne srpske plemićke porodice iz srpske srednjevekovne Bosne.
Grupu begunaca s Kulin-kapetanom, presreli su Stojan Čupić i mladi vojvoda pocerski Miloš Stojićević. Samo su dva Turčina preživela (dva crna gavrana), a odelo i skupocenu sablju Kulin-kapetana, zaplenio je Miloš Stojićević.
S malo vojnika i begova, preživeo je ovaj strašni boj i Sulejman-paša Skopljak. Njegov sin Miralem i još tri člana pašine porodice su ostavili kosti na Mišaru.
Šezdesetčetiri godine posle boja na Mišaru, rodio se potomak Sulejman-paše Skopljaka – Omer-beg Sulejmanpašić. Kad je odrastao, dodao je svom muslimanskom prezimenu i ono srpsko – plemićko: Despotović. Poput Sinan-paše Sirčića, Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović će pozivati muslimane svog bosanskog zavičaja da se osveste i da shvate da su Srbi. Književnik Jovo Bajić će ovako opisati rodoljubivo pregalaštvo ovog potomka paše Skopljaka:
U poimanju Srpstva, Omer-beg je otišao dalje i od Njegoša, dajući mu, u neku ruku, čak i kosmičke razmere. Srpstvo je za njega nešto veliko i sveto, kao nebo pod kojim se klanja. U tom pojmu sadrži se i celokupna prošlost srpskog naroda, njegova istorija, njegovi junaci. Na istorijskoj pozornici ispod nebeske kapa, marširaju ratnici sa sjajnim kalpacima, na kojima se viju perjanice, a barjaktare po plećima biju zlatne kite. Ta budućnost, izaziva ganuće koje prati suza „ljubavi i krvi“. Možda bi se ceo njegov pesnički zavet mogao naznačiti u jednoj strofi njegove najpoznatije pesme Srpstvu:
Ti si nebo pred kojijem padam
I čijem se Veličanstvu divim;
Tebi srce, krv, misli i duša
Otimlju se ushićenjem živim.
da ne kazem nesto ruznije!!
