(ovo je bio ogroman mejl koji se na pola izbrisao, sto znaci da nije bio ni posebno bitan,,ali evo ostatci...)
.....kako se ponekad ne zapitaju da li je mozda osoba koju trenutno smatraju mizernom, sutra moze odlučivati o daljem toku njihovih budućih mizernih zivota,, zašto se sve radi nekako proračunato,,da li i ja proračunavam kada biram ,,prijatelje koji će biti tu, koji neće..koji će mi mozda trebati,,jer nadam da nikad neću biti toliko sebična da trazim za ono što sam fiktivno dala,,ne bih to volela,,u bilo kojem odnosu i sa bilo kim..to bi onda bio čini mi se promašen zivot i moja svrha u njemu,,ako mi svrha nadam se nije da radim kao konj,,da bih postigla da se prehranim,,pročitam ono što mozda drugi nisu,,znam ono što drugi nikad neće i osetim ono o čemu drugi sanjaju,,ali ti drugi to nikada neće ni primetiti, tako da opet ostajem da razmišljam u svom svojem sebičluku o stvarima koje ja imam, a drugi nemaju,,da se divim stvarima koje su meni bitne, a drugima i nisu,,da vodim univerzalne bitke sa maglom,,koje ipak svi vode, ali iz različitih pobuda..
i šta je onda svrha,,tren ili trn u beskraju,,koji nikoga mozda neće odvratiti od svog vremena niti zaboleti zbog nepravde ili pravde ili truda zbog zivota..
čudno mi je nekad što dišem,,što mogu da vidim sunce,,ali verovatno se niko neće baš tog trenutka nasmejati istom suncu baš kao i ja,,mozda se neće istom silinom boriti za zivot koji ne znam da li je bezvredan ili vredan,,jer toliko ga je ljudi i prošlo...pa i ne pamtimo i ne patimo za njima,,kao što neće i oni za nama,,
ali samo mi ponekad bude smešno koliko stvari radimo zbog vremena koje nam nepovratno prolazi i koje mozda i nemamo, kao sto i nemamo,,čak i ne znamo ni trenutak do kada mozemo da prestati da se trudimo,,ali mozda je u tome i čar,,u borbi koju ćemo zauvek boriti i u koju ćemo se zauvek i vraćati bez obzira na bilo sta,,ili samo zbog jednog osmeha..
jer znam da bih ja zivela samo za tren jednog osmeha.
.....kako se ponekad ne zapitaju da li je mozda osoba koju trenutno smatraju mizernom, sutra moze odlučivati o daljem toku njihovih budućih mizernih zivota,, zašto se sve radi nekako proračunato,,da li i ja proračunavam kada biram ,,prijatelje koji će biti tu, koji neće..koji će mi mozda trebati,,jer nadam da nikad neću biti toliko sebična da trazim za ono što sam fiktivno dala,,ne bih to volela,,u bilo kojem odnosu i sa bilo kim..to bi onda bio čini mi se promašen zivot i moja svrha u njemu,,ako mi svrha nadam se nije da radim kao konj,,da bih postigla da se prehranim,,pročitam ono što mozda drugi nisu,,znam ono što drugi nikad neće i osetim ono o čemu drugi sanjaju,,ali ti drugi to nikada neće ni primetiti, tako da opet ostajem da razmišljam u svom svojem sebičluku o stvarima koje ja imam, a drugi nemaju,,da se divim stvarima koje su meni bitne, a drugima i nisu,,da vodim univerzalne bitke sa maglom,,koje ipak svi vode, ali iz različitih pobuda..
i šta je onda svrha,,tren ili trn u beskraju,,koji nikoga mozda neće odvratiti od svog vremena niti zaboleti zbog nepravde ili pravde ili truda zbog zivota..
čudno mi je nekad što dišem,,što mogu da vidim sunce,,ali verovatno se niko neće baš tog trenutka nasmejati istom suncu baš kao i ja,,mozda se neće istom silinom boriti za zivot koji ne znam da li je bezvredan ili vredan,,jer toliko ga je ljudi i prošlo...pa i ne pamtimo i ne patimo za njima,,kao što neće i oni za nama,,
ali samo mi ponekad bude smešno koliko stvari radimo zbog vremena koje nam nepovratno prolazi i koje mozda i nemamo, kao sto i nemamo,,čak i ne znamo ni trenutak do kada mozemo da prestati da se trudimo,,ali mozda je u tome i čar,,u borbi koju ćemo zauvek boriti i u koju ćemo se zauvek i vraćati bez obzira na bilo sta,,ili samo zbog jednog osmeha..
jer znam da bih ja zivela samo za tren jednog osmeha.