Miša Brkić : Jugoslavija je bila socijalna država koja je bankrotirala

Smorisha

Buduća legenda
Moderator
Poruka
41.268
Jugoslavija je bila socijalna država koja je bankrotirala 1


Foto: Radenko Topalović

Izvor https://www.danas.rs/kolumna/misa-brkic/jugoslavija-je-bila-socijalna-drzava-koja-je-bankrotirala/

Nostalgija, mitologija, idolatrija?

Nešto od toga, ili možda sve zajedno, sadržano je u novinarskom pitanju na koje sam naišao pre neki dan u intervju u jednoj dnevnom listu.
Pitanje glasi: „Nekadašnja Jugoslavija je bila socijalna država u kojoj je radnička klasa imala hrabrost, moć i glas. Kako je nestala ta njena snaga“?
Odgovor sagovornika manje je bitan od pitanja pa ću se zadržati samo na njemu. Nije prvi put da se u medijima (za koje se veruje da mogu biti elita građanskog društva) javi nostalgija za „boljom“ prošlošću, da se mitologizuje socijalizam i socijalistička država i širi idolatrija radničke klase kao vladajuće partije.

Nesposobni da artikulišemo reformacijsku viziju budućnosti često se vraćamo u prošlost, prebirajući po smetlištu istorije da na njemu nađemo rešenje za naše aktuelne probleme. I na tom skladištu istorijskog otpada iščeprkamo socijalizam i radničku klasu, pokušamo da ih recikliramo i pretvorimo u vladajuću ideologiju i klasu.
Vredi li igrati na tu opciju pomoću nostalgije, mitologije i idolatrije?

Ne vredi jer verovanje nije zasnovano na realnim činjenicama (o kojima bi morali da brinu i novinari kad razgovaraju sa svojim sagovornicima).
Eto, na primer, nekadašnja Jugoslavija kao socijalna država. Takoreći, „švedski model“ (usput, taj model nudio je i Slobodan Milošević, ali je od svega ostalo samo „malo morgen“).

Poznato je, i u teoriji i u praksi, da je ključ socijalne države u novcu. Velikoj količini istog. Novac može država da se prikupi na razne načine. Na primer, porezima – svi građani, u skladu sa svojim materijalnim statusom, učestvuju u finansiranju potreba socijalno ugroženih slojeva stanovništva. U nekadašnjoj Jugoslaviji, međutim, to nije bio slučaj, porezi nisu imali tu namenu.
Bilo bi za očekivati da je novac obezbeđivan iz bruto domaćeg proizvoda. Ali, nije, jer godišnja novostvorena vrednost privrede Jugoslavije nije mogla da pokrije ogromne troškove socijalne države. Odakle onda novac za finansiranje socijalne države Jugoslavije?
Relevantni podaci jasno i nedvosmisleno pokazuju da su milijarde dolara obezbeđivane iz trećeg izvora – međunarodnih kredita koje je režim Josipa Broza Tita mahnito uzimao da bi finansirao socijalnu državu, odnosno kupovao socijalni mir i odanost radničke klase.
Decenijska disproporcija između vrednosti koje je stvarala privreda (BDP) i troškova države, finansirana zaduživanjem u inostranstvu, eksplodirala je odmah posle Titove smrti, kad je i neprijatna istina izbila na videlo. Već 1981. godine savezni ministar finansija Petar Kostić upozorio je da spoljnoj likvidnosti zemlje preti „kolaps“ (eufemizam za bankrot).

Jugoslavija je (s 19 milijardi dolara duga) bila s Argentinom, Bolivijom, Brazilom, Čileom, Kolumbijom, Kostarikom, Obalom Slonovače, Ekvadorom, Jamajkom, Meksikom, Marokom, Nigerijom, Peruom, Filipinima, Urugvajem i Venecuelom u grupi najzaduženijih zemalja sveta.
Bankrot je na tajnoj sednici državno-političkog vrha u leto 1982. godine priznala savezna premijerka Milka Planinc, da bi 3. jula 1983. pred delegatima Veća republika i pokrajina Skupštine Jugoslavije teško optužila komunističke vođe: „Ukupna društvena i lična potrosšnja znatno su iznad realnih mogućnosti našeg društva a privreda živi na svega 16 odsto vlastitih obrtnih sredstava“. Dakle, da ne bude više zabune: Jugoslavija je bila socijalna država koja je bankrotirala zato što je bila socijalna – trošila je ono što nije zaradila.
A što se tiče radničke klase, ona nije imala ni hrabrost, ni moć, ni glas. Jugoslavijom je (maltene do njenog raspada) upravljala komunistička oligarhija ratnih komandanata i komesara s jedinim ciljem da očuva vlast i privilegije.
„Vodeća“ uloga radničke klase bila je samo šarena laža i paravan, radnici su bili podanici i klijentela režima, koji je njihovu „rukovodeću ulogu“ spretno upakovao u moćnu manipulaciju. Formalno, radnici su podizali ruku na Radničkom savetu preduzeća ili skupštinskom Veću udruženog rada i to je bila samo politička teatralnost.

Suštinski, drugi su (komunistička vrhuška) odlučivali na drugim mestima (Politbiro, Izvršni ili Centralni komitet), a radnici su to prihvatali aklamacijama jer je odlično funkcionisala socijalna klijentelistička država.
Moć je proklamacijama (uključujući i Ustav) formalno pripadala radničkoj klasi, ali suštinska moć bila je u rukama komunističke elite koja je glumila vizionarsku oligarhiju.
Država i partija bili su odgovorni za sve, umesto lične postojala je kolektivna odgovornost a pojedinac nije bio odgovoran za lične izbore. Za kakav god se loš izbor odlučio, nije ispaštao, tu je bila država da ga spase.

Radnik je imao glas, ali ne i građansku svest (retki su bili građanski protesti) pa je zato u raspadu Jugoslavije svoju snagu aktivno koristio ne kao pripadnik klase nego kao ratnik nacije. U tom se vrtlogu izgubila njegova snaga.
Zašto kad god se zaglavimo u tranziciji na smetlištu istorije tražimo potrošene modele?
Zato što smo izgubili pamćenje o građanskom društvu i građanskim vrednostima. Ne sećamo se te prošlosti. Nama su dali gotov recept za komunizam i mi smo ga primenili, hvaleći se da je to kreativna primena (samoupravljanje).
Bez obzira kakva je bila izvedba, to je bio i ostao komunizam (vladavina vrhovnog vođe i partijske elite) sve do momenta kad se gromoglasno urušio.
Od tog trenutka mi ne znamo gde da idemo jer nemamo sećanje na građansko društvo i vrednosti. Ostali su nam samo nostalgija, mitologija i idolatrija socijalne države i radničke klase.
 
Bilo bi za očekivati da je novac obezbeđivan iz bruto domaćeg proizvoda. Ali, nije, jer godišnja novostvorena vrednost privrede Jugoslavije nije mogla da pokrije ogromne troškove socijalne države. Odakle onda novac za finansiranje socijalne države Jugoslavije?
Relevantni podaci jasno i nedvosmisleno pokazuju da su milijarde dolara obezbeđivane iz trećeg izvora – međunarodnih kredita koje je režim Josipa Broza Tita mahnito uzimao da bi finansirao socijalnu državu, odnosno kupovao socijalni mir i odanost radničke klase.
Decenijska disproporcija između vrednosti koje je stvarala privreda (BDP) i troškova države, finansirana zaduživanjem u inostranstvu, eksplodirala je odmah posle Titove smrti, kad je i neprijatna istina izbila na videlo. Već 1981. godine savezni ministar finansija Petar Kostić upozorio je da spoljnoj likvidnosti zemlje preti „kolaps“ (eufemizam za bankrot).

Jugoslavija je (s 19 milijardi dolara duga) bila s Argentinom, Bolivijom, Brazilom, Čileom, Kolumbijom, Kostarikom, Obalom Slonovače, Ekvadorom, Jamajkom, Meksikom, Marokom, Nigerijom, Peruom, Filipinima, Urugvajem i Venecuelom u grupi najzaduženijih zemalja sveta.
Bankrot je na tajnoj sednici državno-političkog vrha u leto 1982. godine priznala savezna premijerka Milka Planinc, da bi 3. jula 1983. pred delegatima Veća republika i pokrajina Skupštine Jugoslavije teško optužila komunističke vođe: „Ukupna društvena i lična potrosšnja znatno su iznad realnih mogućnosti našeg društva a privreda živi na svega 16 odsto vlastitih obrtnih sredstava“. Dakle, da ne bude više zabune: Jugoslavija je bila socijalna država koja je bankrotirala zato što je bila socijalna – trošila je ono što nije zaradila.
Sve je u pravu ofc. Socijalistička Jugoslavija je morala ekonomski da propadne i bila je neodrživa.
 
Sve je u pravu ofc. Socijalistička Jugoslavija je morala ekonomski da propadne i bila je neodrživa.
Privreda zapravo i nije tako loše funkcionisala, bila je najbolji deo tog sistema.
Problem je bila ogromna javna potrošnja komunističke oligarhije, birokratije, armije,...
To ne bi moglo da se finansira ni da je SFRJ imala naftne bušotine kao Saudijska Arabija.
Dobar primer je i Vučićeva Srbija, dakle ništa Vučić nije smislio a što već nije postojalo kod nas. Daj da se održimo nekako danas a šta će biti sutra, to ga ne zanima. Ili veruje da to tako može unedogled.
 
Na teritorriji bivse yuge su sve "republičice" trenutno zadužene " da glava boli od dugova..Gore su od bivse yuge.Ne može niko osmisliti način funkcionisanja već samo se bave "trenutnim zaduzivanjem" gde ce posle 15 pokoljenja vraćati tu lovu i loše živeti.A koga to briga?Dok su na vlasti uzimaju,pa će posle njih iduća vlast istim putem.Najlkakse se zadužit.Treba mi vila na dedinju.Naravno svakom bi dobro došla.Narod to ne može vratit pa izvršitelji 80% plene ali politici ništa ne plene.Prebiju dugove rasprodajom zemlje strancima od kojih uzimaju lovu.
 
Radničko samoupravljanje je jedna od tekovina koje su i ubile SFRJ.
Kada je trebalo doneti odluke o poslovanju firme, šta mislite da li su radnici glasali za ulaganje u razvoj ili u plate i viškove?
Radnici su, što je i razumljivo, uvek glasali za trošenje a firme su se vrlo često zaduživale da bi zadržale dostignuti nivo plata.
Kraj osamdesetih je doneo ogoljavanje celog sistema jer su mnoge firme bile tehnološki zastarele, sa ogromnim viškovima radnika i u stalnim štrajkovima zbog neisplaćenih zarada.
Poslovanje banaka je posebna priča i jedan je od uzroka rekordnih nivoa inflacije.
 
U SFRJ su se proizvodili avioni, kamioni, automobili, tenkovi, bela tehnika, računari, mostovi, hidrocentrale, vodili infrastrukturni projekti svuda po svetu... tako da je ta privreda odlično funkcionisala. Problem je što se prekomerno trošilo. To sve je moglo lepo da funkcioniše da se htelo. Nije kapitalizam neophodan da bi se napredovalo, Kina je najbolji primer.
 
U SFRJ su se proizvodili avioni, kamioni, automobili, tenkovi, bela tehnika, računari, mostovi, hidrocentrale, vodili infrastrukturni projekti svuda po svetu... tako da je ta privreda odlično funkcionisala. Problem je što se prekomerno trošilo. To sve je moglo lepo da funkcioniše da se htelo. Nije kapitalizam neophodan da bi se napredovalo, Kina je najbolji primer.

Naravno da je kapitalizam neophodan da bi se napredovalo. Dokaz je to što je vaš komunizam krepao. Srećom.
 
Radničko samoupravljanje je jedna od tekovina koje su i ubile SFRJ.
Kada je trebalo doneti odluke o poslovanju firme, šta mislite da li su radnici glasali za ulaganje u razvoj ili u plate i viškove?
Radnici su, što je i razumljivo, uvek glasali za trošenje a firme su se vrlo često zaduživale da bi zadržale dostignuti nivo plata.
Kraj osamdesetih je doneo ogoljavanje celog sistema jer su mnoge firme bile tehnološki zastarele, sa ogromnim viškovima radnika i u stalnim štrajkovima zbog neisplaćenih zarada.
Poslovanje banaka je posebna priča i jedan je od uzroka rekordnih nivoa inflacije.
Preduzećima su upravljali direktori koje je postavljala partija.Takozvano radničko samoupravljanje bilo je šarena laža.Da su radnici odistinski upravljali preduzećima socijalizam bi krahirao mnogo pre nego što jeste.
 
Preduzećima su upravljali direktori koje je postavljala partija.Takozvano radničko samoupravljanje bilo je šarena laža.Da su radnici odistinski upravljali preduzećima socijalizam bi krahirao mnogo pre nego što jeste.
Svi su imali i koristili samo prava niko nije postovao obaveze.Doslo je do toga da niko nista nije mogao neradniku a kralo se sve..Kad stane budlozer da radi neku trasu prvo se istoci u kanistar pa se krece. Sve kafane imale otvorene racune za ruckove na potpis,svi pisali i dopisivali..to je sve ispricano i dzaba.
 

Back
Top