ivana bg
Aktivan član
- Poruka
- 1.491
-
- Popularno:
- Privedeno još pet osoba u okviru...
- Treba li se Dodik kandidovat na...
- Potvrđena presuda Dodiku - Godinu dana...
- "Од сутра, кад ми дођемо на власт ..."
- Вучић сазвао хитну седницу Савета за...
- "ALO" javlja: Blokaderski šamar...
- Srbija posle Vučića
- Uhapšen bivši ministar Tomislav...
- Levi's farmerke
- Đilas podržava Vučića i priča protiv...
Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena
- Začetnik teme jekaidjole@ptt.yu
- Datum pokretanja
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
Malinini
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.
Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.
Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.
Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,
- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.
Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.
Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.
Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.
Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.
A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!
Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.
Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.
Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.
Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.
Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.
Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.
Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.
Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.
Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!
Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
Šalim se.
Oprosti.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.
Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.
Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.
Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,
- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.
Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.
Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.
Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.
Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.
A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!
Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.
Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.
Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.
Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.
Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.
Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.
Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.
Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.
Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!
Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
Šalim se.
Oprosti.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
Ršum o Miki
Miroslav Antej vojvođanski
Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara
Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije
A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje
Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom
Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč
Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara.
Miroslav Antej vojvođanski
Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara
Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije
A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje
Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom
Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč
Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara.
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
Bolest
Volim te kao sveži beli zalogaj seljackog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce prolece kao san razbarušen i cudan
što lici crvenoj ptici.
Doletece i odleteti danas sva cvetanja
bicemo i meki i okoreli, i u radost i u setu cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...
Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti ?
Proci ce proleca ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.
Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.
Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvezdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.
Volim te. Eto. A nebo je u prolece plavo
kao nešto cega se nikad setiti necu.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzlecu ...
Volim te kao sveži beli zalogaj seljackog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce prolece kao san razbarušen i cudan
što lici crvenoj ptici.
Doletece i odleteti danas sva cvetanja
bicemo i meki i okoreli, i u radost i u setu cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...
Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti ?
Proci ce proleca ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.
Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.
Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvezdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.
Volim te. Eto. A nebo je u prolece plavo
kao nešto cega se nikad setiti necu.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzlecu ...
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
Najdivniji grad
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.
Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.
Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
I detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela.
Mahala je sarenim kockama,
knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.
Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji
za krisku naprslog bola.
Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s' mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.
Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.
A zidovi su nespretno rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao vise.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena koza,
kao moji rskavicevi laktovi.
Moje poderane nozdrve
i oprane zile na rukama.
Spavala je kao cuperci trske u mocvari
i kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.
Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.
Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
I detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela.
Mahala je sarenim kockama,
knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.
Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji
za krisku naprslog bola.
Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s' mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.
Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.
A zidovi su nespretno rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao vise.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena koza,
kao moji rskavicevi laktovi.
Moje poderane nozdrve
i oprane zile na rukama.
Spavala je kao cuperci trske u mocvari
i kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
***
Necu da studiram pravo, jer nikada ne bih mogao svetu da dokazem da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca
Ni medicinu, jer nikada ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode, koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.
A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnostvu?
Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.
Posle tebe ce ostati iste ulice i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.
Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske, i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.
Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo, ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo za vozom, jer oboje smo iz iste porodice:iz covecanstva.
Necu da studiram pravo, jer nikada ne bih mogao svetu da dokazem da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca
Ni medicinu, jer nikada ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode, koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.
A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnostvu?
Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.
Posle tebe ce ostati iste ulice i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.
Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske, i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.
Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo, ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo za vozom, jer oboje smo iz iste porodice:iz covecanstva.
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
Obzorja
Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.
Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata.
Lepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.
I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.
Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.
I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.
Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka letnja podneva.
Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvetovima.
Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.
Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira.
Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.
Moje učenje kaže: u isto vreme
i u istom životu ne možeš videti obe stvari.
Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.
I divićeš se raskoši prostora.
I verovaćeš da si obuhvatio beskonačno.
Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vetra.
Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.
U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.
I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.
Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.
I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.
Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.
Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.
Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata.
Lepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.
I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.
Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.
I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.
Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka letnja podneva.
Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvetovima.
Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.
Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira.
Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.
Moje učenje kaže: u isto vreme
i u istom životu ne možeš videti obe stvari.
Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.
I divićeš se raskoši prostora.
I verovaćeš da si obuhvatio beskonačno.
Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vetra.
Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.
U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.
I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.
Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.
I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.
Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.
Neponovljiva Gracija
Domaćin
- Poruka
- 4.330
Hodajuci na rukama
Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...
Mika Antic
Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...
Mika Antic
- Poruka
- 389.650
Ovako sam to čuo:
Ko nije nebo ugledao u vodi,
taj nema pojma sta su ribe na drveću
Ko nije nebo ugledao u vodi,
taj nema pojma sta su ribe na drveću
- Poruka
- 389.650
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.
- Poruka
- 389.650
Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.
Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.
Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.
Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.
I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.
I važno je ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.
Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.
I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe
više nego na druge.
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.
Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.
Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.
Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.
I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.
I važno je ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.
Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.
I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe
više nego na druge.
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
April..
Mi smo ljudi koji pletu korpe, a upletu u životu samog sebe. Eto šta smo mi. Zamrsimo svioje lepe ruke u grbave vrbe, pa korenje počne iz tabana da nam raste. Eto šta smo mi. Svi Cigani kao ljudi putuju i odlaze. Mi, u vrbe pretvoreni, čamimo u mestu. Posle digneš četir zida, opletena, ulepljena blatom, i pokriješ snopovima pruća i zalepiš na prozore mastan papir i tako si gotov zauvek. Svako drvo u proleće luta šumom i peva. Samo vrba u proleće plače, jer vrba je naša sestra rođena. Ne gledaj me u te moje crne oči, uplašićeš se. U svakom mi oku oguljena šiba od zlata. Eto šta smo mi.
Mi smo ljudi koji pletu korpe, a upletu u životu samog sebe. Eto šta smo mi. Zamrsimo svioje lepe ruke u grbave vrbe, pa korenje počne iz tabana da nam raste. Eto šta smo mi. Svi Cigani kao ljudi putuju i odlaze. Mi, u vrbe pretvoreni, čamimo u mestu. Posle digneš četir zida, opletena, ulepljena blatom, i pokriješ snopovima pruća i zalepiš na prozore mastan papir i tako si gotov zauvek. Svako drvo u proleće luta šumom i peva. Samo vrba u proleće plače, jer vrba je naša sestra rođena. Ne gledaj me u te moje crne oči, uplašićeš se. U svakom mi oku oguljena šiba od zlata. Eto šta smo mi.
- Poruka
- 389.650
Hteo sam da mu kažem: Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas,
nego je velika tuga što misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi...
I hteo sam da kažem: Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce,
da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.Zamislite tu nesreću kad neko ne ume
da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude svečan i uspravan,
nego vam stalno zavidi što ne zna da bude vi
nego je velika tuga što misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi...
I hteo sam da kažem: Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce,
da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.Zamislite tu nesreću kad neko ne ume
da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude svečan i uspravan,
nego vam stalno zavidi što ne zna da bude vi
- Poruka
- 389.650
Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželimDa ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nemaJer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...
Neponovljiva Gracija
Domaćin
- Poruka
- 4.330
Putokaz
Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...
Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...
xena7
Poznat
- Poruka
- 9.607
*Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao, i osmjeh jedini jezik koji na svijetu razumijem.
(Mika Antić)
(Mika Antić)
Neponovljiva Gracija
Domaćin
- Poruka
- 4.330
http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/da-li-sam-svuda-gde-su-mi-tragovi.htmlDa li sam svuda gde su mi tragovi
Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
- Poruka
- 389.650
Nosač...
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred
sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što
sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao
za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno
tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.
I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo
se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama...
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne
vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moras da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak
koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije
od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika
čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre
vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao
čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam
nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima
svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
..
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred
sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što
sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao
za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno
tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.
I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo
se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama...
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne
vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moras da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak
koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije
od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika
čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre
vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao
čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam
nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima
svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
..
- Poruka
- 389.650
Senka...
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.
ssuncokret
Buduća legenda
- Poruka
- 49.352
Fragment
-Ljubici-
Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.
-Ljubici-
Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.
- Poruka
- 389.650
Mostovi...
U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i tije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne...
U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i tije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne...
- Poruka
- 389.650
Mika Antic - sam o sebi
Rodjen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pansevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je citava moja biografija.U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih jos želeo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama.
Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikom drugom, bar djacima u skoli, jer oni, na zalost, moraju da uce i zivot pisaca. Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. Bio zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obradjivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list “Ritam”, ili uredjivao Zmajev “Neven”. Najvise bih ipak voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima. Ostalo sto nije za najavu pisca nego za saputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” i u svim ostalim svojim pesmama u jednoj od ovih knjiga:
Rozdestvo tvoje, Hodajuci na rukama, Garavi sokak, Mit o ptici, Savrsenstvo vatre, Stepenice straha, Obicno petkom, Parastos u belom, Koncert za 1001 bubanj, Plavi cuperak, Recnik Vojvodine, Dorucak sa djavolom, Horoskop, Tako zamisljam nebo, Sveti vetar, Izdajstvo lirike.
Rodjen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pansevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je citava moja biografija.U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih jos želeo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama.
Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikom drugom, bar djacima u skoli, jer oni, na zalost, moraju da uce i zivot pisaca. Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. Bio zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obradjivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list “Ritam”, ili uredjivao Zmajev “Neven”. Najvise bih ipak voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima. Ostalo sto nije za najavu pisca nego za saputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” i u svim ostalim svojim pesmama u jednoj od ovih knjiga:
Rozdestvo tvoje, Hodajuci na rukama, Garavi sokak, Mit o ptici, Savrsenstvo vatre, Stepenice straha, Obicno petkom, Parastos u belom, Koncert za 1001 bubanj, Plavi cuperak, Recnik Vojvodine, Dorucak sa djavolom, Horoskop, Tako zamisljam nebo, Sveti vetar, Izdajstvo lirike.
- Poruka
- 389.650
ZMURKE
1.
Postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva
groznica uobrazilje. Carolija.
Trag koji se vec dogodio unapred.
Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam
zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobicnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta
moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.
I tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.
2.
Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad
otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a
tudje kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaska sunca.
Sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
I ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo
cime voli. I ne kvarimo ga da vidimo cime
se boji i cime sanja.
3.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih
potrazis u travi. Ne sakupljaj ih po sumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oci. Bar ti znas da se igras
zmurke.
Uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko
otkotrljati.
Zazelis li se mora ili severnih snegova, zazelis
li se planina, jezera ili pustinja, samo zazmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
1.
Postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva
groznica uobrazilje. Carolija.
Trag koji se vec dogodio unapred.
Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam
zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobicnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta
moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.
I tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.
2.
Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad
otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a
tudje kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaska sunca.
Sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
I ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo
cime voli. I ne kvarimo ga da vidimo cime
se boji i cime sanja.
3.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih
potrazis u travi. Ne sakupljaj ih po sumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oci. Bar ti znas da se igras
zmurke.
Uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko
otkotrljati.
Zazelis li se mora ili severnih snegova, zazelis
li se planina, jezera ili pustinja, samo zazmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
- Poruka
- 389.650
Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.
Mika Antić
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.
Mika Antić
DUNJA W
Elita
- Poruka
- 20.894
Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno
da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,
da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,
da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?
Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj
blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno
da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,
da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,
da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?
Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj
blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.
