sergej773
Zainteresovan član
- Poruka
- 251
Чита ли ико овога недавно упокојеног аутора, којег сматрам за једног од највећих српских приповедача и романсијера који су икада ходали овим просторима?
Одликује га лирски изражај и невероватна сликовитост предела превасходно Бачке. (Увек је инсистирао на Бачка, Војводину никада није признавао.)
Био је велики дисидент против комунистичког режима и Титове диктатуре, један од вођа студентских простеста 1968, као уредник листа "Студент".
Због српског национализма, његове књиге биле су забрањиване све до краја осамдесетих и почетка деведесетих, када је чак и добио НИН-ову награду, иако за роман који бих ја држао за најмање добар од свих из његовог целокупног књижевног опуса.
Најпре бих препоручио његове последње књиге у којима је сабирао утиске целог свог живота, а превасходно књигу "Барон из Шарага", његов последњи роман, да бих вам приближио аутора, у следећем посту поставићу једно од његових најлепших дела.
- - - - - - - - - -
Мог оца су донели кући. Говоре ми да му кажем: лаку ноћ, оче. Заиста, била је ноћ, а он је био бео. Каква то птица претећи лепрша својим крилима? И шта носи у кљуну, а шта у канџама? Да ли је то протекло, или време које долази? Можда је то само остатак додира, можда само прах. И где ћемо да чувамо тај пепео, да га ветрови не разнесу, мој брате?
Мог оца су донели кући. Бесним коњима у пени, грива заплетених, копита раскиданих. Отпале су поткове на пола пута. Док су варнице скакале, њиве су гореле и салаши са обе стране. Пола атара је смрт, пола живот. А њиве имамо у оба дела. Ко ће да оре мртву њиву, ко живу? И која ће боље да роди? Не треба сејати жито, мама, на мртвој њиви, већ багреме: да цветају, да шире мирисе, да расипају белину.
Мог оца су донели кући. И шта да чувам ја: јабуку у бесу или трн? Добијам ли овим доласком његову златну рибицу, или поклањам свој белутак? Гране дудова отежале су, и ракија цури. Сунце и Месец надмудрују се, па време капље. И куда да водим оца када сви путеви воде цвећу? Та жена у црном била је у белој хаљини када је дошла.
Мог оца износе из куће. Ја му говорим: лаку ноћ, оче. Како то и куда путује мој отац. Можда је његов одлазак само бумеранг ока, можда само сан. И шта, заправо, треба да изгори у тој ватри, што пламти под нама? Могу ли ове ноћи да пронађем прави камен или тек влажан песак на обали реке? Нека звоне звона. Молим вас, не узимајте јабуке мога оца. Не узимајте јабуке мога оца. Не узимајте јабуке.
Стапар, 17/18. јула 1968. године. Ноћу.
Мирослав Јосић Вишњић (Нови годови)
Одликује га лирски изражај и невероватна сликовитост предела превасходно Бачке. (Увек је инсистирао на Бачка, Војводину никада није признавао.)
Био је велики дисидент против комунистичког режима и Титове диктатуре, један од вођа студентских простеста 1968, као уредник листа "Студент".
Због српског национализма, његове књиге биле су забрањиване све до краја осамдесетих и почетка деведесетих, када је чак и добио НИН-ову награду, иако за роман који бих ја држао за најмање добар од свих из његовог целокупног књижевног опуса.
Најпре бих препоручио његове последње књиге у којима је сабирао утиске целог свог живота, а превасходно књигу "Барон из Шарага", његов последњи роман, да бих вам приближио аутора, у следећем посту поставићу једно од његових најлепших дела.
- - - - - - - - - -
Мог оца су донели кући. Говоре ми да му кажем: лаку ноћ, оче. Заиста, била је ноћ, а он је био бео. Каква то птица претећи лепрша својим крилима? И шта носи у кљуну, а шта у канџама? Да ли је то протекло, или време које долази? Можда је то само остатак додира, можда само прах. И где ћемо да чувамо тај пепео, да га ветрови не разнесу, мој брате?
Мог оца су донели кући. Бесним коњима у пени, грива заплетених, копита раскиданих. Отпале су поткове на пола пута. Док су варнице скакале, њиве су гореле и салаши са обе стране. Пола атара је смрт, пола живот. А њиве имамо у оба дела. Ко ће да оре мртву њиву, ко живу? И која ће боље да роди? Не треба сејати жито, мама, на мртвој њиви, већ багреме: да цветају, да шире мирисе, да расипају белину.
Мог оца су донели кући. И шта да чувам ја: јабуку у бесу или трн? Добијам ли овим доласком његову златну рибицу, или поклањам свој белутак? Гране дудова отежале су, и ракија цури. Сунце и Месец надмудрују се, па време капље. И куда да водим оца када сви путеви воде цвећу? Та жена у црном била је у белој хаљини када је дошла.
Мог оца износе из куће. Ја му говорим: лаку ноћ, оче. Како то и куда путује мој отац. Можда је његов одлазак само бумеранг ока, можда само сан. И шта, заправо, треба да изгори у тој ватри, што пламти под нама? Могу ли ове ноћи да пронађем прави камен или тек влажан песак на обали реке? Нека звоне звона. Молим вас, не узимајте јабуке мога оца. Не узимајте јабуке мога оца. Не узимајте јабуке.
Стапар, 17/18. јула 1968. године. Ноћу.
Мирослав Јосић Вишњић (Нови годови)