(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MIRIS ŽIVOTA
Šest je sati. Budi se duša sama od sebe. Ne moram ustati rano ali eto...jutro se samo probudi i zove napolje.Bor koji liči na tamnu mrlju postaje sve jasniji. U oko staju svi zeleni detalji. Naravno da MMM čuju kad mi se kapci podignu.Otvaram vrata sobe i dočekuje me radosno vrtenje u krug sa sve udaranjem repa po cipelarniku i ogradi stepeništa hhaahah Za svaki slučaj se držim rukom za ragasto jer blenta ume jutrom da skoči na mene stavljajući mi šape na ramena i bogami, taj momak je jedini čija ljubav može tako da me obori hahaha. Silazimo u prizemlje gde nas čeka Šaša-Maša vrteći bezrepim dupencetom velikim brojem obrtaja, skičeći od radosti, skačući. Meš zalaje na nju za "dobro jutro" a ona njemu odgovori ne lajanjem nego bukvalno pričom hahaha žensko je to more, i "dobro jutro" traje hahahahaah
Naš vozić nastavlja poznatu maršutu...kuhinja, da pristavim džezvu za kafu, pa onda napolje, u letnju kuhinju. Prolazim pored njihovih činija ne uzimajući ih u ruke a njih dvoje hahaha oboje na mene laju rotirajući oko moje malenkosti, Šaša brzo kao udopingovana a Meš sporije ali bolnije udarajući repom gde stigne ...kažu "a činije? ej breeee....zaboravila si činije!!!" Hahahaha punim im zdele krekerima, svakom na svoje mesto stavljam i kreće krckanje. Šaša halapljivo guta a Meš polagano. Dodje i kereća dušica mog Mazuljka na jutarnji obrok...svakog jutra i svake večeri......
Vraćam se da zakuvam kafu i izlazim napolje. Miris jorgovana i cvrkut ptica ispunjava ovo jutro. Uključujem fontanu...volim žubor njene vode i pokretljivost koju sobom donosi, bistrinu i svežinu, strast za životom. Medju ružama se jutro igra sa suncem….poljubi časkom jednu devojku pa onda brzo kod druge, pa namigne trećoj hahaha a jorgovan belo miriše. Oba psa dolaze da kažu da su sve pojeli. Pomazim ih, obidjemo dvorište i kada se vratim na trem legnu kraj mojih nogu uz uzdahe iz dubine kereće duše...i stomaka. Božur samo što se nije otvorio…život kola njime tako jako pulsirajući da prosto osetiš njegove udare. Srebrna jelka se kindjuri dodajući mlade izdanke što na svetlo zelene djindjuve liče. Ptice cvrkuću…jorgovan miriše….trava miriše…kamen miriše…voda miriše…zemlja miriše životom. Srkućem kafu mirno upijajući ovo jutro zadovoljno. Uživam na jednom od mojih “puteva za nigde”. Volim kad podjem na taj put sa praznim koferima pa ih napunim lepotom i spokojem duše i svim mojim ljubavima.
Nikud danas ne žurim. Ovo je moj dan i neka Makija nek spava.
Stavljam još jednu kafu i sedam da zapišem jutro…
PS Dobro vam jutro blogeri
..samo ti čekaj ručak
