-
- Popularno:
- Policijski filmovi
- Ambiciozni plan Marlen Ditrih da ubije...
- Trejler za "Michael" postao...
- da li ste ponosni na izgled svoje zene..
- Zašto ne varaju?
- Iebete li šta....
- Srušio se most u Kini, samo par meseci...
- Belgijski RTBF: EU i UN gube strpljenje...
- Podržavati nekoga u štrajku glađu –...
- Da li se SFRJ mogla raspasti bez rata?
Miris mastiksa
- Začetnik teme Soradze
- Datum pokretanja
- Poruka
- 96.535
Miloš Žutić... kakav glas!
Treba da ga dodamo u temu Velikani
Treba da ga dodamo u temu Velikani
- Poruka
- 96.535
Čuj Koju!? Lepo peva!
- Poruka
- 96.535
super mesto za glumce, režisere i ostale amatere da se pokažu
Nas Pozorisni klub ce se razlikovati od ostalih po tome sto ce stihove,pesme govoriti sami glumci,a ispirace sa nama grlo najboljim koktelima.
Moghrion
Veoma poznat
- Poruka
- 13.065
- Poruka
- 96.535
Vladislav Petković Dis – MOŽDA SPAVA - pesmu govori Petar Kralj
- Poruka
- 95.553
- Poruka
- 95.553
Perfektno...
- Poruka
- 95.553
Predrag Ejdus
Foto: E-stock.us / Aleksandar Baclija Predrag Ejdus je bio jugoslovenski i srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac i profesor glume na Akademiji umetnosti „Braća Karić“. Rođen je 24. jula 1947. godine u Beogradu, a preminuo 28. septembra 2018. godine u rodnom gradu
Prve glumačke korake napravio je u Omladinskom pozorištu „Davov“, a od 1972. do 1993. godine bio je član Narodnog pozorišta. Od 1993. do 2006. godine matična kuća mu je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP). U novembru 2007. godine postao je upravnik Narodnog pozorišta. Na toj funkciji ostao je do marta 2009. godine kada je podneo ostavku. Ipak, nastavio je da glumi sve do smrt. Ostvario je na stotine pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. U pozorištu je igrao Ivana Glembaja, Oblomova, Vinčestera, Fausta, Kir Janju, a ulogu Bernarda Draha u komediji „Šovinistička farsa“ mnogi smatraju jednom od njegovih najboljih.
Predrag Ejdus je rođen 1947. godine u Beogradu. Otac mu je bio Jevrejin, majka Srpkinja, a on je govorio da nije ni jedno ni drugo. Za Srbe nije Srbin jer mu je otac Jevrejin, a za Jevreje nije Jevrejin jer mu majka nije Jevrejka. Baka i deda su mu poginuli 1942. godine u Beogradu. Bili su među prvim žrtvama logora na Sajmištu, u kome je stradalo više od 90 odsto beogradskih Jevreja. Dugo se izjašnjavao kao Jugosloven, a jednom prilikom je rekao da je srpski jezik i pozorište njegova jedina domovina. Sa šest godina je otkriveno da boluje od reumatične groznice, te je bio jedan od prvih pacijenata na kojima je eksperimentalno primenjen lek kortizon. Lekari su mislili da će da ostane paralizovan, ali ne samo da se to nije desilo nego je aktivno igrao fudbal i tenis.
Zvali su ga Peca Čelik sa Vračara, zato što je bio hrabar i ekplozivan dečak, a nije prezao ni da se potuče. Pohađao je 14. beogradsku gimnaziju kada ga je Svetlana Ceca Bojković pozvala da učestvuje u jednom recitalu na nekom takmičenju. Tu se rodila ljubav prema pozorištu.
Prve glumačke korake napravio je ranih šezdesetih u Omladinskom pozorištu „Dadov“. Kako je jednom prilikom rekao, tih šezdesetih godina igranje u pozorištu bila je „božanstvena iluzija, bekstvo od stvarnosti, azil od svih stega tadašnjeg života“. Družili su se i zabavljali, ali se i ozbiljno radilo. U jednom intervjuu kazao je kako je auto-stopom putovao po Evropi. Tih godina je shvatio da je gluma jedino čime želi da se bavi, jer je verovao da pozorište može da promeni svet.
Dva puta je pokušavao da upiše Akademiju, ali nije uspevao. Ipak, nije odustajao jer je znao da će to da studira, ako ne u Beogradu, onda u Zagrebu ili negde u Evropi. U međuvremenu je upisao Pravni fakultet. Jednom prilikom je izjavio da je upisao baš to jer je živeo blizu fakulteta. Studirao je dve godine, da bi na kraju uspeo da upiše Akademiju u klasi profesora Milenka Maričića. Diplomirao je 1972. godine. U međuvremenu je redovno igrao predstave u „Dadovu“ sve do 1968. godine. Pozorišna karijera Predrag Ejdus je 1972. godine postao član član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu na čijim daskama je do 1993. godine odigrao na stotine predstava. Jedna od najzapaženijih svakako je bila crna komedija „Šovinistička farsa“ u kojoj je igrao sa Josifom Tatićem. Ejdus je tumačio Hrvata Bernarda Draha, a Tatić Srbina Slobodana Mihajlovića. Sa ovom predstavom obišli su celu bivšu Jugoslaviju, doživela je više od 1800 izvođenja, a na njenim temeljima su nastala i tri nastavka istoimenog filma.
U periodu od 1985. do 1989. godine bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, a tokom ranih devedesetih godina direktor Drame Narodnog pozorišta. Kako je kasnije ispričao, ove uloge se odrekao kada je shvatio da je pokušaj da se nešto menja ustvari borba sa vetrenjačama. Zajedno sa Svetlanom Bojković i Predragom Mikijem Manojlovićem je 1993. godine napustio tu ustanovu u znak protesta zbog dolaska Aleksandra Berčeka na mesto upravnika. Od tada do 2006. godine njegova matična kuća bila je Jugoslovensko dramsko pozorište. U Narodno pozorište vratio se u septembru 2006. godine, a 23. novembra 2007. godine izabran je za upravnika pozorišta. Uz obećanje tadašnjeg ministra kulture Vojislava Voje Brajovića da će se stvari u ovoj ustanovi menjati, pristao je na taj zadatak. Kada je shvatio da ne postoji politička volja za promenama, odlučio je da 10. marta 2009. godine podnese ostavku. Ejdus je jedan od onih glumaca kojima je pozorište bilo sve i koji su uloge na filmu i televiziji prihvatali ne toliko iz ljubavi, koliko iz potrebe. Od 1972. do 2018. godine odigrao je na stotine predstava ne samo u Narodnom, nego i u drugim pozorištima širom Srbije.
Foto: E-stock.us / Aleksandar Baclija Predrag Ejdus je bio jugoslovenski i srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac i profesor glume na Akademiji umetnosti „Braća Karić“. Rođen je 24. jula 1947. godine u Beogradu, a preminuo 28. septembra 2018. godine u rodnom gradu
Prve glumačke korake napravio je u Omladinskom pozorištu „Davov“, a od 1972. do 1993. godine bio je član Narodnog pozorišta. Od 1993. do 2006. godine matična kuća mu je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP). U novembru 2007. godine postao je upravnik Narodnog pozorišta. Na toj funkciji ostao je do marta 2009. godine kada je podneo ostavku. Ipak, nastavio je da glumi sve do smrt. Ostvario je na stotine pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. U pozorištu je igrao Ivana Glembaja, Oblomova, Vinčestera, Fausta, Kir Janju, a ulogu Bernarda Draha u komediji „Šovinistička farsa“ mnogi smatraju jednom od njegovih najboljih.
Predrag Ejdus je rođen 1947. godine u Beogradu. Otac mu je bio Jevrejin, majka Srpkinja, a on je govorio da nije ni jedno ni drugo. Za Srbe nije Srbin jer mu je otac Jevrejin, a za Jevreje nije Jevrejin jer mu majka nije Jevrejka. Baka i deda su mu poginuli 1942. godine u Beogradu. Bili su među prvim žrtvama logora na Sajmištu, u kome je stradalo više od 90 odsto beogradskih Jevreja. Dugo se izjašnjavao kao Jugosloven, a jednom prilikom je rekao da je srpski jezik i pozorište njegova jedina domovina. Sa šest godina je otkriveno da boluje od reumatične groznice, te je bio jedan od prvih pacijenata na kojima je eksperimentalno primenjen lek kortizon. Lekari su mislili da će da ostane paralizovan, ali ne samo da se to nije desilo nego je aktivno igrao fudbal i tenis.
Zvali su ga Peca Čelik sa Vračara, zato što je bio hrabar i ekplozivan dečak, a nije prezao ni da se potuče. Pohađao je 14. beogradsku gimnaziju kada ga je Svetlana Ceca Bojković pozvala da učestvuje u jednom recitalu na nekom takmičenju. Tu se rodila ljubav prema pozorištu.
Prve glumačke korake napravio je ranih šezdesetih u Omladinskom pozorištu „Dadov“. Kako je jednom prilikom rekao, tih šezdesetih godina igranje u pozorištu bila je „božanstvena iluzija, bekstvo od stvarnosti, azil od svih stega tadašnjeg života“. Družili su se i zabavljali, ali se i ozbiljno radilo. U jednom intervjuu kazao je kako je auto-stopom putovao po Evropi. Tih godina je shvatio da je gluma jedino čime želi da se bavi, jer je verovao da pozorište može da promeni svet.
Dva puta je pokušavao da upiše Akademiju, ali nije uspevao. Ipak, nije odustajao jer je znao da će to da studira, ako ne u Beogradu, onda u Zagrebu ili negde u Evropi. U međuvremenu je upisao Pravni fakultet. Jednom prilikom je izjavio da je upisao baš to jer je živeo blizu fakulteta. Studirao je dve godine, da bi na kraju uspeo da upiše Akademiju u klasi profesora Milenka Maričića. Diplomirao je 1972. godine. U međuvremenu je redovno igrao predstave u „Dadovu“ sve do 1968. godine. Pozorišna karijera Predrag Ejdus je 1972. godine postao član član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu na čijim daskama je do 1993. godine odigrao na stotine predstava. Jedna od najzapaženijih svakako je bila crna komedija „Šovinistička farsa“ u kojoj je igrao sa Josifom Tatićem. Ejdus je tumačio Hrvata Bernarda Draha, a Tatić Srbina Slobodana Mihajlovića. Sa ovom predstavom obišli su celu bivšu Jugoslaviju, doživela je više od 1800 izvođenja, a na njenim temeljima su nastala i tri nastavka istoimenog filma.
U periodu od 1985. do 1989. godine bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, a tokom ranih devedesetih godina direktor Drame Narodnog pozorišta. Kako je kasnije ispričao, ove uloge se odrekao kada je shvatio da je pokušaj da se nešto menja ustvari borba sa vetrenjačama. Zajedno sa Svetlanom Bojković i Predragom Mikijem Manojlovićem je 1993. godine napustio tu ustanovu u znak protesta zbog dolaska Aleksandra Berčeka na mesto upravnika. Od tada do 2006. godine njegova matična kuća bila je Jugoslovensko dramsko pozorište. U Narodno pozorište vratio se u septembru 2006. godine, a 23. novembra 2007. godine izabran je za upravnika pozorišta. Uz obećanje tadašnjeg ministra kulture Vojislava Voje Brajovića da će se stvari u ovoj ustanovi menjati, pristao je na taj zadatak. Kada je shvatio da ne postoji politička volja za promenama, odlučio je da 10. marta 2009. godine podnese ostavku. Ejdus je jedan od onih glumaca kojima je pozorište bilo sve i koji su uloge na filmu i televiziji prihvatali ne toliko iz ljubavi, koliko iz potrebe. Od 1972. do 2018. godine odigrao je na stotine predstava ne samo u Narodnom, nego i u drugim pozorištima širom Srbije.
U periodu od 1985. do 1989. godine bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, a tokom ranih devedesetih godina direktor Drame Narodnog pozorišta. Kako je kasnije ispričao, ove uloge se odrekao kada je shvatio da je pokušaj da se nešto menja ustvari borba sa vetrenjačama. Zajedno sa Svetlanom Bojković i Predragom Mikijem Manojlovićem je 1993. godine napustio tu ustanovu u znak protesta zbog dolaska Aleksandra Berčeka na mesto upravnika. Od tada do 2006. godine njegova matična kuća bila je Jugoslovensko dramsko pozorište. U Narodno pozorište vratio se u septembru 2006. godine, a 23. novembra 2007. godine izabran je za upravnika pozorišta. Uz obećanje tadašnjeg ministra kulture Vojislava Voje Brajovića da će se stvari u ovoj ustanovi menjati, pristao je na taj zadatak. Kada je shvatio da ne postoji politička volja za promenama, odlučio je da 10. marta 2009. godine podnese ostavku. Ejdus je jedan od onih glumaca kojima je pozorište bilo sve i koji su uloge na filmu i televiziji prihvatali ne toliko iz ljubavi, koliko iz potrebe. Od 1972. do 2018. godine odigrao je na stotine predstava ne samo u Narodnom, nego i u drugim pozorištima širom Srbije. Na sceni Narodnog pozorišta igrao je Aleksandra Karađorđevića u predstavi „Apis“, Lazu Dunđerskog u „Je li bilo kneževe večere“, biskupa od Vinčestera u „Henriju Šestom“, Milana Novakovića u „Pokojniku“, Mišela u „Govornoj mani“, Mitra u „Pokondirenoj tikvi“ i druge. Tumačio je naslovne uloge u „Napoleonu“, „Kir Janji“ i „Faustu“. U Ateljeu 212 igrao je Borisa Godunova i Gospodina Grina, u BDP-u Salijerija i Dagija, u JDP-u Šajloka i Karla Krausa, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu glumio je u predstavama „Ujkin san“, „Gospoda Glembajevi“, „Klopka“ i drugima. Velika predanost, talenat i rad često su bili nagrađeni, pa je Ejdus za života osvojio sve velike glumačke nagrade u Srbiji i regionu, od Zlatnog ćurana, preko Sterijine nagrade do Dobričinog prstena. Filmska i televizijska karijera Na filmskom platnu prvi put se pojavio 1971. godine i to u glavnoj ulozi u filmu „Haleluja“ koji je režirao Zoran Ratković po scenariju Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića. Usledile su uloge u filmu „Don Kihot i Sančo Pansa“ te televizijskoj drami „Poraz“. Tumačio je Alberta Ajnštajna u filmu „Mileva Ajnštajn“ Vide Ognjenović. Tokom 1973. godine snimio je film „Vreme Sutjeske“, te serije „Filip na konju“ i „Naše priredbe“, a naredne je glumio u četiri filma – „Provod“, „Slobodan prevod Mizantropa“, „Crna lista“ i „Polenov prah“. Ovaj poslednji doneo mu je debitantsku nagrada na Filmskom festivalu u Nišu. Tokom druge polovine sedamdesetih snimio je četiri serije i sedam filmova, uključujući „Sinove“, „Četiri dana do smrt“, „Mizantropa“ i „Prve srpske železnice“ gde je glumio Mitu Rakića. Od 1980. do 1982. godine glumio je u filmovima „Mama“, „Snovi, život, smrt Filipa Filipovića“, „Kao Beograd ceo“, „Piknik u Topoli“, „Žeđ“, „Visoki napon“ i „Živa zemlja“, te veoma popularnim serijama „Nepokoreni gad“, „Svetozar Marković“, „Sedam sekretara SKOJ-a“ i „Priče preko pune linije“. Tumačio je Jovana Jovanovića Zmaja u filmu „Snohvatice“ iz 1983. godine, slikara Anđelkovića u „Balu na vodi“ iz 1986. godine, Leona u „Domu Bergmanovih“, te Ivana Jugovića u seriji „Vuk Karadžić“ iz 1987 godine. Utelovio je Bernarda Draha i Joakima Vujića u filmskim adaptacijama predstava „Šovinistička farsa“ i „Kako zasmejati gospodara“. Hrvatskog veleposlanika Bernarda Draha igrao je u komedijama „Hajde da se volimo 2 i 3“ iz 1989. i 1990. godine. Tokom 90-ih godina glumio je u filmovima „Seks – partijski neprijatelj br. 1“, „Holivud ili propast“, „Mala“, „Tito i ja“, „Jevreji dolaze“, „Tango argentino“, „Pun mesec nad Beogradom“, „Vukovar, jedna priča“, „Paket aranžman“, „Tamna je noć“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Potera za blagom“ i drugima. U to vreme snimao je i serije „Zaboravljeni“, „Broz i ja“, „Teatar u Srba“, „Otvorena vrata“, „Kontraš“ i druge. Od 2000. do 2005. godine igrao je u televizijskim filmovima „Lola“, „Rondo“, „Život je marš“, „U poseti kog Gospodina Grina“, „Skela“ i drugima. Glumio je trubača u filmskom hitu „Zona Zamfirova, Kanića u „Ivkovoj slavi“ i Gazdu Gramfilda u filmu Ljubiše Samardžića „Jesen stiže dunjo moja“. Pojavio se i u serijama „Lisice“, „Kazneni prostor“ i „Stižu dolari“.
Tokom druge polovine dvehiljaditih glumio je u serijama „Pozorište u kući“, „Ono naše što nekad bejaše“, „Kraljevina Srbija“, „Ulica lipa“ i „Poslednja audijencija“. Od 2010. do 2018. godine igrao je u skoro svim velikim serijama i filmovima koji su tih godina snimani u Srbiji. Bio je profesor Hadži-Tankosić u filmu „Šišanje“, Leon Salom u seriji „Miris kiše na Balkanu“, te Aleksa Novaković u seriji „Nepobedivo srce“. Profesora francuskoj jezika igao je u filmu „Šešir profesora Koste Vujića“, a Lazara Hadži-Zdravkovića u seriji „Bela lađa“. Tumačio je lik Jovana Belajbega u humorističnoj seriji „Lud zbunjen normalan“, a Branislava Nušića u filmu „Na putu za Montevideo“. U filmu „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića Ejdus je tumačio rabina, a u „Ustaničkoj ulici“ oca. Bio je doktor Brković u seriji „Urgentni centar“, a Jovan Đorđević u filmu i seriji „Santa Marija dela Salute“. Poslednju ulogu odigrao je u seriji Radoša Bajića „Šifra Despot“, gde je glumio penzionera Sinišu. Akademska karijera Predrag Ejdus je 2001. godine postao vanredni profesor glume na Akademiji „Braća Karić“. Za redovnog profesora na predmetu Gluma izabran je 2006. godine. Privatni život Predrag Ejdus je rođen 1947. godine u Beogradu. U rodnom gradu se školovao, ali i upoznao suprugu Milicu. Prvi put ju je primetio još dok je bio gimnazijalac, a ona studentkinja arhitekture. U jednom intervjuu rekao je da ga Milica na početku nije ni primećivala. Ipak, počeli su da se zabavljaju pred njegov odlazak na odsluženje vojnog roka u Skoplje. Kasnije su se venčali, a 1. novembra 1976. godine dobili ćerku Vanju. Dve i po godine posle na svet je došao i njihov sin Filip. U jednom od poslednjih intervjua kazao je da je na porodicu ponosan više nego na karijeru i uloge, te da mu je to najveći uspeh koji je doživeo. Filip je magistrirao međunarodne odnose i političke nauke u Londonu i Parizu, a doktorirao u Beogradu. Post-doktorske studije je završio u Bristolu. Danas je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Vanja je nastavila očevim stopama. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Igra predstave u brojnim pozorištima, a od 2002. godine „matična kuća“ joj je Narodno pozorište u Beogradu. Glumila je u filmovima „Gori vatra“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, „Krojačeva tajna“ i drugima. Iz braka s Ivanom Kostićem, sinom glumice Stanislave Pešić, ima ćerku Sanu.
Zdravstveni problemi glumca su pratili od rane mladosti, počev od reumatične groznice, do delirijum tremensa, te brojnih nedaća koje su ga zadesile u poslednjih deset godina života. Pa ipak, nije dozvoljavao da publika zbog toga ispašta. Bio je jedan od onih glumaca koji se sceni predavao u potpunosti, bez obzira na posledice, te inspiracija mnogim mladim glumcima koji tek trebaju da dosegnu njegovu slavu.
Tokom druge polovine dvehiljaditih glumio je u serijama „Pozorište u kući“, „Ono naše što nekad bejaše“, „Kraljevina Srbija“, „Ulica lipa“ i „Poslednja audijencija“. Od 2010. do 2018. godine igrao je u skoro svim velikim serijama i filmovima koji su tih godina snimani u Srbiji. Bio je profesor Hadži-Tankosić u filmu „Šišanje“, Leon Salom u seriji „Miris kiše na Balkanu“, te Aleksa Novaković u seriji „Nepobedivo srce“. Profesora francuskoj jezika igao je u filmu „Šešir profesora Koste Vujića“, a Lazara Hadži-Zdravkovića u seriji „Bela lađa“. Tumačio je lik Jovana Belajbega u humorističnoj seriji „Lud zbunjen normalan“, a Branislava Nušića u filmu „Na putu za Montevideo“. U filmu „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića Ejdus je tumačio rabina, a u „Ustaničkoj ulici“ oca. Bio je doktor Brković u seriji „Urgentni centar“, a Jovan Đorđević u filmu i seriji „Santa Marija dela Salute“. Poslednju ulogu odigrao je u seriji Radoša Bajića „Šifra Despot“, gde je glumio penzionera Sinišu. Akademska karijera Predrag Ejdus je 2001. godine postao vanredni profesor glume na Akademiji „Braća Karić“. Za redovnog profesora na predmetu Gluma izabran je 2006. godine. Privatni život Predrag Ejdus je rođen 1947. godine u Beogradu. U rodnom gradu se školovao, ali i upoznao suprugu Milicu. Prvi put ju je primetio još dok je bio gimnazijalac, a ona studentkinja arhitekture. U jednom intervjuu rekao je da ga Milica na početku nije ni primećivala. Ipak, počeli su da se zabavljaju pred njegov odlazak na odsluženje vojnog roka u Skoplje. Kasnije su se venčali, a 1. novembra 1976. godine dobili ćerku Vanju. Dve i po godine posle na svet je došao i njihov sin Filip. U jednom od poslednjih intervjua kazao je da je na porodicu ponosan više nego na karijeru i uloge, te da mu je to najveći uspeh koji je doživeo. Filip je magistrirao međunarodne odnose i političke nauke u Londonu i Parizu, a doktorirao u Beogradu. Post-doktorske studije je završio u Bristolu. Danas je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Vanja je nastavila očevim stopama. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Igra predstave u brojnim pozorištima, a od 2002. godine „matična kuća“ joj je Narodno pozorište u Beogradu. Glumila je u filmovima „Gori vatra“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, „Krojačeva tajna“ i drugima. Iz braka s Ivanom Kostićem, sinom glumice Stanislave Pešić, ima ćerku Sanu.
Zdravstveni problemi glumca su pratili od rane mladosti, počev od reumatične groznice, do delirijum tremensa, te brojnih nedaća koje su ga zadesile u poslednjih deset godina života. Pa ipak, nije dozvoljavao da publika zbog toga ispašta. Bio je jedan od onih glumaca koji se sceni predavao u potpunosti, bez obzira na posledice, te inspiracija mnogim mladim glumcima koji tek trebaju da dosegnu njegovu slavu.
Predstave: „Ričard III“, „Crnina pristaje Elektri“, „Ko se boji Radoja Domanovića“, „Tašana“, „Selo Sepančikovo“, „Kandida“, „Suđenje gospođi Bovari“, „Smrt trgovačkog putnika“, „Mizantrop“, „Malograđanin“, „Armagedon ili druga smrt“, „Kako vam drago“, „Nevolje zbog pameti“, „Strah od Nadežde Mandeljštam“, „Lenjin, Staljin, Trocki“, „Memorandum“, „Valpone“, „Nastasja Filipovna“, „Sveti đavo Raspućin“, „Braća Karamazovi“, „Večiti mladoženja“, „Ujka Vanja“, „Apis“, „Pokojnik“, „Je li bilo kneževe večere“, „Napoleon I“, „Kir Janja“, „Tartif“, „Govorna mana“, „Pokondirena tikva“, „Demon“, „Faust“, „Faust II“, „Dr“, „Car Edip“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“, „Pokojnik“, „Kanjoš Macedonović“, „Život je san“, „Henri Šesti“, „Čudo u Šarganu“, „Rodoljupci“, „Ivanov“, „Zločin i kazna“, „Lolita“, „Boris Godunov“, „U poseti gospodinu Grinu“, „Oblomov“, „Klopka“, „Gospoda Glembajevi“, „Baš bunar“, „Mein Kampf“, „Tamna je noć“, „Poslednji dani čovečanstva“, „Supermarket“, „Skup“, „Amadeus“, „Mletački trgovac“, „Ujkin san“, „Delirijum tremens“ i druge.
Nagrade i priznanja 1973. Debitantska nagrada za glavnu ulogu u filmu „Polenov prah“ na Filmskom festivalu u Nišu 1980. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Osipa Mandlještama u predstavi „Strah i nada Nadežde Mendeljštam“ 1981. „Zlatni lovorov vijenac“ na 22. Festivalu jugoslovensog teatra u Sarajevu za ulogu Osipa Mandeljštama u predstavi „Strah i nada Nadežde Mendeljštam“ 1986. Specijalna nagrada na Slobodarskim pozorišnim svečanostima u Mladenovcu za ulogu Bernarda Draha u predstavi „Šovinistička farsa“ 1985. Nagrada za najbolje glumačko ostvaranje Saveta dramskih umetnika Srbije Nagrada Zajednice kulture Beograda za ulogu Napoleona u predstavi „Madam San Žen“ i za Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ 1986. Statueta „Ćuran“ za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ na 15. Danima komedije u Jagodini 1986. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ Nagrada „Zlatni smijeh“ za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ na 11. Danima satire u Zagrebu Nagrada „Zlatni smijeh“ za ulogu Milorada u predstavi „Braća po oružju“ na 13. Danima satire u Zagrebu 1989. Nagrada „Zlatni lovorov vijenac“ za ulogu Miškina u predstavi „Nastasja Filipovna“ na 30. Festivalu jugoslovenskog teatra u Sarajevu 1990. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“ 1991. Zlatna kolajna za ulogu u monodrami „Kontrabas“ na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu 1991. Sterijina nagrada za ulogu Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“ 1992. Oktobarska nagrada grada Beograda za uloge Napoleona I u istoimenoj predstavi i Porfirija u predstavi „Zločin i kazna“ Zlatni medaljon „Ljubiša Jovanović“ za uloge Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“ i monodrami „Kontrabas“ na svečanostima „Ljubiše Jovanovića“ u Šapcu 1993. Sterijina nagrada za naslovnu ulogu u predstavi „Kir Janja“ 1993. Nagrada publike za ulogu Kir Janje na Sterijinom pozorju 1993. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Kir Janje u istoimenoj predstavi Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ulogu Hercla u predstavi „Mein Kampf“ 1999. Nagrada na Borinim pozorišnim danima u Vranju za ulogu Jove u predstavi „Beograd na kolenima“ Nagrada „Milivoje Živanović“ za ulogu Ignjata Glembaja u predstavi „Gospoda Glembajevi“ i profesora Švarca u predstavi „Supermarket“ na Glumačkim svečanostima u Požarevcu 2002. Nagrada „Raša Plaović“ za ulogu Zlatikuma u predstavi „Skup“ Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ulogu profesora Švarca u predstavi „Supermarket“ i Zlatikuma u predstavi „Skup“ Nagrada „Ardalion“ za najbolje odigranu mušku ulogu Zlatikuma u predstavi „Skup“ Nagrada za glumačka ostvarenja na festivalu „Vršačka jesen“ za uloge Zlatikuma i Ignjata Glembaja 2004. Statueta „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji 2006. Gran pri „Tatjana Lukjanova“ za uloge Salijerija u predstavi „Amadeus“ i Dagija u predstavi „Delijum tremens“ 2007. Nagrada grada Beograda za životno delo „Zlatni beočug“ 2008. Nušićeva nagrada za životno delo glumcu komičaru na Nušićevim danima u Smederevu 2008. Nagrada za životno delo „Dobričin prsten“ 2016. Nagrada za najboljeg glumca za ulogu Gavrilovića u predstavi „Rodoljupci“ na 24. Festivalu „Vršačka pozorišna jesen“ 2017. Nagrada stručnog žirija za uloge Šebeljskog, Matveja Semjonoviča i grofa u predstavi „Ivanov“ na festivalu „Pozorišno proleće“ u Šapcu 2017. Nagrada „Veljko Maričić“ na najbolju epizodnu ulogu u predstavi „Ivanov“ na 24. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci
Nagrade i priznanja 1973. Debitantska nagrada za glavnu ulogu u filmu „Polenov prah“ na Filmskom festivalu u Nišu 1980. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Osipa Mandlještama u predstavi „Strah i nada Nadežde Mendeljštam“ 1981. „Zlatni lovorov vijenac“ na 22. Festivalu jugoslovensog teatra u Sarajevu za ulogu Osipa Mandeljštama u predstavi „Strah i nada Nadežde Mendeljštam“ 1986. Specijalna nagrada na Slobodarskim pozorišnim svečanostima u Mladenovcu za ulogu Bernarda Draha u predstavi „Šovinistička farsa“ 1985. Nagrada za najbolje glumačko ostvaranje Saveta dramskih umetnika Srbije Nagrada Zajednice kulture Beograda za ulogu Napoleona u predstavi „Madam San Žen“ i za Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ 1986. Statueta „Ćuran“ za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ na 15. Danima komedije u Jagodini 1986. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ Nagrada „Zlatni smijeh“ za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ na 11. Danima satire u Zagrebu Nagrada „Zlatni smijeh“ za ulogu Milorada u predstavi „Braća po oružju“ na 13. Danima satire u Zagrebu 1989. Nagrada „Zlatni lovorov vijenac“ za ulogu Miškina u predstavi „Nastasja Filipovna“ na 30. Festivalu jugoslovenskog teatra u Sarajevu 1990. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“ 1991. Zlatna kolajna za ulogu u monodrami „Kontrabas“ na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu 1991. Sterijina nagrada za ulogu Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“ 1992. Oktobarska nagrada grada Beograda za uloge Napoleona I u istoimenoj predstavi i Porfirija u predstavi „Zločin i kazna“ Zlatni medaljon „Ljubiša Jovanović“ za uloge Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“ i monodrami „Kontrabas“ na svečanostima „Ljubiše Jovanovića“ u Šapcu 1993. Sterijina nagrada za naslovnu ulogu u predstavi „Kir Janja“ 1993. Nagrada publike za ulogu Kir Janje na Sterijinom pozorju 1993. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Kir Janje u istoimenoj predstavi Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ulogu Hercla u predstavi „Mein Kampf“ 1999. Nagrada na Borinim pozorišnim danima u Vranju za ulogu Jove u predstavi „Beograd na kolenima“ Nagrada „Milivoje Živanović“ za ulogu Ignjata Glembaja u predstavi „Gospoda Glembajevi“ i profesora Švarca u predstavi „Supermarket“ na Glumačkim svečanostima u Požarevcu 2002. Nagrada „Raša Plaović“ za ulogu Zlatikuma u predstavi „Skup“ Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ulogu profesora Švarca u predstavi „Supermarket“ i Zlatikuma u predstavi „Skup“ Nagrada „Ardalion“ za najbolje odigranu mušku ulogu Zlatikuma u predstavi „Skup“ Nagrada za glumačka ostvarenja na festivalu „Vršačka jesen“ za uloge Zlatikuma i Ignjata Glembaja 2004. Statueta „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji 2006. Gran pri „Tatjana Lukjanova“ za uloge Salijerija u predstavi „Amadeus“ i Dagija u predstavi „Delijum tremens“ 2007. Nagrada grada Beograda za životno delo „Zlatni beočug“ 2008. Nušićeva nagrada za životno delo glumcu komičaru na Nušićevim danima u Smederevu 2008. Nagrada za životno delo „Dobričin prsten“ 2016. Nagrada za najboljeg glumca za ulogu Gavrilovića u predstavi „Rodoljupci“ na 24. Festivalu „Vršačka pozorišna jesen“ 2017. Nagrada stručnog žirija za uloge Šebeljskog, Matveja Semjonoviča i grofa u predstavi „Ivanov“ na festivalu „Pozorišno proleće“ u Šapcu 2017. Nagrada „Veljko Maričić“ na najbolju epizodnu ulogu u predstavi „Ivanov“ na 24. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci
- Poruka
- 95.553
Malo opere....Nabuko ,hor Jevreja...
AIDA: Priča o ljubavnom trouglu
Aida (Aida), je opera u četiri čina Đuzepea Verdija.
„Aidu je komponovao Giuseppe Verdi zbog otvaranja nove zgrade Opere u Kairu, Egipat. Verdi nije uspeo da je napravi na vreme za otvaranje, ali kada je konačno završena, bio je to izvanredan posao.
Danas, „Aida“ je jedna od najpoznatijih opera na svetu.
„Triumfalni marš“ u drugom činu je najpoznatija melodija u ovoj operi. U ovoj sceni, Radames osvaja rat i vraća se u Egipat, pozornica je uvek spektakularno dizajnirana. Konjica sa stvarnim konjima često se pojavljuje na sceni čime se stiče osećaj raskoši.
I čin
• Scena I
Kraljevska palata u Memfisu. Ramfis saopštava Radamesu da se etiopske snage ponovo dižu na oružje i dolini Nila ponovo objavljuju rat. Boginja Izida je već odabrala predvodnika egipatske vojske i on ide da odluku saopšti faraonu. Radames, ostavši sam, mašta kako bi bilo lepo da on bude taj vojskovođa, da se u slavi vrati i pobedničkim vencem ovenča svoju ljubav, Aidu, robinju egipatske princeze. Dolazi i Amneris koja voli Radamesa, i muči je kada vidi dubinu osećanja između Radamesa i Aide. Dolazi faraon i saopštava odluku boginje: Radames će voditi vojsku u rat. Svi mu kliču da se vrati kao pobednik. Aida im se pridružuje, ali ostavši sama, samu sebe prekoreva jer Radames vodi vojsku protiv njenog oca i naroda. Ona je rastrzana između ljubavi prema njemu i prema otadžbini i narodu. Moli bogove da joj se smiluju i daju utehu.
• Scena II
Hram u Memfisu. Sveštenici prizivaju bogove da daju pobedu vojsci u ratu, a Ramfis predaje Radamesu sveti mač da osigura pobedu.
II čin
• Scena I
Amnerisine odaje. Egipatska vojska prevođena Radamesom je pobedila Etiopljane i robinje spremaju Amneris za proslavu. Ona poziva Aidu, pretvarajući se da je zabrinuta za nju, i pokušava da je natera da prizna ljubav prema Radamesu. U tome je čak i prevari rekavši joj da je on poginuo. Videvši Aidin očaj, ona joj otkriva da ju je slagala i, dok se spolja čuju pokliči naroda u slavu vojske, trijumfalno joj saopštava da je na sebe navukla bes egipatske princeze i da će joj se to osvetiti.
• Scena II
Kapije Tebe. Narod dočekuje trijumfujuću egipatsku vojsku koju predvodi Radames. Faraon ga proglašava za spasioca Egipta i kao nagradu mu daje Amnerisinu ruku. Radames moli da faraon oslobodi sve etiopske zarobljenike, ali faraon, na Ramfisov savet, pušta sve osim Aide i njenog oca, za kojeg ne znaju da je kralj, kao zalog da Etiopljani neće ponovo napasti Egipat.
III čin
Obala Nila kod Izidinog hrama. Noć pre venčanja, u pratnji Ramfisa dolazi Amneris da se moli do zore boginji. Aida čeka Radamesa kojeg je pozvala i u samoći žali za svojom otadžbinom koju verovatno nikada neće videti. Pojavljuje se Amonasro, koji nagovara Aidu da od Radamesa sazna egipatske ratne planove, kako bi ih ponovo mogli napasti. Aida to odbija, ali Amonasro joj prebacuje da će biti prokleta zbog pokolja sopstvenog naroda i ona, skršenog duha, pristaje. Dolazi Radames i ona uspeva od njega da izvuče informaciju. Amonasro je presrećan, a iz hrama izlazi Amneris koja je slučajno sve čula. Aida i Amonasro beže, a Radames se predaje vojnicima.
IV čin
#Amneris je ćerka faraona i ima sve što žena može da poželi, ali nema ljubav, dakle ona nema ništa. Prolazi put od zaljubljene i ljubomorne žene koja tera njenog voljenog Radamesa u smrt. Ona se kaje, ali je kasno. Zadnje reči u operi „Mir, mir“ izgovara baš Amneris. To je poruka ove predstave.
„Aidu je komponovao Giuseppe Verdi zbog otvaranja nove zgrade Opere u Kairu, Egipat. Verdi nije uspeo da je napravi na vreme za otvaranje, ali kada je konačno završena, bio je to izvanredan posao.
Danas, „Aida“ je jedna od najpoznatijih opera na svetu.
„Triumfalni marš“ u drugom činu je najpoznatija melodija u ovoj operi. U ovoj sceni, Radames osvaja rat i vraća se u Egipat, pozornica je uvek spektakularno dizajnirana. Konjica sa stvarnim konjima često se pojavljuje na sceni čime se stiče osećaj raskoši.
I čin
• Scena I
Kraljevska palata u Memfisu. Ramfis saopštava Radamesu da se etiopske snage ponovo dižu na oružje i dolini Nila ponovo objavljuju rat. Boginja Izida je već odabrala predvodnika egipatske vojske i on ide da odluku saopšti faraonu. Radames, ostavši sam, mašta kako bi bilo lepo da on bude taj vojskovođa, da se u slavi vrati i pobedničkim vencem ovenča svoju ljubav, Aidu, robinju egipatske princeze. Dolazi i Amneris koja voli Radamesa, i muči je kada vidi dubinu osećanja između Radamesa i Aide. Dolazi faraon i saopštava odluku boginje: Radames će voditi vojsku u rat. Svi mu kliču da se vrati kao pobednik. Aida im se pridružuje, ali ostavši sama, samu sebe prekoreva jer Radames vodi vojsku protiv njenog oca i naroda. Ona je rastrzana između ljubavi prema njemu i prema otadžbini i narodu. Moli bogove da joj se smiluju i daju utehu.
• Scena II
Hram u Memfisu. Sveštenici prizivaju bogove da daju pobedu vojsci u ratu, a Ramfis predaje Radamesu sveti mač da osigura pobedu.
II čin
• Scena I
Amnerisine odaje. Egipatska vojska prevođena Radamesom je pobedila Etiopljane i robinje spremaju Amneris za proslavu. Ona poziva Aidu, pretvarajući se da je zabrinuta za nju, i pokušava da je natera da prizna ljubav prema Radamesu. U tome je čak i prevari rekavši joj da je on poginuo. Videvši Aidin očaj, ona joj otkriva da ju je slagala i, dok se spolja čuju pokliči naroda u slavu vojske, trijumfalno joj saopštava da je na sebe navukla bes egipatske princeze i da će joj se to osvetiti.
• Scena II
Kapije Tebe. Narod dočekuje trijumfujuću egipatsku vojsku koju predvodi Radames. Faraon ga proglašava za spasioca Egipta i kao nagradu mu daje Amnerisinu ruku. Radames moli da faraon oslobodi sve etiopske zarobljenike, ali faraon, na Ramfisov savet, pušta sve osim Aide i njenog oca, za kojeg ne znaju da je kralj, kao zalog da Etiopljani neće ponovo napasti Egipat.
III čin
Obala Nila kod Izidinog hrama. Noć pre venčanja, u pratnji Ramfisa dolazi Amneris da se moli do zore boginji. Aida čeka Radamesa kojeg je pozvala i u samoći žali za svojom otadžbinom koju verovatno nikada neće videti. Pojavljuje se Amonasro, koji nagovara Aidu da od Radamesa sazna egipatske ratne planove, kako bi ih ponovo mogli napasti. Aida to odbija, ali Amonasro joj prebacuje da će biti prokleta zbog pokolja sopstvenog naroda i ona, skršenog duha, pristaje. Dolazi Radames i ona uspeva od njega da izvuče informaciju. Amonasro je presrećan, a iz hrama izlazi Amneris koja je slučajno sve čula. Aida i Amonasro beže, a Radames se predaje vojnicima.
IV čin
- Scena I
- Scena II
#Amneris je ćerka faraona i ima sve što žena može da poželi, ali nema ljubav, dakle ona nema ništa. Prolazi put od zaljubljene i ljubomorne žene koja tera njenog voljenog Radamesa u smrt. Ona se kaje, ali je kasno. Zadnje reči u operi „Mir, mir“ izgovara baš Amneris. To je poruka ove predstave.