Milan St. Protić

[TONOLAN]

Unutrašnji neprijatelj.

Strani plaćenik.

 

[franak]

Strani plaćenik.

On je bio Ambasador u CH.Dolazio je u klub i ja sam polagao veliku nadu da će razjasniti nešto ali sam se prevario.Došo je čovek da ispriča
neke svoje probleme.

 

[комшија]

Izdajnik!!!

Јес` вала, с`они БокUн и dr Vjekoslav никИ не мож`се пореди у патриотизам!

 

[комшија]

INTERVJU Protić: Vučić nije nepobediv, ne bih za sto s njim

Autor: Vojislav Milovančević 27. Feb. 2021

"Imam utisak da opoziciji više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, posebno kad je reč onome što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu uvek dolazi do raskoraka", rekao je u intervjuu za Nova.rs istoričar Milan St. Protić.


U razgovoru za naš portal, Protić, jedan od lidera DOS, otkriva šta nedostaje opoziciji kako bi ozbiljnije ugrozila vlast, zbog čega ne želi da izgovori ime predsednika države i zašto naprednjake posmatra kao presvučene radikale. On se osvrnuo i na najavljeni međustranački dijalog i učešće opozicije u njemu, kao i na sve češće pozive da se aktivnije uključi u politički život Srbije.


Opoziciju čekaju pregovori sa vlastima o izbornim uslovima. Verujete li da će režim iskreno ući u taj dijalog ili će epilog biti identičan kao i nakon prethodnih razgovora?


Ubeđen sam da ti pregovori ne služe ničemu i da nema uopšte smisla pregovarati o demokratiji. U jednom zemlji ili postoji demokratija ili ona ne postoji. Ili vlast želi demokratsku državu ili je ne želi. Po onome što smo videli od ove vlasti za poslednjih osam godina, reklo bi se da oni ne žele demokratiju i da su sistematski pogazili sva demokratska dostignuća ostvarena pre njih. Danas Srbija ne izgleda kao demokratska zemlja i zato bi moj predlog opoziciji bio da postavi samo jedno pitanje vlasti: “Da li vi, gospodo, uopšte želite da Srbija bude demokratska država?” U odnosu na taj odgovor opozicija treba i da se postavi.


Vlast će na to odgovoriti da je Srbija već demokratska država?


U redu, onda znate šta treba da učinite.


Šta učiniti kad se predsednik Srbije Aleksandar Vučić već se izjasnio da ne želi da učestvuje u pomenutim razgovorima? Da li je to ujedno i poruka opoziciji o tome kako on doživljava te razgovore?


Svejedno je da li će on da učestvuje, jer će to sve izaći na isto. Suštinsko pitanje je da li je ovo demokratska država ili nije. Vlast vrlo dobro zna, pa i njen prvi čovek, šta podrazumeva jedna takva država i to nema potrebe objašnjavati. Ne vodi ničemu to da opozicija sedi sa njima i da se cenjka da li će pet minuta duže ili kraće trajati nečiji nastup na RTS-u i da li će da se organizuju neke emisije u koje će ih neko pozvati. To nije demokratija i mislim da to neće dati nikakav rezultat, osim što postoji opasnost da oni koji su bojkotovali izbore izađu na sledeće pod sličnim ili još gorim uslovima, čime bi pružili legitimitet ovoj vlasti.


Šta biste vi prvo rekli Vučiću ukoliko biste seli za isti sto sa njim?


Ne bih nikad seo za sto sa njim. Ne vidim o čemu mi imamo da razgovaramo? Koja bi tema uopšte bila našeg razgovora?


I da ste deo aktuelne opozicije ne biste razgovarali sa njim?


Da sam u opoziciji, evo šta bih rekao: “Ako nećete demokratiju, onda ćemo da vidimo šta ćemo da radimo, jer protiv nedemokratskog režima ne mogu da se koriste demokratska sredstva”.


Igrati se i glumiti da u Srbiji postoji demokratija i da postoji opozicija, odnosno mogućnost za delovanje koje je različito od onog koje diktira vlast, sa ovakvom atmosferom u zemlji, je potpuno besmisleno. Ne samo da je besmisleno, nego pomaže da se ovaj režim okiti nekim elementima demokratičnosti.


To isto treba reći i strancima. Nema tu razgovora šta je potrebno da se uradi kako bi Srbija postala demokratska zemlja. I to nije pitanje samo izbora, to je pitanje ukupnog stanja u ovoj zemlji i kad su izbori i kad nisu. To je suština onoga što se u Srbiji događa i to ovom narodu mora da se kaže. Međutim, možda ovaj narod u svojoj većini hoće autokratski režim.

Pa, je l’ treba onda dignuti ruke od svega, ukoliko su to želje naroda?


Ne znam, to je na onima koji hoće da se bave politikom. Jedan od razloga zašto sam izašao iz politike je upravo to. Drugi razlog je to što mislim da svako od nas, a ko je bio deo onog prethodnog vremena, nosi odgovornost zbog toga što rezultati nisu onakvi kakve smo svi očekivali. Ali u pogledu demokratskih sloboda, ono vreme nakon pada Slobodana Miloševića, pa do 2012. godine, ne može da se poredi sa ovim sadašnjim. U krajnjoj liniji, najveći dobitnici petooktobarskih promena su današnji vlastodršci. Da nije bilo demokratskih sloboda i ravnopravnih uslova na izborima, oni nikad ne bi pobedili. Da im je ostao Milošević, bili bi u zapećku i danas.


A da li biste se pod nekim uslovima ipak vratili u političku arenu? Na našem portalu već nekoliko dana se sprovodi anketa o idealnom predsedničkom kandidatu, a naši sagovornici, između ostalog, pominju i vaše ime. Da li vam to laska?


Svakako je kompliment kad neko o vama ima dobro mišljenje i posle 30 godina u javnom životu u ovoj zemlji. Nije lako opstati na javnoj sceni ovoliko dugo. I sebi sam dosadio, a mogu misliti koliko sam tek drugima. Stoga, kad me se neko seti i kaže da u mene ima poverenje, to mi svakako prija.

A da li je to ujedno podstrek za vas da odlučite da se ponovo aktivno bavite politikom? Postoje li neki uslovi koji bi morali da se ispune kako biste to učinili?


Hipotetički, kad tako postavimo i pitanje, možda bih se i vratio, zato što mislim da današnji prvi čovek države nije nepobediv i da bi on, u iole ravnopravnim uslovima, izgubio. Ne mislim da je on dovoljno jak kandidat da ne bi mogao da bude nadjačan intelektualno i politički. U krajnoj liniji, sama činjenica da on i režim koji predstavlja toliko pritiskaju i gaze sve demokratske slobode, govori o tome da nisu sigurni u svoju nadmoć i sposobnost. U suprotnom, oni to ne bi radili, već bi činili sve da svojim protivnicima olakšaju i dali bi im, figurativno rečeno, “topa fore”, kako bi na taj način pokazali koliko su dobri. Kad vlast uzme sve u svoje ruke i kad ne dozvoljava ni elementarno protivljenje, to govori o njenoj nesigurnosti i nesigurnosti njenog prvog čoveka.


Dakle, nije u potpunosti isključena mogućnost vašeg povratka u političku arenu?


Hipotetički. Neću da kažem da je to potpuno isključeno, ali šanse su teoretske.


A kako vi ocenjujete današnju opoziciju? Da li unutar nje postoje ljudi koje cenite i za koje verujete da bi mogli da je povedu u ozbiljniji obračun sa režimom?


Ako me pitate ko ima potencijalnu energiju da izraste u političkog lidera, onda bih morao da kažem da je to Boško Obradović. Mada, mislim da ga njegov ekstremizam u političkim stavovima sputava. Ukoliko bi iskoračio iz toga i zauzeo liberalnije pozicije, otvorenije, fleksibilnije, imao bi mnogo veći domet i mogućnost političke afirmacije. To se kod njega tačno prepoznaje, na primer kad je nedavno govorio o Đorđu Balaševiću ste to mogli da vidite. On kad god uspe da izađe iz svog zatvorenog raspoloženja, on deluje neverovatno ubedljivo, simpatično, prihvatljivo, pametno i elokventno. Ali, kad uđe u svoju zatucanost, onda to mnoge ljude odbija od njega.


Vidite li tu još nekoga pored Obradovića?


Ovi drugi su većinom već bili na vlasti i pokazali su šta mogu i šta ne mogu. Neki od njih politiku doživljavaju kao luksuz, hobi i žive životima koji se izdvajaju od života prosečnog građanina Srbije, što je veliki problem. Pametan čovek, kojeg znam već dugo, je i Zoran Lutovac. Možda nije za mesto lidera, ali je već dugo u političkom životu. U pitanju je obrazovan, pametan, odmeren i uravnotežen čovek, koji je uvek dragocen. Možda ne kao lider nad liderima, ali svakako kao čovek koji može da bude od pomoći na važnim pozicijama u ovoj zemlji.


Vi ste svojevremeno bili jedan od lidera opozicije i imali ste značajnu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića. Šta fali današnjoj opoziciji kako bi mogla da učini isto što ste vi nekada?


Ako baš treba da kažem, pošto su teško uporedive te situacije, onda je to odluka koliko ste spremni da žrtvujete i rizukujete kako bi ste došli do cilja. Mi smo u jednom trenutku, bar neki od nas, imali tu revolucionarnu svest i odlučnost da idemo do kraja, pa šta bude. Ne svi, zato i nismo uspeli, ali neki od nas su to nosili sa sobom zato što smo zanat učili od onih pre nas. U pitanju su velika imena koja su još u Titovo vreme ozbiljno stradali. Za sve nas je životna i politička sudbina Borislava Pekića bila pravac i putokaz kojim želimo da idemo. Kad je došao 5. oktobar, mi se nismo mnogo premišljali da li da idemo do kraja ili ne. Nisam siguran da današnji opozicionari imaju tu vrstu revolucionarne rešenosti – da se suprostave na sve raspoložive načine.


I vi biste danas, kao što je nekad Pekić vama bio, mogli da budete mentor pojedinim opozicionarima. Da li vas je neko od njih nekad pozvao i pitao za mišljenje, savet?


Imam utisak da im više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se ja pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, u pogledu onoga što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu ćemo uvek doći u raskorak. Ja sam taj nesporazum svojevremeno imao i sa liderima DOS-a, jer su mnogi od njih bili protiv temeljitih promena u zemlji, već su želeli da se uspostavi kontinuitet sa prethodnom vlašću, a ja sam bio protiv toga. Mislim da u Srbiji pitanje oblika vladavine mora da se reši referendumom i da nije demokratskom voljom naroda odlučeno da naša zemlja bude republika. Takođe, mnoga druga pitanja, za koja smatramo da su rešena u Srbiji, nisu razrešena demokratskom voljom naroda. Nemam ja nikakve iluzije da će u Srbiji pobediti ideja monarhije, ali da bi republika u ovoj zemlji bila legitimna, ona mora da proistekne iz većinske volje naroda. To isto važi za postojanje pokrajina i ostale sfere našeg života. I kad se usvajao Ustav, on je donet tako što se glasalo dva dana i namicala većina na sve moguće načine. U pitanju je Ustav koji je zapravo prerađena verzija onog Miloševićevog iz devedesete godine. Mi čak ni to nismo promenili – da se predsednik države bira u Skupštini, a ne direktnim glasanje. Zbog toga imamo to što imamo danas.

Tokom našeg ranije razgovora, naveli ste da bi dobar predsednik države mogao da bude neko poput akademika Vladimira Kostića. On je nedavno zbog svog mišljenja o Kosovu bio izložen brojnim kritikama. Vi smatrate nema ništa sporno u njegovom stavu?


Tim stavom Kostić je dokazao da je čovek koji misli svojom glavom i da do svojih zaključaka dolazi samostalno, bez obzira kako će okolina na to da reaguje i kakve predrasude u javnosti vladaju. Drugo, rekao je istinu. Svi znamo da je to istina, ali mnogi ne žele da je čuju, već nabijaju glavu u pesak, zato što neće da suoče sa činjenicama. Kostić nije izneo svoj sud, već je konstatovao stanje stvari. U tom pogledu ja bih možda išao i dalje od njega, ali ovde govorimo o autentičnosti, samosvojnosti, hrabrosti, individualizmu jednog čoveka koji se nalazi na vrlo osetljivom i važnom položaju u ovoj zemlji. A on, uprkos tome, ima dovoljno hrabrosti i ličnog integriteta da iznese takav stav i da ne preza od toga kakve će reakcije da budu i koliko će otrovnih strela da upute ka njemu, dok, s druge strane, nema nikoga ko je spreman da ga brani.


Kažete da biste vi u tom stavu otišli i dalje. Šta biste rekli?


Što se nas tiče, Kosovo je, nažalost, izgubljeno. Bez obzira na to što ono nema međunarodno priznanje u ponom obliku, niti svoje mesto u međunarodnim organizacijama, tamo postoji teritorija, narod i vlast nezavisna od Srbije. To je cena titoističke i Miloševićeve politike. To mi danas plaćamo. Tito je dozvolio i omogućio da se na Kosovu stvori jedna ograničena teritorija, stvaranjem autonomne oblasti, a posle pokrajine. Već tada je Kosovo, praktično i suštinski, odvojeno od Srbije i sva vlast je data tamošnjim Albancima. Već je tada bilo jasno da je to odvojeno od Srbije i da se u njene okvire neće vratiti. Onda je Milošević to pokušao da vrati silom, pa nije u tome uspeo, što je postao dodatni argument protiv prava Srbije da Kosovo i dalje tretira kao svoju teritoriju. U našoj svesti taj srednjevekovni doživljavaj tog dela naše zemlje nije teritorijalan, ni prizeman.


To je tzv. “Kosovski zavet”, odnosno doživljaj našeg bića, postojanja, naše istorije, koja nema veze sa materijalnim. I drugi su narodi gubili svoje značajne delove, a i sami smo mnogo vekova živeli bez tog Kosova. Ono nam se vratilo 1912. godine, ali nikad nismo imali priliku da ga do kraja integrišemo. Zato je Kosovo ostalo naš doživljaj prošlosti i nacionalnog identiteta, a ne puka teritorija. Kosovo je postalo i težak problem, nerešiv za nas. Mi kao narod i država samo gubimo u toj borbi koja je unapred izgubljena. Više nije pitanje da li ćemo sačuvati Kosovo, nego da li ćemo sačuvati Srbiju. Mi nemamo naroda ni za ovu teritoriju.

Prema tome, problem postaje mnogo dublji nego što je pitanje samog Kosova. Da ne kažem u šta se pretvorila Kosovska Mitrovica, koja je leglo kriminala i nasilja… Mi tamo svoj narod, tu nesrećnu decu, držimo u bodljikavoj žici kao neke taoce srpske ideje. Kakvu budućnost imaju ta deca? Kako ljudi u Srbiji mogu da gledaju, mirne savesti, muke u kojima odrastaju? Kakva njih budućnost čeka i šta mogu da očekuju od života, okruženi Albancima, u bodljikavoj žici, sa nekim jadnim, improvizovanim školama koje tamo uče. Gde će im duša? Zbog čega se to radi? Zbog puke teritorije sa kojom ne bismo znali šta da radimo i da nam se vrati.


Kad govorite o SNS, gotovo uvek ističete da je reč o presvučenim radikalima. Međutim, oni od početka svog delovanja napominju kako su se distancirali od politike SRS. Zbog čega im ne verujete?


Zato što svojim potezima demantuju sami sebe. Da bi došli na vlast, oni su promenili šešeljevsku retoriku, pa su nam se predstavljali kao da su emancipovani, kao demokrate i evropejci. U suprotnom, oni nikad ne bi ni dobili izbore, već bi ih gubili kao Šešelj što je godinama činio zbog svog primitivizma. Građani su naseli na njihovu nameštaljku 2012. godine, a oni su, čim su zaseli na vlast, pokazali svoje pravo, primitivno lice. Stranka koja tvrdi da ima preko 700 hiljada članova nema nijedno ime i prezime od formata. Kad vidite ko njih predstavlja, ko u njihovo ime govori, sve vam je jasno.


Izbegavate da izgovarate ime predsednika Vučića. Zbog čega?


Zato što nije zaslužio. Kompliment je kad ja upotrebim nečije ime. On mene kao ličnost uopšte ne zanima, već me zanima to što radi na mestu na kojem se nalazi. A to što čini na toj poziciji, pokazuje da je samo jedan površni, narcisoidni, kratkovidi i u dobroj meri iskompleksirani Šešeljev đak.


Kad pogledate da vlast danas čine upravo Vučić, Dačić, Vulin, da Tomislav Nikolić uživa brojne državne povlastice, da li se osećate poraženim?


Ne baš, jer sam se toga nagledao u Titovo i Miloševićevo vreme. Retko kad smo imali na nekom mestu imali čoveka koji to mesto zaslužuje i čije sposobnosti odgovaraju položaju na kojem se nalazi.


Da, ali protiv ovih konkretno ste se borili da siđu s vlasti?

Tačno. I oni su se vratili zato što mi nismo uspeli. A ako to Srbija hoće, onda u redu. Samo što posle nema kajanja. Ta neozbiljnost naših građana da glasaju za jednu vlast, zato što im ona imponuje estradno i zato što im liči na turbo folk koji im je postao nacionalni identitet, plaća se skupo.

Da li tu cenu plaćamo i kad Evropska komisija apostrofira tri velike afere kao neke od najozbiljnijih problema naše države (“Krušik”, “Jovanjica” i “Telekom”). Da li vam deluje da je Evropa prestala da zatvara oči na probleme u Srbiji ili su problemi postali toliko očigledni da su prevazišli okvire naše zemlje?

Te afere su posledica jedne politike, mentaliteta i načina vladanja. Da je u Srbiji vlast ograničena i kontrolisana, do toga ne bi ni došlo. Nama ne može niko spolja da donese demokratiju. Mi možemo da se ugledamo na institucije koje postoje u razvijenim zemljama, kao što smo to i nekada radili, ali ključna pitanja moramo da raščistimo sa samim sobom. Današnjim vlastodršcima je sve malo, oni žele da ukinu i ugase bilo kakav glas koji je njima protivan. Oni bi bili najsrećniji da u ovoj zemlji nema opozicije i da država bude čista autokratija u kojoj sve što oni propišu i odluče biva prihvaćeno, bez ikakvog otpora. Oni žele da vladaju bez ograničenja, kontorole, provere javnog mnenja, institucija, pojedinaca, medija…


Kad smo kod medija, nedavno je otkriveno da Telekom Srbija ima nameru da eliminiše SBB, odnosno medije N1 i Nova S. Da li vam se čini da se ponavljaju događaji iz devedesetih kad je vlast takođe nastojala da eliminiše slobodne medije?


Ja ovde vidim jednu zamenu teza. Vidim da vlast govori kako brani položaj Telekoma na tržištu, kao državne komapnije, a uopšte se ne radi o tome. Ovde je zapravo državna firma svoje mogućnosti na tržištu dala u ruke drugoj privatnoj kompaniji i forsira je u odnosu na druge. Telekom je svoju optičku mrežu za relativno male pare dao na upotrebu Telenoru, da bi, ističući tu komaniju, udario na nezavisne medije okupljene oko SBB. To su sve zloupotrebe sa potpuno jasnim ciljem. I ovo malo slobodnih medija što ima, sa ograničenim dometom i bez nacionalnih frekvencija, njima apsolutno smeta. To je njihova opsesija, zato što oni ne mogu da podnesu da neko bude protiv njih i da govori nešto što je suprotno njihovim odlukama, vrednostima i politici. Oni su prosto alergični na takve stvari i ne kriju da ih to pogađa. Vlast bi najviše volela da razbije ogledalo u kojem mora da vidi sebe. Za ovih devet godina nikada nisam čuo da oni priznaju da su u nečemu pogrešili. Sve što su uradili oni smatraju da je najbolje na svetu. To rade ljudi koji su nedorasli, odnosno deca. Vi vidite da ih je ta infantilna zloba obuzela kao neka zarazna bolest, pa tako stalno imaju potrebu da sami sebe hvale i ne čekaju da to učini neko drugi. A kad pogledate realno, to je bruka i sramota. Od intelektualnih dometa tih ljudi, koji su veoma ograničeni – prvi čovek Srbije ima rečnik od 500 reči i sve unapred znamo šta i kako će da kaže. Da ne pričam o ovim papagajima po parlamentu. Ja ne znam kako te ljude nije sramota da ponavljaju jednu istu, idiotsku rečenicu i da se javljaju u nedogled jedan za drugim. Neki od njih su došli s naše strane, pa prešli kod njih i to uglavnom najgori. Ja o tim ljudima nisam dobro mislio ni kad su bili sa nama i tada sam govorio Đinđiću i Koštunici da su to ljudi na koje mi ne treba da se oslonimo. Evo sad se najbolje vidi – ko god je prešao kod njih, taj je prethodno bio talog DOS-ovog vremena i partija.

Kad smo prethodni put razgovarali, rekli ste da predstavnici Kriznog štaba nisu ljudi od integriteta i struke. Jeste li u međuvremenu promenili mišljenje?


Ne. Prvo i osnovno, trebalo je da traže da se odvoji medicinski deo Kriznog štaba od političkog, kao što je to svuda na svetu. Zašto oni sede zajedno? Nigde u Evropi ne postoji takva papazjanija kao što su oni napravili od Kriznog štaba u kojem sedi 40 ljudi. Samom činjenicom da ti doktori prihvataju da sede zajedno sa političarima i to vlastodršcima, govori da su se oni svog integriteta odrekli.


Pročitajte još...

Protić: Vlast u Srbiji namerno opstruiše evrointegracije




Protić: Vučić i njegovi satrapi su vladavina bašibozuka

A da li vam smeta što se nabavka vakcina u javnosti predstavlja kao lična zasluga jednog čoveka?


To je tako glupo. Ja sam se i ranije naslušao tih budalaština – da me Tito nije školovao, ja bih ostao nepismen. Kakva je to budalaština? Tako je bilo i u vreme Miloševića, a sad je tako i pod ovim. To je taj sindrom o kojem govorim – kad se neko popne na vlast, on vedri i oblači i njemu moramo da budemo zahvalni za sve što imamo.

 

[BG Korto Malteze]

Milan Protic devojacko STojanovic.

 

[gost 41782]

Pogledajte prilog 871363




INTERVJU Protić: Vučić nije nepobediv, ne bih za sto s njim

Pogledajte prilog 871364

Autor: Vojislav Milovančević 27. Feb. 2021

"Imam utisak da opoziciji više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, posebno kad je reč onome što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu uvek dolazi do raskoraka", rekao je u intervjuu za Nova.rs istoričar Milan St. Protić.


U razgovoru za naš portal, Protić, jedan od lidera DOS, otkriva šta nedostaje opoziciji kako bi ozbiljnije ugrozila vlast, zbog čega ne želi da izgovori ime predsednika države i zašto naprednjake posmatra kao presvučene radikale. On se osvrnuo i na najavljeni međustranački dijalog i učešće opozicije u njemu, kao i na sve češće pozive da se aktivnije uključi u politički život Srbije.


Opoziciju čekaju pregovori sa vlastima o izbornim uslovima. Verujete li da će režim iskreno ući u taj dijalog ili će epilog biti identičan kao i nakon prethodnih razgovora?


Ubeđen sam da ti pregovori ne služe ničemu i da nema uopšte smisla pregovarati o demokratiji. U jednom zemlji ili postoji demokratija ili ona ne postoji. Ili vlast želi demokratsku državu ili je ne želi. Po onome što smo videli od ove vlasti za poslednjih osam godina, reklo bi se da oni ne žele demokratiju i da su sistematski pogazili sva demokratska dostignuća ostvarena pre njih. Danas Srbija ne izgleda kao demokratska zemlja i zato bi moj predlog opoziciji bio da postavi samo jedno pitanje vlasti: “Da li vi, gospodo, uopšte želite da Srbija bude demokratska država?” U odnosu na taj odgovor opozicija treba i da se postavi.


Vlast će na to odgovoriti da je Srbija već demokratska država?


U redu, onda znate šta treba da učinite.


Šta učiniti kad se predsednik Srbije Aleksandar Vučić već se izjasnio da ne želi da učestvuje u pomenutim razgovorima? Da li je to ujedno i poruka opoziciji o tome kako on doživljava te razgovore?


Svejedno je da li će on da učestvuje, jer će to sve izaći na isto. Suštinsko pitanje je da li je ovo demokratska država ili nije. Vlast vrlo dobro zna, pa i njen prvi čovek, šta podrazumeva jedna takva država i to nema potrebe objašnjavati. Ne vodi ničemu to da opozicija sedi sa njima i da se cenjka da li će pet minuta duže ili kraće trajati nečiji nastup na RTS-u i da li će da se organizuju neke emisije u koje će ih neko pozvati. To nije demokratija i mislim da to neće dati nikakav rezultat, osim što postoji opasnost da oni koji su bojkotovali izbore izađu na sledeće pod sličnim ili još gorim uslovima, čime bi pružili legitimitet ovoj vlasti.


Šta biste vi prvo rekli Vučiću ukoliko biste seli za isti sto sa njim?


Ne bih nikad seo za sto sa njim. Ne vidim o čemu mi imamo da razgovaramo? Koja bi tema uopšte bila našeg razgovora?


I da ste deo aktuelne opozicije ne biste razgovarali sa njim?


Da sam u opoziciji, evo šta bih rekao: “Ako nećete demokratiju, onda ćemo da vidimo šta ćemo da radimo, jer protiv nedemokratskog režima ne mogu da se koriste demokratska sredstva”.


Igrati se i glumiti da u Srbiji postoji demokratija i da postoji opozicija, odnosno mogućnost za delovanje koje je različito od onog koje diktira vlast, sa ovakvom atmosferom u zemlji, je potpuno besmisleno. Ne samo da je besmisleno, nego pomaže da se ovaj režim okiti nekim elementima demokratičnosti.


To isto treba reći i strancima. Nema tu razgovora šta je potrebno da se uradi kako bi Srbija postala demokratska zemlja. I to nije pitanje samo izbora, to je pitanje ukupnog stanja u ovoj zemlji i kad su izbori i kad nisu. To je suština onoga što se u Srbiji događa i to ovom narodu mora da se kaže. Međutim, možda ovaj narod u svojoj većini hoće autokratski režim.

Pa, je l’ treba onda dignuti ruke od svega, ukoliko su to želje naroda?


Ne znam, to je na onima koji hoće da se bave politikom. Jedan od razloga zašto sam izašao iz politike je upravo to. Drugi razlog je to što mislim da svako od nas, a ko je bio deo onog prethodnog vremena, nosi odgovornost zbog toga što rezultati nisu onakvi kakve smo svi očekivali. Ali u pogledu demokratskih sloboda, ono vreme nakon pada Slobodana Miloševića, pa do 2012. godine, ne može da se poredi sa ovim sadašnjim. U krajnjoj liniji, najveći dobitnici petooktobarskih promena su današnji vlastodršci. Da nije bilo demokratskih sloboda i ravnopravnih uslova na izborima, oni nikad ne bi pobedili. Da im je ostao Milošević, bili bi u zapećku i danas.


A da li biste se pod nekim uslovima ipak vratili u političku arenu? Na našem portalu već nekoliko dana se sprovodi anketa o idealnom predsedničkom kandidatu, a naši sagovornici, između ostalog, pominju i vaše ime. Da li vam to laska?


Svakako je kompliment kad neko o vama ima dobro mišljenje i posle 30 godina u javnom životu u ovoj zemlji. Nije lako opstati na javnoj sceni ovoliko dugo. I sebi sam dosadio, a mogu misliti koliko sam tek drugima. Stoga, kad me se neko seti i kaže da u mene ima poverenje, to mi svakako prija.

A da li je to ujedno podstrek za vas da odlučite da se ponovo aktivno bavite politikom? Postoje li neki uslovi koji bi morali da se ispune kako biste to učinili?


Hipotetički, kad tako postavimo i pitanje, možda bih se i vratio, zato što mislim da današnji prvi čovek države nije nepobediv i da bi on, u iole ravnopravnim uslovima, izgubio. Ne mislim da je on dovoljno jak kandidat da ne bi mogao da bude nadjačan intelektualno i politički. U krajnoj liniji, sama činjenica da on i režim koji predstavlja toliko pritiskaju i gaze sve demokratske slobode, govori o tome da nisu sigurni u svoju nadmoć i sposobnost. U suprotnom, oni to ne bi radili, već bi činili sve da svojim protivnicima olakšaju i dali bi im, figurativno rečeno, “topa fore”, kako bi na taj način pokazali koliko su dobri. Kad vlast uzme sve u svoje ruke i kad ne dozvoljava ni elementarno protivljenje, to govori o njenoj nesigurnosti i nesigurnosti njenog prvog čoveka.


Dakle, nije u potpunosti isključena mogućnost vašeg povratka u političku arenu?


Hipotetički. Neću da kažem da je to potpuno isključeno, ali šanse su teoretske.


A kako vi ocenjujete današnju opoziciju? Da li unutar nje postoje ljudi koje cenite i za koje verujete da bi mogli da je povedu u ozbiljniji obračun sa režimom?


Ako me pitate ko ima potencijalnu energiju da izraste u političkog lidera, onda bih morao da kažem da je to Boško Obradović. Mada, mislim da ga njegov ekstremizam u političkim stavovima sputava. Ukoliko bi iskoračio iz toga i zauzeo liberalnije pozicije, otvorenije, fleksibilnije, imao bi mnogo veći domet i mogućnost političke afirmacije. To se kod njega tačno prepoznaje, na primer kad je nedavno govorio o Đorđu Balaševiću ste to mogli da vidite. On kad god uspe da izađe iz svog zatvorenog raspoloženja, on deluje neverovatno ubedljivo, simpatično, prihvatljivo, pametno i elokventno. Ali, kad uđe u svoju zatucanost, onda to mnoge ljude odbija od njega.


Vidite li tu još nekoga pored Obradovića?


Ovi drugi su većinom već bili na vlasti i pokazali su šta mogu i šta ne mogu. Neki od njih politiku doživljavaju kao luksuz, hobi i žive životima koji se izdvajaju od života prosečnog građanina Srbije, što je veliki problem. Pametan čovek, kojeg znam već dugo, je i Zoran Lutovac. Možda nije za mesto lidera, ali je već dugo u političkom životu. U pitanju je obrazovan, pametan, odmeren i uravnotežen čovek, koji je uvek dragocen. Možda ne kao lider nad liderima, ali svakako kao čovek koji može da bude od pomoći na važnim pozicijama u ovoj zemlji.


Vi ste svojevremeno bili jedan od lidera opozicije i imali ste značajnu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića. Šta fali današnjoj opoziciji kako bi mogla da učini isto što ste vi nekada?


Ako baš treba da kažem, pošto su teško uporedive te situacije, onda je to odluka koliko ste spremni da žrtvujete i rizukujete kako bi ste došli do cilja. Mi smo u jednom trenutku, bar neki od nas, imali tu revolucionarnu svest i odlučnost da idemo do kraja, pa šta bude. Ne svi, zato i nismo uspeli, ali neki od nas su to nosili sa sobom zato što smo zanat učili od onih pre nas. U pitanju su velika imena koja su još u Titovo vreme ozbiljno stradali. Za sve nas je životna i politička sudbina Borislava Pekića bila pravac i putokaz kojim želimo da idemo. Kad je došao 5. oktobar, mi se nismo mnogo premišljali da li da idemo do kraja ili ne. Nisam siguran da današnji opozicionari imaju tu vrstu revolucionarne rešenosti – da se suprostave na sve raspoložive načine.


I vi biste danas, kao što je nekad Pekić vama bio, mogli da budete mentor pojedinim opozicionarima. Da li vas je neko od njih nekad pozvao i pitao za mišljenje, savet?


Imam utisak da im više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se ja pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, u pogledu onoga što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu ćemo uvek doći u raskorak. Ja sam taj nesporazum svojevremeno imao i sa liderima DOS-a, jer su mnogi od njih bili protiv temeljitih promena u zemlji, već su želeli da se uspostavi kontinuitet sa prethodnom vlašću, a ja sam bio protiv toga. Mislim da u Srbiji pitanje oblika vladavine mora da se reši referendumom i da nije demokratskom voljom naroda odlučeno da naša zemlja bude republika. Takođe, mnoga druga pitanja, za koja smatramo da su rešena u Srbiji, nisu razrešena demokratskom voljom naroda. Nemam ja nikakve iluzije da će u Srbiji pobediti ideja monarhije, ali da bi republika u ovoj zemlji bila legitimna, ona mora da proistekne iz većinske volje naroda. To isto važi za postojanje pokrajina i ostale sfere našeg života. I kad se usvajao Ustav, on je donet tako što se glasalo dva dana i namicala većina na sve moguće načine. U pitanju je Ustav koji je zapravo prerađena verzija onog Miloševićevog iz devedesete godine. Mi čak ni to nismo promenili – da se predsednik države bira u Skupštini, a ne direktnim glasanje. Zbog toga imamo to što imamo danas.

Tokom našeg ranije razgovora, naveli ste da bi dobar predsednik države mogao da bude neko poput akademika Vladimira Kostića. On je nedavno zbog svog mišljenja o Kosovu bio izložen brojnim kritikama. Vi smatrate nema ništa sporno u njegovom stavu?


Tim stavom Kostić je dokazao da je čovek koji misli svojom glavom i da do svojih zaključaka dolazi samostalno, bez obzira kako će okolina na to da reaguje i kakve predrasude u javnosti vladaju. Drugo, rekao je istinu. Svi znamo da je to istina, ali mnogi ne žele da je čuju, već nabijaju glavu u pesak, zato što neće da suoče sa činjenicama. Kostić nije izneo svoj sud, već je konstatovao stanje stvari. U tom pogledu ja bih možda išao i dalje od njega, ali ovde govorimo o autentičnosti, samosvojnosti, hrabrosti, individualizmu jednog čoveka koji se nalazi na vrlo osetljivom i važnom položaju u ovoj zemlji. A on, uprkos tome, ima dovoljno hrabrosti i ličnog integriteta da iznese takav stav i da ne preza od toga kakve će reakcije da budu i koliko će otrovnih strela da upute ka njemu, dok, s druge strane, nema nikoga ko je spreman da ga brani.


Kažete da biste vi u tom stavu otišli i dalje. Šta biste rekli?


Što se nas tiče, Kosovo je, nažalost, izgubljeno. Bez obzira na to što ono nema međunarodno priznanje u ponom obliku, niti svoje mesto u međunarodnim organizacijama, tamo postoji teritorija, narod i vlast nezavisna od Srbije. To je cena titoističke i Miloševićeve politike. To mi danas plaćamo. Tito je dozvolio i omogućio da se na Kosovu stvori jedna ograničena teritorija, stvaranjem autonomne oblasti, a posle pokrajine. Već tada je Kosovo, praktično i suštinski, odvojeno od Srbije i sva vlast je data tamošnjim Albancima. Već je tada bilo jasno da je to odvojeno od Srbije i da se u njene okvire neće vratiti. Onda je Milošević to pokušao da vrati silom, pa nije u tome uspeo, što je postao dodatni argument protiv prava Srbije da Kosovo i dalje tretira kao svoju teritoriju. U našoj svesti taj srednjevekovni doživljavaj tog dela naše zemlje nije teritorijalan, ni prizeman.


To je tzv. “Kosovski zavet”, odnosno doživljaj našeg bića, postojanja, naše istorije, koja nema veze sa materijalnim. I drugi su narodi gubili svoje značajne delove, a i sami smo mnogo vekova živeli bez tog Kosova. Ono nam se vratilo 1912. godine, ali nikad nismo imali priliku da ga do kraja integrišemo. Zato je Kosovo ostalo naš doživljaj prošlosti i nacionalnog identiteta, a ne puka teritorija. Kosovo je postalo i težak problem, nerešiv za nas. Mi kao narod i država samo gubimo u toj borbi koja je unapred izgubljena. Više nije pitanje da li ćemo sačuvati Kosovo, nego da li ćemo sačuvati Srbiju. Mi nemamo naroda ni za ovu teritoriju.

Prema tome, problem postaje mnogo dublji nego što je pitanje samog Kosova. Da ne kažem u šta se pretvorila Kosovska Mitrovica, koja je leglo kriminala i nasilja… Mi tamo svoj narod, tu nesrećnu decu, držimo u bodljikavoj žici kao neke taoce srpske ideje. Kakvu budućnost imaju ta deca? Kako ljudi u Srbiji mogu da gledaju, mirne savesti, muke u kojima odrastaju? Kakva njih budućnost čeka i šta mogu da očekuju od života, okruženi Albancima, u bodljikavoj žici, sa nekim jadnim, improvizovanim školama koje tamo uče. Gde će im duša? Zbog čega se to radi? Zbog puke teritorije sa kojom ne bismo znali šta da radimo i da nam se vrati.


Kad govorite o SNS, gotovo uvek ističete da je reč o presvučenim radikalima. Međutim, oni od početka svog delovanja napominju kako su se distancirali od politike SRS. Zbog čega im ne verujete?


Zato što svojim potezima demantuju sami sebe. Da bi došli na vlast, oni su promenili šešeljevsku retoriku, pa su nam se predstavljali kao da su emancipovani, kao demokrate i evropejci. U suprotnom, oni nikad ne bi ni dobili izbore, već bi ih gubili kao Šešelj što je godinama činio zbog svog primitivizma. Građani su naseli na njihovu nameštaljku 2012. godine, a oni su, čim su zaseli na vlast, pokazali svoje pravo, primitivno lice. Stranka koja tvrdi da ima preko 700 hiljada članova nema nijedno ime i prezime od formata. Kad vidite ko njih predstavlja, ko u njihovo ime govori, sve vam je jasno.


Izbegavate da izgovarate ime predsednika Vučića. Zbog čega?


Zato što nije zaslužio. Kompliment je kad ja upotrebim nečije ime. On mene kao ličnost uopšte ne zanima, već me zanima to što radi na mestu na kojem se nalazi. A to što čini na toj poziciji, pokazuje da je samo jedan površni, narcisoidni, kratkovidi i u dobroj meri iskompleksirani Šešeljev đak.


Kad pogledate da vlast danas čine upravo Vučić, Dačić, Vulin, da Tomislav Nikolić uživa brojne državne povlastice, da li se osećate poraženim?


Ne baš, jer sam se toga nagledao u Titovo i Miloševićevo vreme. Retko kad smo imali na nekom mestu imali čoveka koji to mesto zaslužuje i čije sposobnosti odgovaraju položaju na kojem se nalazi.


Da, ali protiv ovih konkretno ste se borili da siđu s vlasti?

Tačno. I oni su se vratili zato što mi nismo uspeli. A ako to Srbija hoće, onda u redu. Samo što posle nema kajanja. Ta neozbiljnost naših građana da glasaju za jednu vlast, zato što im ona imponuje estradno i zato što im liči na turbo folk koji im je postao nacionalni identitet, plaća se skupo.

Da li tu cenu plaćamo i kad Evropska komisija apostrofira tri velike afere kao neke od najozbiljnijih problema naše države (“Krušik”, “Jovanjica” i “Telekom”). Da li vam deluje da je Evropa prestala da zatvara oči na probleme u Srbiji ili su problemi postali toliko očigledni da su prevazišli okvire naše zemlje?

Te afere su posledica jedne politike, mentaliteta i načina vladanja. Da je u Srbiji vlast ograničena i kontrolisana, do toga ne bi ni došlo. Nama ne može niko spolja da donese demokratiju. Mi možemo da se ugledamo na institucije koje postoje u razvijenim zemljama, kao što smo to i nekada radili, ali ključna pitanja moramo da raščistimo sa samim sobom. Današnjim vlastodršcima je sve malo, oni žele da ukinu i ugase bilo kakav glas koji je njima protivan. Oni bi bili najsrećniji da u ovoj zemlji nema opozicije i da država bude čista autokratija u kojoj sve što oni propišu i odluče biva prihvaćeno, bez ikakvog otpora. Oni žele da vladaju bez ograničenja, kontorole, provere javnog mnenja, institucija, pojedinaca, medija…


Kad smo kod medija, nedavno je otkriveno da Telekom Srbija ima nameru da eliminiše SBB, odnosno medije N1 i Nova S. Da li vam se čini da se ponavljaju događaji iz devedesetih kad je vlast takođe nastojala da eliminiše slobodne medije?


Ja ovde vidim jednu zamenu teza. Vidim da vlast govori kako brani položaj Telekoma na tržištu, kao državne komapnije, a uopšte se ne radi o tome. Ovde je zapravo državna firma svoje mogućnosti na tržištu dala u ruke drugoj privatnoj kompaniji i forsira je u odnosu na druge. Telekom je svoju optičku mrežu za relativno male pare dao na upotrebu Telenoru, da bi, ističući tu komaniju, udario na nezavisne medije okupljene oko SBB. To su sve zloupotrebe sa potpuno jasnim ciljem. I ovo malo slobodnih medija što ima, sa ograničenim dometom i bez nacionalnih frekvencija, njima apsolutno smeta. To je njihova opsesija, zato što oni ne mogu da podnesu da neko bude protiv njih i da govori nešto što je suprotno njihovim odlukama, vrednostima i politici. Oni su prosto alergični na takve stvari i ne kriju da ih to pogađa. Vlast bi najviše volela da razbije ogledalo u kojem mora da vidi sebe. Za ovih devet godina nikada nisam čuo da oni priznaju da su u nečemu pogrešili. Sve što su uradili oni smatraju da je najbolje na svetu. To rade ljudi koji su nedorasli, odnosno deca. Vi vidite da ih je ta infantilna zloba obuzela kao neka zarazna bolest, pa tako stalno imaju potrebu da sami sebe hvale i ne čekaju da to učini neko drugi. A kad pogledate realno, to je bruka i sramota. Od intelektualnih dometa tih ljudi, koji su veoma ograničeni – prvi čovek Srbije ima rečnik od 500 reči i sve unapred znamo šta i kako će da kaže. Da ne pričam o ovim papagajima po parlamentu. Ja ne znam kako te ljude nije sramota da ponavljaju jednu istu, idiotsku rečenicu i da se javljaju u nedogled jedan za drugim. Neki od njih su došli s naše strane, pa prešli kod njih i to uglavnom najgori. Ja o tim ljudima nisam dobro mislio ni kad su bili sa nama i tada sam govorio Đinđiću i Koštunici da su to ljudi na koje mi ne treba da se oslonimo. Evo sad se najbolje vidi – ko god je prešao kod njih, taj je prethodno bio talog DOS-ovog vremena i partija.

Kad smo prethodni put razgovarali, rekli ste da predstavnici Kriznog štaba nisu ljudi od integriteta i struke. Jeste li u međuvremenu promenili mišljenje?


Ne. Prvo i osnovno, trebalo je da traže da se odvoji medicinski deo Kriznog štaba od političkog, kao što je to svuda na svetu. Zašto oni sede zajedno? Nigde u Evropi ne postoji takva papazjanija kao što su oni napravili od Kriznog štaba u kojem sedi 40 ljudi. Samom činjenicom da ti doktori prihvataju da sede zajedno sa političarima i to vlastodršcima, govori da su se oni svog integriteta odrekli.


Pročitajte još...

Protić: Vlast u Srbiji namerno opstruiše evrointegracije




Protić: Vučić i njegovi satrapi su vladavina bašibozuka

A da li vam smeta što se nabavka vakcina u javnosti predstavlja kao lična zasluga jednog čoveka?


To je tako glupo. Ja sam se i ranije naslušao tih budalaština – da me Tito nije školovao, ja bih ostao nepismen. Kakva je to budalaština? Tako je bilo i u vreme Miloševića, a sad je tako i pod ovim. To je taj sindrom o kojem govorim – kad se neko popne na vlast, on vedri i oblači i njemu moramo da budemo zahvalni za sve što imamo.

Ajde jos jednu stranku neka napravi.

 

[комшија]

 

[Scott Isle]

Demokrata, strani agent, terorista.

 

[Nikita Kulganov]

Istoricar Milan St. Protic - Pocne dobro da je Djurisic dobio nemacki gvozdeni krst od Nemaca i da mu to Draza nije nikada oprostio i onda kaze..... ''Cuvena fotografija ''Maks Lubrić se slikao sa odsečenom glavom od Djurišića....
42.20

Na ovoj slici su po Milanu St. Protić Maks Luburic sa odsecenom glavom Maksa Luburica

Slika Maksa Luburica

Istoricar Milan St. Protic - Saveznici su bombardovali Srbiju, zato sto je Broz. Nije bomabardovani ni Zagreb, ni Ljubljana ni Sarajevo.
27.20

Po Milanu St. Proticu saveznici nisu bombardovali ni Zagreb, ni Sarajevo ni Ljubljanu

Zagreb je bombardovan 12 puta i ukupno je poginulo 576 osobe, 792 ranjeno.
U.S. Army Air Forces in World War II
Combat Chronology 1941 - 1945
Compiled by
Kit C. Carter Robert Mueller
1. 2/22/44 Fifteenth AF B-17’s attack Petershausen M/Y, Regensburg aircraft factory, and Zagreb. A large force of B-24’s hits Regensburg aircraft plants about the same time as the B-17 attack. Other B-24’s pound town of Sibenik and harbor at Zara. HBs claim 40 ftrs destroyed. 13 HBs are lost
2 .4/6/44 Fifteenth AF B-24’s bomb Zagreb A/F. Numerous other B-24’s and B-17’s abort because of weather. Escorting ftrs and the HBs claim 17 ftrs destroyed in combat. 6 US aircraft are shot down.
3 .5/24/44 Fifteenth AF 620-plus B-17’s and B-24’s attack Avisio viaduct, Atzgersdorf aircraft components factory, town of Neunkirchen, A/Fs at Munchendorf, Graz, Wollersdorf, Bad Voslau and Zagreb, and Varazdin M/Y. Escorting ftrs fly over 250 sorties. Enemy ftr opposition is especially heavy against Bad Voslau force, downing 6 HBs.
4. 5/30/44 Fifteenth AF Nearly 500 B-17’s and B-24’s attack A/F and aircraft factory at Wels, factories at Pottendorf, Neudorfl, and Neunkirchen and M/Y at Zagreb. P-38’s and P-51’s provide escort. Many of the ftrs strafe T/Os in areas around Zut, Brod, Susak, Bihac, Medak, and along Karlovac-Livno road
5. 6/30/44 Fifteenth AF Bad weather causes over 450 HBs and more than 150 ftrs to abort missions. 188 HBs, escorted by 138 ftrs, hit A/F at Zagreb and T/Os in Hungary and Yugoslavia, including M/Ys at Kaposvar, Osztopan and Split, highway bridge at Brac I, A/F at Banjaluka, and city of Budapest. 130-plus ftrs provide escor
6. 7/7/44 Fifteenth AF 560-plus B-24’s and B-17’s bomb 2 synthetic oil plants at Blechhammer, synthetic oil and coking plant at Odertal, and Zagreb A/F and M/Y. HBs and ftr escorts claim more than 50 aircraft shot down during fierce battle with 275-300 ftrs mainly in Vienna-Budapest area. 18 US aircraft are listed as destroyed and a larger number missing
7. 1/5/45 Fifteenth AF 1 B-24 bombs Zagreb railroad sidings. 69 others abort due to total cloud cover over tgt. 38 P-51’s fly cover over tgt area. 33 P-38’s bomb N railroad bridge at Doboj. other operations are limited to rcn, supply drops, and escort.
8. 1/19/45 Fifteenth AF Over 400 HBs attack N and S M/Ys, a railroad bridge, and a highway bridge at Brod. Because of overcast, only 1 of 112 HBs sent against Zagreb M/Y bombs tgt while others abort. 46 P-38’s bomb S railroad bridge at Doboj and 59 P-51’s sweep from Zagreb to Gyor. Other P-38’s fly rcn missions and rcn escort and cover MATAF B-25’s on supply run
9.2/13/45 Fifteenth AF In the Vienna area 640-plus HBs with ftr spt hit S ordnance depot, S and SE goods yards and depot, C repair shops, and Matzleinsdorf M/Y, and M/Ys at Graz, Sarvar, Zagreb (2) and Maribor (2), Pula harbor, Maribor locomotive depot and rolling stock repair shops, and several T/Os. P-38’s and P-51’s carry out rcn and rcn escort missions.
10. 3/4/45 Fifteenth AF 630-plus B-24’s and B-17’s, with ftr escort, bomb M/Ys at Sopron (2), Szombathely, Knittelfeld, Zelfweg, Graz, Sankt Veit an der Glan, Wiener-Neustadt, Zagreb (2) and Ljubljana, and several scattered T/Os. Other B-24’s, with P-51 escort, drop supplies in Yugoslavia. P-38’s and P-51’s fly rcn and rcn escort operations.
11.3/12/45 Twelfth AF B-25’s hit 7 railroad bridges, cutting two, and fills severely damaging one and a train in Brenner area and in NE Italy as far E as Yugoslav border area. FBs blast comm in N Italy, making 36 rail cuts, 19 of them on the Brenner line. P-47’s also bomb and severely damage a munitions factory NW of Zagreb . During 11/12 Mar LBs on intruder missions hit Po crossings, sugar refinery, vehicles, and trains.
12. 3/14/45 Fifteenth AF 634 HBs, with ftr escorts, hit Szony and Almasfuzito oil refineries and M/Ys at Komarom, Nove Zamky, Zagreb , WienerNeustadt, Graz, and Knittelfeld. 90 P-38’s dive-bomb bridges at Ptuj, 42 of them afterwards strafing rail traffic in Yugoslavia and Austria. 21 P-51’s also strafe rail traffic in Austria. B-17’s and B-24’s drop supplies in N Italy and in Yugoslavia. P-38’s continue rcn missions, including larger than usual number of photo rcn flights (most of them heavily escorted) over Italy, Germany, Austria, and Yugoslavia.
https://apps.dtic.mil/dtic/tr/fulltext/u2/a529766.pdf

DETALJI O PRONAĐENOJ BOMBI: Sarajevo su 1944. bombardovali saveznici
Bomba pronađena na mjestu nekadašnje fabrike “Žica” teška oko 500 kilograma rezultat je savezničkog bombardovanja Sarajeva
Bomba koja je pronađena danas tokom izvođenja radova na izgradnji budućeg tržnog centra iza zgrade RTV Doma u Sarajevu, pripadnici Federalne uprave civilne zaštite uspjeli su deaktivirati. Zbog vrste upaljača, morala je biti odmah deaktivirana jer je ugrožavala između 15.000 i 20.000 ljudi.

Bomba pronađena na mjestu nekadašnje fabrike za proizvodnju vučene žice i čelične užadi “Žica” teška oko 500 kilograma rezultat je savezničkog bombardovanja Sarajeva. U bilješkama koje su objavljene u knjizi “Hronologija narodnooslobodilačkog rata 1941 – 1945.” navodi se da je dva puta bombardovano područje Alipašinog Mosta. Prvi put Alipašin Most je bio meta savezničkog bombardovanja 29. novembra 1943. godine. Vojni objekti tada nisu pogođeni ali je poginulo ili bilo ranjeno oko 300 građana Sarajeva.
https://www.slobodna-bosna.ba/vijes..._sarajevo_su_1944_bombardovali_saveznici.html

Bombardiranje Ljubljane leta 1945
Bombardiranje Ljubljane leta 1945 - Mestna knjižnica Ljubljana (mklj.si)

 

[комшија]

Istoricar Milan St. Protic - Pocne dobro da je Djurisic dobio nemacki gvozdeni krst od Nemaca i da mu to Draza nije nikada oprostio i onda kaze..... ''Cuvena fotografija ''Maks Lubrić se slikao sa odsečenom glavom od Djurišića....
42.20

Na ovoj slici su po Milanu St. Protić Maks Luburic sa odsecenom glavom Maksa Luburica
Pogledajte prilog 871454
Slika Maksa Luburica
Pogledajte prilog 871455
Istoricar Milan St. Protic - Saveznici su bombardovali Srbiju, zato sto je Broz. Nije bomabardovani ni Zagreb, ni Ljubljana ni Sarajevo.
27.20

Po Milanu St. Proticu saveznici nisu bombardovali ni Zagreb, ni Sarajevo ni Ljubljanu

Zagreb je bombardovan 12 puta i ukupno je poginulo 576 osobe, 792 ranjeno.
U.S. Army Air Forces in World War II
Combat Chronology 1941 - 1945
Compiled by
Kit C. Carter Robert Mueller
1. 2/22/44 Fifteenth AF B-17’s attack Petershausen M/Y, Regensburg aircraft factory, and Zagreb. A large force of B-24’s hits Regensburg aircraft plants about the same time as the B-17 attack. Other B-24’s pound town of Sibenik and harbor at Zara. HBs claim 40 ftrs destroyed. 13 HBs are lost
2 .4/6/44 Fifteenth AF B-24’s bomb Zagreb A/F. Numerous other B-24’s and B-17’s abort because of weather. Escorting ftrs and the HBs claim 17 ftrs destroyed in combat. 6 US aircraft are shot down.
3 .5/24/44 Fifteenth AF 620-plus B-17’s and B-24’s attack Avisio viaduct, Atzgersdorf aircraft components factory, town of Neunkirchen, A/Fs at Munchendorf, Graz, Wollersdorf, Bad Voslau and Zagreb, and Varazdin M/Y. Escorting ftrs fly over 250 sorties. Enemy ftr opposition is especially heavy against Bad Voslau force, downing 6 HBs.
4. 5/30/44 Fifteenth AF Nearly 500 B-17’s and B-24’s attack A/F and aircraft factory at Wels, factories at Pottendorf, Neudorfl, and Neunkirchen and M/Y at Zagreb. P-38’s and P-51’s provide escort. Many of the ftrs strafe T/Os in areas around Zut, Brod, Susak, Bihac, Medak, and along Karlovac-Livno road
5. 6/30/44 Fifteenth AF Bad weather causes over 450 HBs and more than 150 ftrs to abort missions. 188 HBs, escorted by 138 ftrs, hit A/F at Zagreb and T/Os in Hungary and Yugoslavia, including M/Ys at Kaposvar, Osztopan and Split, highway bridge at Brac I, A/F at Banjaluka, and city of Budapest. 130-plus ftrs provide escor
6. 7/7/44 Fifteenth AF 560-plus B-24’s and B-17’s bomb 2 synthetic oil plants at Blechhammer, synthetic oil and coking plant at Odertal, and Zagreb A/F and M/Y. HBs and ftr escorts claim more than 50 aircraft shot down during fierce battle with 275-300 ftrs mainly in Vienna-Budapest area. 18 US aircraft are listed as destroyed and a larger number missing
7. 1/5/45 Fifteenth AF 1 B-24 bombs Zagreb railroad sidings. 69 others abort due to total cloud cover over tgt. 38 P-51’s fly cover over tgt area. 33 P-38’s bomb N railroad bridge at Doboj. other operations are limited to rcn, supply drops, and escort.
8. 1/19/45 Fifteenth AF Over 400 HBs attack N and S M/Ys, a railroad bridge, and a highway bridge at Brod. Because of overcast, only 1 of 112 HBs sent against Zagreb M/Y bombs tgt while others abort. 46 P-38’s bomb S railroad bridge at Doboj and 59 P-51’s sweep from Zagreb to Gyor. Other P-38’s fly rcn missions and rcn escort and cover MATAF B-25’s on supply run
9.2/13/45 Fifteenth AF In the Vienna area 640-plus HBs with ftr spt hit S ordnance depot, S and SE goods yards and depot, C repair shops, and Matzleinsdorf M/Y, and M/Ys at Graz, Sarvar, Zagreb (2) and Maribor (2), Pula harbor, Maribor locomotive depot and rolling stock repair shops, and several T/Os. P-38’s and P-51’s carry out rcn and rcn escort missions.
10. 3/4/45 Fifteenth AF 630-plus B-24’s and B-17’s, with ftr escort, bomb M/Ys at Sopron (2), Szombathely, Knittelfeld, Zelfweg, Graz, Sankt Veit an der Glan, Wiener-Neustadt, Zagreb (2) and Ljubljana, and several scattered T/Os. Other B-24’s, with P-51 escort, drop supplies in Yugoslavia. P-38’s and P-51’s fly rcn and rcn escort operations.
11.3/12/45 Twelfth AF B-25’s hit 7 railroad bridges, cutting two, and fills severely damaging one and a train in Brenner area and in NE Italy as far E as Yugoslav border area. FBs blast comm in N Italy, making 36 rail cuts, 19 of them on the Brenner line. P-47’s also bomb and severely damage a munitions factory NW of Zagreb . During 11/12 Mar LBs on intruder missions hit Po crossings, sugar refinery, vehicles, and trains.
12. 3/14/45 Fifteenth AF 634 HBs, with ftr escorts, hit Szony and Almasfuzito oil refineries and M/Ys at Komarom, Nove Zamky, Zagreb , WienerNeustadt, Graz, and Knittelfeld. 90 P-38’s dive-bomb bridges at Ptuj, 42 of them afterwards strafing rail traffic in Yugoslavia and Austria. 21 P-51’s also strafe rail traffic in Austria. B-17’s and B-24’s drop supplies in N Italy and in Yugoslavia. P-38’s continue rcn missions, including larger than usual number of photo rcn flights (most of them heavily escorted) over Italy, Germany, Austria, and Yugoslavia.
https://apps.dtic.mil/dtic/tr/fulltext/u2/a529766.pdf

DETALJI O PRONAĐENOJ BOMBI: Sarajevo su 1944. bombardovali saveznici
Bomba pronađena na mjestu nekadašnje fabrike “Žica” teška oko 500 kilograma rezultat je savezničkog bombardovanja Sarajeva
Bomba koja je pronađena danas tokom izvođenja radova na izgradnji budućeg tržnog centra iza zgrade RTV Doma u Sarajevu, pripadnici Federalne uprave civilne zaštite uspjeli su deaktivirati. Zbog vrste upaljača, morala je biti odmah deaktivirana jer je ugrožavala između 15.000 i 20.000 ljudi.

Bomba pronađena na mjestu nekadašnje fabrike za proizvodnju vučene žice i čelične užadi “Žica” teška oko 500 kilograma rezultat je savezničkog bombardovanja Sarajeva. U bilješkama koje su objavljene u knjizi “Hronologija narodnooslobodilačkog rata 1941 – 1945.” navodi se da je dva puta bombardovano područje Alipašinog Mosta. Prvi put Alipašin Most je bio meta savezničkog bombardovanja 29. novembra 1943. godine. Vojni objekti tada nisu pogođeni ali je poginulo ili bilo ranjeno oko 300 građana Sarajeva.
https://www.slobodna-bosna.ba/vijes..._sarajevo_su_1944_bombardovali_saveznici.html

Bombardiranje Ljubljane leta 1945
Bombardiranje Ljubljane leta 1945 - Mestna knjižnica Ljubljana (mklj.si)

Премда Ст. има исправан став у погледу Косова, јер за разлику од тзв."српских националиста", он је Србијанац који жели добро својој јединој држави Србији, ипак је он та антикомунистичка будалетина која свој антикомунизам везано за Социјалистичку Федеративну Републику Југославију базира на измишљотинама. То јест, боље рећи његов антитоизам, јер видим да су му - а у томе је нажалост сличан тзв."српским националистима" - неке далеке петокраке ипак драге толико да је чак написао историјски роман са Троцким као главним ликом и то позитивним. За оне који не знају, Троцки је заправо био главни инспиратор бољшевичке револуције у "Мајчици", а не Лењин.

 

[комшија]

 

[Beli Gibson]

Pogledajte prilog 871363




INTERVJU Protić: Vučić nije nepobediv, ne bih za sto s njim

Pogledajte prilog 871364

Autor: Vojislav Milovančević 27. Feb. 2021

"Imam utisak da opoziciji više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, posebno kad je reč onome što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu uvek dolazi do raskoraka", rekao je u intervjuu za Nova.rs istoričar Milan St. Protić.


U razgovoru za naš portal, Protić, jedan od lidera DOS, otkriva šta nedostaje opoziciji kako bi ozbiljnije ugrozila vlast, zbog čega ne želi da izgovori ime predsednika države i zašto naprednjake posmatra kao presvučene radikale. On se osvrnuo i na najavljeni međustranački dijalog i učešće opozicije u njemu, kao i na sve češće pozive da se aktivnije uključi u politički život Srbije.


Opoziciju čekaju pregovori sa vlastima o izbornim uslovima. Verujete li da će režim iskreno ući u taj dijalog ili će epilog biti identičan kao i nakon prethodnih razgovora?


Ubeđen sam da ti pregovori ne služe ničemu i da nema uopšte smisla pregovarati o demokratiji. U jednom zemlji ili postoji demokratija ili ona ne postoji. Ili vlast želi demokratsku državu ili je ne želi. Po onome što smo videli od ove vlasti za poslednjih osam godina, reklo bi se da oni ne žele demokratiju i da su sistematski pogazili sva demokratska dostignuća ostvarena pre njih. Danas Srbija ne izgleda kao demokratska zemlja i zato bi moj predlog opoziciji bio da postavi samo jedno pitanje vlasti: “Da li vi, gospodo, uopšte želite da Srbija bude demokratska država?” U odnosu na taj odgovor opozicija treba i da se postavi.


Vlast će na to odgovoriti da je Srbija već demokratska država?


U redu, onda znate šta treba da učinite.


Šta učiniti kad se predsednik Srbije Aleksandar Vučić već se izjasnio da ne želi da učestvuje u pomenutim razgovorima? Da li je to ujedno i poruka opoziciji o tome kako on doživljava te razgovore?


Svejedno je da li će on da učestvuje, jer će to sve izaći na isto. Suštinsko pitanje je da li je ovo demokratska država ili nije. Vlast vrlo dobro zna, pa i njen prvi čovek, šta podrazumeva jedna takva država i to nema potrebe objašnjavati. Ne vodi ničemu to da opozicija sedi sa njima i da se cenjka da li će pet minuta duže ili kraće trajati nečiji nastup na RTS-u i da li će da se organizuju neke emisije u koje će ih neko pozvati. To nije demokratija i mislim da to neće dati nikakav rezultat, osim što postoji opasnost da oni koji su bojkotovali izbore izađu na sledeće pod sličnim ili još gorim uslovima, čime bi pružili legitimitet ovoj vlasti.


Šta biste vi prvo rekli Vučiću ukoliko biste seli za isti sto sa njim?


Ne bih nikad seo za sto sa njim. Ne vidim o čemu mi imamo da razgovaramo? Koja bi tema uopšte bila našeg razgovora?


I da ste deo aktuelne opozicije ne biste razgovarali sa njim?


Da sam u opoziciji, evo šta bih rekao: “Ako nećete demokratiju, onda ćemo da vidimo šta ćemo da radimo, jer protiv nedemokratskog režima ne mogu da se koriste demokratska sredstva”.


Igrati se i glumiti da u Srbiji postoji demokratija i da postoji opozicija, odnosno mogućnost za delovanje koje je različito od onog koje diktira vlast, sa ovakvom atmosferom u zemlji, je potpuno besmisleno. Ne samo da je besmisleno, nego pomaže da se ovaj režim okiti nekim elementima demokratičnosti.


To isto treba reći i strancima. Nema tu razgovora šta je potrebno da se uradi kako bi Srbija postala demokratska zemlja. I to nije pitanje samo izbora, to je pitanje ukupnog stanja u ovoj zemlji i kad su izbori i kad nisu. To je suština onoga što se u Srbiji događa i to ovom narodu mora da se kaže. Međutim, možda ovaj narod u svojoj većini hoće autokratski režim.

Pa, je l’ treba onda dignuti ruke od svega, ukoliko su to želje naroda?


Ne znam, to je na onima koji hoće da se bave politikom. Jedan od razloga zašto sam izašao iz politike je upravo to. Drugi razlog je to što mislim da svako od nas, a ko je bio deo onog prethodnog vremena, nosi odgovornost zbog toga što rezultati nisu onakvi kakve smo svi očekivali. Ali u pogledu demokratskih sloboda, ono vreme nakon pada Slobodana Miloševića, pa do 2012. godine, ne može da se poredi sa ovim sadašnjim. U krajnjoj liniji, najveći dobitnici petooktobarskih promena su današnji vlastodršci. Da nije bilo demokratskih sloboda i ravnopravnih uslova na izborima, oni nikad ne bi pobedili. Da im je ostao Milošević, bili bi u zapećku i danas.


A da li biste se pod nekim uslovima ipak vratili u političku arenu? Na našem portalu već nekoliko dana se sprovodi anketa o idealnom predsedničkom kandidatu, a naši sagovornici, između ostalog, pominju i vaše ime. Da li vam to laska?


Svakako je kompliment kad neko o vama ima dobro mišljenje i posle 30 godina u javnom životu u ovoj zemlji. Nije lako opstati na javnoj sceni ovoliko dugo. I sebi sam dosadio, a mogu misliti koliko sam tek drugima. Stoga, kad me se neko seti i kaže da u mene ima poverenje, to mi svakako prija.

A da li je to ujedno podstrek za vas da odlučite da se ponovo aktivno bavite politikom? Postoje li neki uslovi koji bi morali da se ispune kako biste to učinili?


Hipotetički, kad tako postavimo i pitanje, možda bih se i vratio, zato što mislim da današnji prvi čovek države nije nepobediv i da bi on, u iole ravnopravnim uslovima, izgubio. Ne mislim da je on dovoljno jak kandidat da ne bi mogao da bude nadjačan intelektualno i politički. U krajnoj liniji, sama činjenica da on i režim koji predstavlja toliko pritiskaju i gaze sve demokratske slobode, govori o tome da nisu sigurni u svoju nadmoć i sposobnost. U suprotnom, oni to ne bi radili, već bi činili sve da svojim protivnicima olakšaju i dali bi im, figurativno rečeno, “topa fore”, kako bi na taj način pokazali koliko su dobri. Kad vlast uzme sve u svoje ruke i kad ne dozvoljava ni elementarno protivljenje, to govori o njenoj nesigurnosti i nesigurnosti njenog prvog čoveka.


Dakle, nije u potpunosti isključena mogućnost vašeg povratka u političku arenu?


Hipotetički. Neću da kažem da je to potpuno isključeno, ali šanse su teoretske.


A kako vi ocenjujete današnju opoziciju? Da li unutar nje postoje ljudi koje cenite i za koje verujete da bi mogli da je povedu u ozbiljniji obračun sa režimom?


Ako me pitate ko ima potencijalnu energiju da izraste u političkog lidera, onda bih morao da kažem da je to Boško Obradović. Mada, mislim da ga njegov ekstremizam u političkim stavovima sputava. Ukoliko bi iskoračio iz toga i zauzeo liberalnije pozicije, otvorenije, fleksibilnije, imao bi mnogo veći domet i mogućnost političke afirmacije. To se kod njega tačno prepoznaje, na primer kad je nedavno govorio o Đorđu Balaševiću ste to mogli da vidite. On kad god uspe da izađe iz svog zatvorenog raspoloženja, on deluje neverovatno ubedljivo, simpatično, prihvatljivo, pametno i elokventno. Ali, kad uđe u svoju zatucanost, onda to mnoge ljude odbija od njega.


Vidite li tu još nekoga pored Obradovića?


Ovi drugi su većinom već bili na vlasti i pokazali su šta mogu i šta ne mogu. Neki od njih politiku doživljavaju kao luksuz, hobi i žive životima koji se izdvajaju od života prosečnog građanina Srbije, što je veliki problem. Pametan čovek, kojeg znam već dugo, je i Zoran Lutovac. Možda nije za mesto lidera, ali je već dugo u političkom životu. U pitanju je obrazovan, pametan, odmeren i uravnotežen čovek, koji je uvek dragocen. Možda ne kao lider nad liderima, ali svakako kao čovek koji može da bude od pomoći na važnim pozicijama u ovoj zemlji.


Vi ste svojevremeno bili jedan od lidera opozicije i imali ste značajnu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića. Šta fali današnjoj opoziciji kako bi mogla da učini isto što ste vi nekada?


Ako baš treba da kažem, pošto su teško uporedive te situacije, onda je to odluka koliko ste spremni da žrtvujete i rizukujete kako bi ste došli do cilja. Mi smo u jednom trenutku, bar neki od nas, imali tu revolucionarnu svest i odlučnost da idemo do kraja, pa šta bude. Ne svi, zato i nismo uspeli, ali neki od nas su to nosili sa sobom zato što smo zanat učili od onih pre nas. U pitanju su velika imena koja su još u Titovo vreme ozbiljno stradali. Za sve nas je životna i politička sudbina Borislava Pekića bila pravac i putokaz kojim želimo da idemo. Kad je došao 5. oktobar, mi se nismo mnogo premišljali da li da idemo do kraja ili ne. Nisam siguran da današnji opozicionari imaju tu vrstu revolucionarne rešenosti – da se suprostave na sve raspoložive načine.


I vi biste danas, kao što je nekad Pekić vama bio, mogli da budete mentor pojedinim opozicionarima. Da li vas je neko od njih nekad pozvao i pitao za mišljenje, savet?


Imam utisak da im više treba moje ime, nego što im je potrebno moje mišljenje. Mnogi od njih bi da im se ja pridružim zato što me bije glas da sam čovek od stava, a ne zato što uvažavaju moje mišljenje. Retko ko misli isto kao i ja, u pogledu onoga što smatram da treba da se uradi u Srbiji i tu ćemo uvek doći u raskorak. Ja sam taj nesporazum svojevremeno imao i sa liderima DOS-a, jer su mnogi od njih bili protiv temeljitih promena u zemlji, već su želeli da se uspostavi kontinuitet sa prethodnom vlašću, a ja sam bio protiv toga. Mislim da u Srbiji pitanje oblika vladavine mora da se reši referendumom i da nije demokratskom voljom naroda odlučeno da naša zemlja bude republika. Takođe, mnoga druga pitanja, za koja smatramo da su rešena u Srbiji, nisu razrešena demokratskom voljom naroda. Nemam ja nikakve iluzije da će u Srbiji pobediti ideja monarhije, ali da bi republika u ovoj zemlji bila legitimna, ona mora da proistekne iz većinske volje naroda. To isto važi za postojanje pokrajina i ostale sfere našeg života. I kad se usvajao Ustav, on je donet tako što se glasalo dva dana i namicala većina na sve moguće načine. U pitanju je Ustav koji je zapravo prerađena verzija onog Miloševićevog iz devedesete godine. Mi čak ni to nismo promenili – da se predsednik države bira u Skupštini, a ne direktnim glasanje. Zbog toga imamo to što imamo danas.

Tokom našeg ranije razgovora, naveli ste da bi dobar predsednik države mogao da bude neko poput akademika Vladimira Kostića. On je nedavno zbog svog mišljenja o Kosovu bio izložen brojnim kritikama. Vi smatrate nema ništa sporno u njegovom stavu?


Tim stavom Kostić je dokazao da je čovek koji misli svojom glavom i da do svojih zaključaka dolazi samostalno, bez obzira kako će okolina na to da reaguje i kakve predrasude u javnosti vladaju. Drugo, rekao je istinu. Svi znamo da je to istina, ali mnogi ne žele da je čuju, već nabijaju glavu u pesak, zato što neće da suoče sa činjenicama. Kostić nije izneo svoj sud, već je konstatovao stanje stvari. U tom pogledu ja bih možda išao i dalje od njega, ali ovde govorimo o autentičnosti, samosvojnosti, hrabrosti, individualizmu jednog čoveka koji se nalazi na vrlo osetljivom i važnom položaju u ovoj zemlji. A on, uprkos tome, ima dovoljno hrabrosti i ličnog integriteta da iznese takav stav i da ne preza od toga kakve će reakcije da budu i koliko će otrovnih strela da upute ka njemu, dok, s druge strane, nema nikoga ko je spreman da ga brani.


Kažete da biste vi u tom stavu otišli i dalje. Šta biste rekli?


Što se nas tiče, Kosovo je, nažalost, izgubljeno. Bez obzira na to što ono nema međunarodno priznanje u ponom obliku, niti svoje mesto u međunarodnim organizacijama, tamo postoji teritorija, narod i vlast nezavisna od Srbije. To je cena titoističke i Miloševićeve politike. To mi danas plaćamo. Tito je dozvolio i omogućio da se na Kosovu stvori jedna ograničena teritorija, stvaranjem autonomne oblasti, a posle pokrajine. Već tada je Kosovo, praktično i suštinski, odvojeno od Srbije i sva vlast je data tamošnjim Albancima. Već je tada bilo jasno da je to odvojeno od Srbije i da se u njene okvire neće vratiti. Onda je Milošević to pokušao da vrati silom, pa nije u tome uspeo, što je postao dodatni argument protiv prava Srbije da Kosovo i dalje tretira kao svoju teritoriju. U našoj svesti taj srednjevekovni doživljavaj tog dela naše zemlje nije teritorijalan, ni prizeman.


To je tzv. “Kosovski zavet”, odnosno doživljaj našeg bića, postojanja, naše istorije, koja nema veze sa materijalnim. I drugi su narodi gubili svoje značajne delove, a i sami smo mnogo vekova živeli bez tog Kosova. Ono nam se vratilo 1912. godine, ali nikad nismo imali priliku da ga do kraja integrišemo. Zato je Kosovo ostalo naš doživljaj prošlosti i nacionalnog identiteta, a ne puka teritorija. Kosovo je postalo i težak problem, nerešiv za nas. Mi kao narod i država samo gubimo u toj borbi koja je unapred izgubljena. Više nije pitanje da li ćemo sačuvati Kosovo, nego da li ćemo sačuvati Srbiju. Mi nemamo naroda ni za ovu teritoriju.

Prema tome, problem postaje mnogo dublji nego što je pitanje samog Kosova. Da ne kažem u šta se pretvorila Kosovska Mitrovica, koja je leglo kriminala i nasilja… Mi tamo svoj narod, tu nesrećnu decu, držimo u bodljikavoj žici kao neke taoce srpske ideje. Kakvu budućnost imaju ta deca? Kako ljudi u Srbiji mogu da gledaju, mirne savesti, muke u kojima odrastaju? Kakva njih budućnost čeka i šta mogu da očekuju od života, okruženi Albancima, u bodljikavoj žici, sa nekim jadnim, improvizovanim školama koje tamo uče. Gde će im duša? Zbog čega se to radi? Zbog puke teritorije sa kojom ne bismo znali šta da radimo i da nam se vrati.


Kad govorite o SNS, gotovo uvek ističete da je reč o presvučenim radikalima. Međutim, oni od početka svog delovanja napominju kako su se distancirali od politike SRS. Zbog čega im ne verujete?


Zato što svojim potezima demantuju sami sebe. Da bi došli na vlast, oni su promenili šešeljevsku retoriku, pa su nam se predstavljali kao da su emancipovani, kao demokrate i evropejci. U suprotnom, oni nikad ne bi ni dobili izbore, već bi ih gubili kao Šešelj što je godinama činio zbog svog primitivizma. Građani su naseli na njihovu nameštaljku 2012. godine, a oni su, čim su zaseli na vlast, pokazali svoje pravo, primitivno lice. Stranka koja tvrdi da ima preko 700 hiljada članova nema nijedno ime i prezime od formata. Kad vidite ko njih predstavlja, ko u njihovo ime govori, sve vam je jasno.


Izbegavate da izgovarate ime predsednika Vučića. Zbog čega?


Zato što nije zaslužio. Kompliment je kad ja upotrebim nečije ime. On mene kao ličnost uopšte ne zanima, već me zanima to što radi na mestu na kojem se nalazi. A to što čini na toj poziciji, pokazuje da je samo jedan površni, narcisoidni, kratkovidi i u dobroj meri iskompleksirani Šešeljev đak.


Kad pogledate da vlast danas čine upravo Vučić, Dačić, Vulin, da Tomislav Nikolić uživa brojne državne povlastice, da li se osećate poraženim?


Ne baš, jer sam se toga nagledao u Titovo i Miloševićevo vreme. Retko kad smo imali na nekom mestu imali čoveka koji to mesto zaslužuje i čije sposobnosti odgovaraju položaju na kojem se nalazi.


Da, ali protiv ovih konkretno ste se borili da siđu s vlasti?

Tačno. I oni su se vratili zato što mi nismo uspeli. A ako to Srbija hoće, onda u redu. Samo što posle nema kajanja. Ta neozbiljnost naših građana da glasaju za jednu vlast, zato što im ona imponuje estradno i zato što im liči na turbo folk koji im je postao nacionalni identitet, plaća se skupo.

Da li tu cenu plaćamo i kad Evropska komisija apostrofira tri velike afere kao neke od najozbiljnijih problema naše države (“Krušik”, “Jovanjica” i “Telekom”). Da li vam deluje da je Evropa prestala da zatvara oči na probleme u Srbiji ili su problemi postali toliko očigledni da su prevazišli okvire naše zemlje?

Te afere su posledica jedne politike, mentaliteta i načina vladanja. Da je u Srbiji vlast ograničena i kontrolisana, do toga ne bi ni došlo. Nama ne može niko spolja da donese demokratiju. Mi možemo da se ugledamo na institucije koje postoje u razvijenim zemljama, kao što smo to i nekada radili, ali ključna pitanja moramo da raščistimo sa samim sobom. Današnjim vlastodršcima je sve malo, oni žele da ukinu i ugase bilo kakav glas koji je njima protivan. Oni bi bili najsrećniji da u ovoj zemlji nema opozicije i da država bude čista autokratija u kojoj sve što oni propišu i odluče biva prihvaćeno, bez ikakvog otpora. Oni žele da vladaju bez ograničenja, kontorole, provere javnog mnenja, institucija, pojedinaca, medija…


Kad smo kod medija, nedavno je otkriveno da Telekom Srbija ima nameru da eliminiše SBB, odnosno medije N1 i Nova S. Da li vam se čini da se ponavljaju događaji iz devedesetih kad je vlast takođe nastojala da eliminiše slobodne medije?


Ja ovde vidim jednu zamenu teza. Vidim da vlast govori kako brani položaj Telekoma na tržištu, kao državne komapnije, a uopšte se ne radi o tome. Ovde je zapravo državna firma svoje mogućnosti na tržištu dala u ruke drugoj privatnoj kompaniji i forsira je u odnosu na druge. Telekom je svoju optičku mrežu za relativno male pare dao na upotrebu Telenoru, da bi, ističući tu komaniju, udario na nezavisne medije okupljene oko SBB. To su sve zloupotrebe sa potpuno jasnim ciljem. I ovo malo slobodnih medija što ima, sa ograničenim dometom i bez nacionalnih frekvencija, njima apsolutno smeta. To je njihova opsesija, zato što oni ne mogu da podnesu da neko bude protiv njih i da govori nešto što je suprotno njihovim odlukama, vrednostima i politici. Oni su prosto alergični na takve stvari i ne kriju da ih to pogađa. Vlast bi najviše volela da razbije ogledalo u kojem mora da vidi sebe. Za ovih devet godina nikada nisam čuo da oni priznaju da su u nečemu pogrešili. Sve što su uradili oni smatraju da je najbolje na svetu. To rade ljudi koji su nedorasli, odnosno deca. Vi vidite da ih je ta infantilna zloba obuzela kao neka zarazna bolest, pa tako stalno imaju potrebu da sami sebe hvale i ne čekaju da to učini neko drugi. A kad pogledate realno, to je bruka i sramota. Od intelektualnih dometa tih ljudi, koji su veoma ograničeni – prvi čovek Srbije ima rečnik od 500 reči i sve unapred znamo šta i kako će da kaže. Da ne pričam o ovim papagajima po parlamentu. Ja ne znam kako te ljude nije sramota da ponavljaju jednu istu, idiotsku rečenicu i da se javljaju u nedogled jedan za drugim. Neki od njih su došli s naše strane, pa prešli kod njih i to uglavnom najgori. Ja o tim ljudima nisam dobro mislio ni kad su bili sa nama i tada sam govorio Đinđiću i Koštunici da su to ljudi na koje mi ne treba da se oslonimo. Evo sad se najbolje vidi – ko god je prešao kod njih, taj je prethodno bio talog DOS-ovog vremena i partija.

Kad smo prethodni put razgovarali, rekli ste da predstavnici Kriznog štaba nisu ljudi od integriteta i struke. Jeste li u međuvremenu promenili mišljenje?


Ne. Prvo i osnovno, trebalo je da traže da se odvoji medicinski deo Kriznog štaba od političkog, kao što je to svuda na svetu. Zašto oni sede zajedno? Nigde u Evropi ne postoji takva papazjanija kao što su oni napravili od Kriznog štaba u kojem sedi 40 ljudi. Samom činjenicom da ti doktori prihvataju da sede zajedno sa političarima i to vlastodršcima, govori da su se oni svog integriteta odrekli.


Pročitajte još...

Protić: Vlast u Srbiji namerno opstruiše evrointegracije




Protić: Vučić i njegovi satrapi su vladavina bašibozuka

A da li vam smeta što se nabavka vakcina u javnosti predstavlja kao lična zasluga jednog čoveka?


To je tako glupo. Ja sam se i ranije naslušao tih budalaština – da me Tito nije školovao, ja bih ostao nepismen. Kakva je to budalaština? Tako je bilo i u vreme Miloševića, a sad je tako i pod ovim. To je taj sindrom o kojem govorim – kad se neko popne na vlast, on vedri i oblači i njemu moramo da budemo zahvalni za sve što imamo.

нијесам знао да је пилот

 

[комшија]

нијесам знао да је пилот

Господин Ст. воли да се облачи попут младића и да тиме покаже да је остао forever young, знаЋи зрео за председничког кандидата.

А воли и левицу па то ти је! Нема шта, левица има чаробну привлачност за градске дечаке (од 1:22:25 у видео-прилогу), а једини услов је да то није наша домаћа петокрака.

"Један од најупечатљивијих догађаја у мом животу био је концерт покојног Lou Reed_a (...) то је једна самосвојна личност, антиамериканац, левичар, ангажован...,"

 

[Beli Gibson]

Господин Ст. воли да се облачи попут младића и да тиме покаже да је остао forever young, знаЋи зрео за председничког кандидата.

А воли и левицу па то ти је! Нема шта, левица има чаробну привлачност за градске дечаке (од 1:22:25 у видео-прилогу), једини услов је да то није наша домаћа петокрака.

"Један од најупечатљивијих догађаја у мом животу био је концерт Lou Reed_a (...) то је једна самосвојна личност, антиамериканац, левичар, ангажован...,

Не разумем. Допао му се Лу Рид. И мени се допада па адвоцирам геноцид Чечена.
Мало ти изморен постаје стил писања иначе Комшија, ал ми се свиђа тај Караџићев принцип, у твом случају интерпретиран пиши као што причаш.

 

[Beli Gibson]

Иначе ако приметиш он то не говори као похвалу већ мало као шта воли раја да чује.

 

[комшија]

Не разумем. Допао му се Лу Рид. И мени се допада па адвоцирам геноцид Чечена.
Мало ти изморен постаје стил писања иначе Комшија, ал ми се свиђа тај Караџићев принцип, у твом случају интерпретиран пиши као што причаш.

Ви који сте одрасли на Informeru тешко да мене схватате.

 

[Beli Gibson]

Ви који сте одрасли на Informeru тешко да мене схватате.

Јесам, одрастао сам на информеру брате. Ајде креативније нешто смисли, љубитељу стопала монголске хорде.

 

[Kirwin]

(од 1:22:25 у видео-прилогу)

Objasnila sam ti kako se linkuje na odgovarajući vremenski pečat

1:22:25 se drugačije može napisati kao 82 minuta i 25 sekundi, što dalje iznosi 4945 sekundi.

Zato samo dodaš "dvotačka 4945" na kraj YouTube linka

 

[Beli Gibson]

Objasnila sam ti kako se linkuje na odgovarajući vremenski pečat

1:22:25 se drugačije može napisati kao 82 minuta i 25 sekundi, što dalje iznosi 4945 sekundi.

Zato samo dodaš "dvotačka 4945" na kraj YouTube linka

или буквално рајт клик цопи тајм стенп

 

[Beli Gibson]

On je bio Ambasador u CH.Dolazio je u klub i ja sam polagao veliku nadu da će razjasniti nešto ali sam se prevario.Došo je čovek da ispriča
neke svoje probleme.

Братанац мој не разуме да је све било лично у политици 2000их лол

 

[комшија]

Јесам, одрастао сам на информеру брате. (...)

Наравно, и на форуму "Крсте"!

 

[Kirwin]

Господин Ст.

 

[Beli Gibson]

Наравно, и на форуму "Крсте"!

Нисам на крсти, на крсти сам тек пре 5 година био. Да не причам приче.

Иначе, Комшо, одрастао сам на мешавини југоносталгије, сиромаштва, стормфронта и опсесивнокомпулсивне потребе за знање тачних историјских чињеница.

 

[комшија]

Нисам на крсти, на крсти сам тек пре 5 година био. Да не причам приче.

А пре пет година си имао 10.

 

[Beli Gibson]

А пре пет година си имао 10.

Нисам, имао сам 14 и по. Сад је то фора.