Mika Alas nije umeo da pliva

[Nina]

Slavni matematičar Mihailo Petrović 11 puta se davio u Savi i Dunavu, a kad je astronom Milutin Milanković u rodnom Dalju pokušao da ga nauči ovoj veštini, hitro je pobegao na obližnji sprud

O Mihailu Petroviću, poznatijem kao Mika Alas, matematičaru, akademiku, univerzitetskom profesoru, gotovo se sve zna. Životni put i biografija kakva se poželeti može. Predavao je mnogim generacijama studenata, iza sebe ostavio mnoštvo pronalazaka. Bio je blizak prijatelj princa Đorđa Karađorđevića. Bavio se kriptografijom, tako da su njegovi šifarski sistemi korišćeni u vojsci sve do Drugog svetskog rata.

Kad nije bio za katedrom, među studentima, ili u svom domu na Kosančićevom vencu, lovio je ribe i svirao violinu u društvu „Suz”. Istovremeno, svetski putnik koji je pohodio evropske metropole i obišao severni i južni pol. Ribarstvo mu je bilo u krvi, pa otuda i nadimak Alas, koji mu je pristajao u svakom pogledu. Ribarski šegrt postao je 1882, šest godina docnije već je bio ribarski kalfa, dok je diplomu ribarskog majstora stekao 1895. godine. Umeo je da u čamcu ceo dan provede na Savi i Dunavu. Soma od 124 kilograma ulovio je 5. decembra 1913. godine

 

[Nina]

 

[Nina]

Gost više voli „ružicu”

Imao je mnogo prijatelja, među kojima i astronoma i klimatologa Milutina Milankovića koji je, najviše zahvaljujući Miki, napustio Beč gde je radio kao inženjer građevine i obreo se u Beogradu. U knjizi novinara i publiciste Stane Munjić zapazili smo Milankovićevu belešku o tome kako je u svom rodnom Dalju, na obali Dunava, jednog leta pokušao da Miku nauči da pliva.

„Važio je za neustrašivog ribara. Ne samo što je život proveo na Savi i Dunavu, već je morskom lađom, između oba Zemljina pola, prokrstario Atlantski i Indijski okean”, zapisao je Milanković. Voleo je reke i okeane, a nije umeo da pliva! Zbog toga se 11 puta davio u Dunavu i Savi i uvek nekako uspevao da se spase.

Završila se školska godina, Mika ostao u Beogradu, a Milutin otputovao u rodni Dalj.
„Pozvah ga u goste, sa željom da ga naučim veštini plivanja, i on se rado odazvao”, beleži dalje slavni astronom. „Sve je bilo spremno za časove plivanja: lep, nov čamac, izgrađen u Vukovaru koji smo lancem privezali za obalu, ispod naše bašte, a pre svega volja cele naše družine. Tim čamcem, u društvu brata Bogdana, gotovo svakodnevno sam krstario Dunavom, kupao se u njegovim talasima i sunčao na njegovim sprudovima.”

Na takav jedan sprud, lep i čist, domaćin je odveo svog „đaka” kako bi ga naučio da pliva. Ušao je Mika hrabro u vodu, ispružio levu ruku i legao preko nje...
„Iako zabrinutog lica, učinilo mi se da je imao nameru da me posluša i da krene da uči plivanje. Međutim, čim je okvasio trbuh i grudi, pobegao je glavom bez obzira na obližnji sprud”, razočarano je primetio domaćin. „Sav moj trud da ga vratim u reku ostao je bezuspešan. Obrukasmo se obojica: ja, kao učitelj, a on kao đak.”

Posle se ispostavilo da je nesuđenom plivaču čuveno vino daljska „ružica” prijalo daleko više od dunavske vode, kao i izleti u Daljske planine. Najvažnije od svega je da je druženje svima ostalo u lepom sećanju.

Obojica nisu mogla bez Dunava, Mika i bez Save u kojoj je često lovio grdosije od riba. Milutin je ovako doživljavao Dunav:
„Ceo moj život prošao je kraj velike reke. U mladosti, jutrom sam gledao Dunav kako otkida komade očeve zemlje. I studentske dane u Beču provodio sam kraj njega. S Kapetan Mišinog zdanja Beogradskog univerziteta često sam, u proleće i u jesen, gledao na Dunav. U izgnanstvu, u Pešti, njime sam se tešio. Evo me, pod starost, opet kraj Dunava...”

 

[Nina]

Brdo para za veselje

Trag, opsežna istraživanja i saznanja o ribarstvu Mika je ostavio u istoimenoj knjizi. Za njega se govorilo da je veoma skroman i da se kloni počasti. Kritički je gledao na svet oko sebe, izbegavajući sve što bi ga nepotrebno obavezivalo i što bi se kosilo s dostojanstvom naučnika. Najbliži prijatelji su znali da je izbegavao društvo „uglednih” kojima nedostaju odgovarajuće moralne vrline. S takvima nije želeo da se druži, tražeći neugledne, ali poštene ljude, koje je najčešće nalazio među ribarima i seljacima. Voleo je kad ga takav čovek smatra sebi jednakim, ne sluteći često ko je zapravo „majstor Mika”.

Aleksandar Belić će o njemu ostaviti sledeći zapis: „Živeo je da bi mogao uspešno naučno da radi, a naučno je radio, s velikom ljubavlju i marljivošću, da bi stekao pravo da udesi svoj život onako kako želi”.

Ribari su bili njegov svet. Noćne sedeljke pored alaske vatre ili u dunavskim vodenicama bili su prilika da se čuju setne priče kako je u alaskom svetu nekada sve bilo bolje. Stari ribari su mlađim naraštajima pripovedali kako se u ribolov tada išlo čamcima izdubljenim od velikog drveta. Istovremeno su vukli krupnog soma ili dobar primerak jesetre, a unutra su se praćakali kao dukat žuti šarani, kečige, mrene. Poslednji takav čamac viđen je u Kolubari, između obrenovačkog mosta i ušća Kolubare. Otkupljen je 1905. godine od kolubarskog alasa čika Mate za 200 groša, a izložen dve godine kasnije na izložbi u Londonu, s ostalim ribarskim alatom koji se tada koristio na našim rekama.

„Svakako je interesantna priča o veseljima i zabavama alasa u vreme velikih praznika”, piše, uz ostalo, u knjizi. Naročito su bili veseli pančevački i zemunski alasi koji su dobro zarađivali, jer su imali odličan ribarski alat i pogodna mesta za ulov. Praznikom su oblačili skupa, crna odela, s krupnim, okruglim, srebrnim dugmadima na prsluku i kaputu, imali dobre čizme, stavljali velike, crne šešire, okićene krljuštima krupnog šarana, katkad i kljunovima krupnih kečiga i pastruga. Novac se nije žalio, a veselje je trajalo do zore, pa i duže.

Trošili su alasi, a s njima i njihov Mika, do poslednjeg marjaša. Dugo je važilo, naravno nepisano pravilo, da alasi najbolje love kad su malo pripiti.
Ali, to niti je potvrđeno, niti osporeno. Svako je lovio svojim metodama. Jedno je sigurno: u Savi, Dunavu i ostalim rekama ribe je tada bilo u izobilju.

 

[Nina]

PEČAT OD SREBRA

Mihailo Petrović imao je obimnu prepisku s kolegama i prijateljima širom sveta. Da bi pisma ili paketi sigurno bili isporučeni koristio je svoj pečat. Na njemu neobična scena: riba jede ribu, s inicijalima MP. Pečat je izrađen u Parizu, od srebra i drveta tisa.

POKLONI MUZEJU

Upravnik Muzeja srpske zemlje Petar Pavlović predložio je Miki Alasu da mnoge predmete iz ribarstva pokloni ovoj ustanovi, što je on prihvatio. Uglavnom su to bili eksponati sa Svetske izložbe u Parizu 1900, Balkanske izložbe u Londonu 1907. pa one u Beogradu 1908, u Turinu i Rimu 1911. i u Edinburgu 1912. godine. Muzeju je podario više različitog ribarskog alata, mreže, svoj lični čun, jedinstvenu zastavu Beogradske ribarske zajednice i primerke različitih vrsta riba iz naših reka.link