Gedeon
Veoma poznat
- Poruka
- 13.993
Evo koje metode vrbovanja pravoslavnih koriste male verske zajednice uvezene sa Zapada. Odlomak iz VI toma knjige Apologetika prote dr Lazara Milina (1914-2001).
Uspehu sektaštva mnogo doprinose i njihovi metodi ophođenja sa ljudima koje žele da pridobiju. Te metode vrlo živo je opisala Džozi Doajon (Josy Doyon) u knjizi: „Bila sam Jehovin svedok“. Sektaški propovednik mora uvek biti čist, pristojno obučen, učtiv, vedar i ljubazan. To je osnovni uslov za uspeh.
Osim toga, sektaški propovednik mora znati napamet izvesnu količinu potrebnih citata iz Svetog pisma, tako da ih u slučaju potrebe može odmah upotrebiti, bilo kao odgovor na eventualno neko pitanje i prigovor, bilo kao osnov za svoju pouku i pridiku koju će već tako reći, odmah na vratima kuće očitati domaćinu. Na taj način on mora stvoriti utisak da vlada Svetim pismom, da „zna celo Sveto pismo“, i da je na tom terenu jači od svakog popa.
Dalje, sektaški propovednik ne sme biti grub, ali mora biti vrlo uporan, mora biti „zainteresovan“ za spasenje kuće u koju je došao, pa zato ne sme napustiti domaćina čim ovaj iskaže odsustvo želje da ga sluša.
Dalje, sektaški propovednik ne sme pokazati iikakvo materijalno koristoljublje. Ako prodaje štampu, prodavaće je jevtino, ili će je čak i pokloniti ako zatreba.
Kad već jednom uspostavi kontakt, mora uporno nastojati da se to i održi, da zakaže sledeći sastanak, da pozove novajliju na sastanak u njihovoj bogomolji. Ne, ne sme mu reći: hajde pređi u našu veru. Ne to, nego samo da dođe „da čuje reč Božju“ i eventualno da pozove i povede još nekog svog komšiju, poznanika, rođaka, koga god može.
Retko kad će sektaški propovednik odmah s praga i otvoreno kritikovati i osuđivati veru onoga u čiju je kuću došao da propoveda. To čine oni nevešti. A kvalifikovan propovednik će „pozitivno“ izlagati svoje verovanje, čitaće mu Zapovesti Božje, ili neki deo iz Evanđelja koji je karakterističan za versko učenje njegove sekte, recimo 24. i 25. glavu Matejeva Evanđelja gde se govori o drugom dolasku Hristovom. Kad na taj način skrene pažnju novih poznanika, slušalaca, onda će on već dati svoje tumačenje koje će neprimetno istiskivati i ono malo znanja o pravoslavnoj veri koje slušalac eventualno ima. Na taj način postiže dvoje: prvo, nije se ogrešio ni o kakve zakone i ni o čija osećanja jer „nije kritikovao ničiju veru, nego je samo propovedao „ono što im je od Hrista ostalo“ — kako to sami kažu. Drugo, nije izazvao psihički unutrašnji otpor kod slušalaca. A to je vrlo važno. Tek kad ih pridobije, onda će on raspaliti po starom verovanju, nazivajući pripadnike pravoslavne vere idolopoklonicima i mnogobošcima, a pravoslavnu Crkvu „vavilonskom bludnicom“ o kojoj govori Sv. Jovan u 17. glavi.
Ponekad, ako to zahteva momenat i korist, posluži se sektaš i ponekim lukavstvom, kao da je negde učio da „svrha opravdava sredstva“. Pisac će ovde iz ličnog iskustva navesti neki primer.
Bilo je to jedne zimske večeri 1936/7. godine. Kao student teologije vežbao sam svoj seoski crkveni hor. U jednom momentu pojavljuju se dva adventistička propovednika. Jedan od njih mi je bio poznat već iz Beograda, a drugi, mlad čovek, bio je njegov pomoćnik. Pošto sam gostu na njegovo veliko iznenađenje rekao da ga poznajem i znam ko je i šta je, razvila se diskusija o raznim verskim pitanjima. Završilo se time kako nam je pričao da ga je tadašnji crnogorski mitropolit Gavrilo Dožić (potonji patrijarh) vrlo ljubazno i srdačno primio na Cetinju i pohvalio njegov rad. Nama je prigovorio što, eto iako se pravimo hrišćani, niko neće da ga primi na konak, nego po ovoj zimi i snegu mora da ide pešice čak u Vrdnik.
Sutradan sam našao seoskog bogomoljca Vasu Jovičića, pa kad sam mu ispričao sinoćni susret i subotarev prigovor što niko nije hteo da ga primi na konak, on mi je objasnio nešto što dotle nisam znao. Nije istina, reče Vasa, da mu niko u selu nije dao konak. Pre nego što je svratio kod vas na horsku probu, bio je kod mene. Ja sam mu nudno prenoćište, ali on je želeo da ja dovedem nekoliko komšija pa da im on tumači Sv. pismo. Pošto sam znao da je on adventistički propovednik, odgovorio sam mu da može kod mene prenoćiti, ali da propoveda jeres u mojoj kući to ne dozvoljavam. On je onda zahvalio na ponuđenom prenoćištu, a na onog mladića se obrecnuo: „Zar si ti to tako pripremio?“
Kad sam, vrativši se u Beograd, ispričao jednom studentu — sadašnjem vladici Simeonu — kako se adventist hvalio da ga je mitropolit Dožić svesrdno primio, ovaj mi je odgovorio da to nije tačno. Naprotiv, po njegovom sasvim sigurnom saznanju mitropolit ga je najurio.
Zašto je on ispričao ovu priču o mitropolitu pred mojim horistima, nije ni malo teško pogoditi. Cilj je ovo: ako me mitropolit prima, zašto me vi odbijate?
Drugi primer. Jednog letnjeg dana pre desetak godina sretoh na Kalemegdanu jednu ženu kako na klupi čita Sv. pismo. Odmah sam pomislio da je pripadnik neke sekte. Tako je i bilo. Adventistkinja! Posle dužeg razgovora, ona mi reče: Dobro, šta ćeš da kažeš na to što je onaj pop prešao u adventizam?! Nije umela da mi kaže koji pop, kad i gde. Odmah sam odatle svratio u patrijaršiju kod vladike Save, koji je tada bio vikarni episkop, i tu kod njega zateknem svoga studenta teologije Ozrena Tucakova. Upitah vladiku da li je ikoji beogradski sveštenik prešao u adventizam, i rekoh mu zašto ga to pitam. On se nasmeja i reče da nema nijednog sveštenika koji je prešao u subotare. To je — veli — njen trik.
Tada se umeša u razgovor i student Tucakov pa reče da je i njemu jedan adventista rekao kako je jedan sveštenik prešao u adventizam i spomenuo slučajno baš najboljeg prijatelja i kolegu njegovog. Tako je on bio odmah načisto da je u pitanju pogreška. Da li namerna?
Namerna, ili nenamerna, nije toliko važno. Ipak svakako je gore ako je namerna. A cilj je u oba slučaja isti: „ako pop prelazi u našu veru, šta onda ti čekaš?!“
Vrlo sličan metod su upotrebili budistički kaluđeri u Japanu kad su naišli na otpor tamošnje domaće šintoističke religije. Oni su objasnili šintoističkom narodu kako ništa ne treba da se ustručavaju ili boje da će ih šintoistički bogovi kazniti ako pređu u budizam, jer i sami šintoistički bogovi beskrajno vole Budu i njegove monahe. I ne samo to, nego, pošto je Buda daleko iznad šintoističkih bogova, to su bonze (budistički kaluđeri) saopštili narodu jednu radosnu nebesku novost, „otkrivenje“: izjavili su im šintoistički bogovi da i oni sami svi listom žele da pređu u budizam. Pa kad čak i vaši bogovi prelaze u budizam, šta vi onda čekate?! Paralela je očigledna, kao i cilj.
Kad propovednik već pridobije pojedinca ili grupu za svoju veru, onda ih ne ispušta ispod svoje brige i nadzora. Verska zajednica će im ukazati u svakoj nevolji svaku pomoć, bilo materijalnu, socijalnu, lakarsku, ili pravnu. Ako momenat zahteva, obratiće se i kavoj ambasadi za intervenciju, kao što videsmo da je bio slučaj sa nazarenima u bivšoj Kraljevini Srbiji. Danas oni nemaju više potrebe za takvim intervencijama, jer im državni zakon garantuje punu slobodu rada.
Mešoviti brakovi predstavljaju posebnu brigu njihove verske zajednice. Jedan njihov član u pravoslavnoj kući predstavlja stalni kvasac za pridobijanje i ostalih članova te kuće. Pa s obzirom da su oni bolje upućeni u poznavanje svoje vere nego pravoslavni u svoju veru, a pri tom su vrlo uporni i agresivni i vešti, onda taj „kvasac“ postaje vrlo efikasno sredstvo za širenje „istinite vere“.
Kad se već utvrde u izvesnom mestu, onda razviju i akciju čisto humanitarnog delovanja. Posećuju bolnice i raznose svoju literaturu bolesnicima. Organizuju kurseve za učenje stranih jezika, za muzičke studije, za pomoć slabim đacima iz ponekog predmeta, časove „biblijskih studija“, vode brigu da ponude nekoj porodici dobru kućnu pomoćnicu koja će čuvati decu, i td. A sve se to čini radi pridobijanja novih članova.
Eto, to su u glavnim potezima uzroci i metodi širenja sekata kod nas. Razume se, ti metodi nisu baš uvek u dlaku isti kod svih sekata. Ali su približno isti.
Sektaši svih vrsta staraju se da ostave na spoljašnji svet utisak potpunih pravednika, „spasenih“, za razliku od pravoslavnih koji u svojoj nemarnosti i ležernosti često ostavljaju utisak vrlo grešnog sveta. Tom činjenicom sektaši se obilato koriste.
Zaista, činjenica je da među nama pravoslavnima ima vrlo mnogo kojekakvih prostačina koje nemaju pojma o svojoj veri niti o pravoslavnom ponašanju. Njihov rečnik kipti banalnim izrazima i psovkama bez obzira na intelektualni nivo i stepen obrazovanja. Dešava se da se rečnik visokog intelektualca ne razlikuje od rečnika kakvog svinjara i kočijaša — isto psuju! O ostalim gresima da i ne govorimo. A među sektašima se ništa od svega toga ne primećuje.
Ta činjenica mnoge pravoslavne, željne iskrene čestitosti i pobožnosti, lako zavede i izbaci iz krila pravoslavlja i prosto ih odvuče u sektaše. Sektaši to znaju, i to obilato koriste u svojoj propagandi: eto, kakvi su pravoslavni, a gle kavi smo mi! O tome nam čak konekad i pišu.
METODI SEKTAŠA
Uspehu sektaštva mnogo doprinose i njihovi metodi ophođenja sa ljudima koje žele da pridobiju. Te metode vrlo živo je opisala Džozi Doajon (Josy Doyon) u knjizi: „Bila sam Jehovin svedok“. Sektaški propovednik mora uvek biti čist, pristojno obučen, učtiv, vedar i ljubazan. To je osnovni uslov za uspeh.
Citati i ljubaznost
Osim toga, sektaški propovednik mora znati napamet izvesnu količinu potrebnih citata iz Svetog pisma, tako da ih u slučaju potrebe može odmah upotrebiti, bilo kao odgovor na eventualno neko pitanje i prigovor, bilo kao osnov za svoju pouku i pridiku koju će već tako reći, odmah na vratima kuće očitati domaćinu. Na taj način on mora stvoriti utisak da vlada Svetim pismom, da „zna celo Sveto pismo“, i da je na tom terenu jači od svakog popa.
Dalje, sektaški propovednik ne sme biti grub, ali mora biti vrlo uporan, mora biti „zainteresovan“ za spasenje kuće u koju je došao, pa zato ne sme napustiti domaćina čim ovaj iskaže odsustvo želje da ga sluša.
Dalje, sektaški propovednik ne sme pokazati iikakvo materijalno koristoljublje. Ako prodaje štampu, prodavaće je jevtino, ili će je čak i pokloniti ako zatreba.
Kad već jednom uspostavi kontakt, mora uporno nastojati da se to i održi, da zakaže sledeći sastanak, da pozove novajliju na sastanak u njihovoj bogomolji. Ne, ne sme mu reći: hajde pređi u našu veru. Ne to, nego samo da dođe „da čuje reč Božju“ i eventualno da pozove i povede još nekog svog komšiju, poznanika, rođaka, koga god može.
Opreznost
Retko kad će sektaški propovednik odmah s praga i otvoreno kritikovati i osuđivati veru onoga u čiju je kuću došao da propoveda. To čine oni nevešti. A kvalifikovan propovednik će „pozitivno“ izlagati svoje verovanje, čitaće mu Zapovesti Božje, ili neki deo iz Evanđelja koji je karakterističan za versko učenje njegove sekte, recimo 24. i 25. glavu Matejeva Evanđelja gde se govori o drugom dolasku Hristovom. Kad na taj način skrene pažnju novih poznanika, slušalaca, onda će on već dati svoje tumačenje koje će neprimetno istiskivati i ono malo znanja o pravoslavnoj veri koje slušalac eventualno ima. Na taj način postiže dvoje: prvo, nije se ogrešio ni o kakve zakone i ni o čija osećanja jer „nije kritikovao ničiju veru, nego je samo propovedao „ono što im je od Hrista ostalo“ — kako to sami kažu. Drugo, nije izazvao psihički unutrašnji otpor kod slušalaca. A to je vrlo važno. Tek kad ih pridobije, onda će on raspaliti po starom verovanju, nazivajući pripadnike pravoslavne vere idolopoklonicima i mnogobošcima, a pravoslavnu Crkvu „vavilonskom bludnicom“ o kojoj govori Sv. Jovan u 17. glavi.
Poneko lukavstvo
Ponekad, ako to zahteva momenat i korist, posluži se sektaš i ponekim lukavstvom, kao da je negde učio da „svrha opravdava sredstva“. Pisac će ovde iz ličnog iskustva navesti neki primer.
Bilo je to jedne zimske večeri 1936/7. godine. Kao student teologije vežbao sam svoj seoski crkveni hor. U jednom momentu pojavljuju se dva adventistička propovednika. Jedan od njih mi je bio poznat već iz Beograda, a drugi, mlad čovek, bio je njegov pomoćnik. Pošto sam gostu na njegovo veliko iznenađenje rekao da ga poznajem i znam ko je i šta je, razvila se diskusija o raznim verskim pitanjima. Završilo se time kako nam je pričao da ga je tadašnji crnogorski mitropolit Gavrilo Dožić (potonji patrijarh) vrlo ljubazno i srdačno primio na Cetinju i pohvalio njegov rad. Nama je prigovorio što, eto iako se pravimo hrišćani, niko neće da ga primi na konak, nego po ovoj zimi i snegu mora da ide pešice čak u Vrdnik.
Sutradan sam našao seoskog bogomoljca Vasu Jovičića, pa kad sam mu ispričao sinoćni susret i subotarev prigovor što niko nije hteo da ga primi na konak, on mi je objasnio nešto što dotle nisam znao. Nije istina, reče Vasa, da mu niko u selu nije dao konak. Pre nego što je svratio kod vas na horsku probu, bio je kod mene. Ja sam mu nudno prenoćište, ali on je želeo da ja dovedem nekoliko komšija pa da im on tumači Sv. pismo. Pošto sam znao da je on adventistički propovednik, odgovorio sam mu da može kod mene prenoćiti, ali da propoveda jeres u mojoj kući to ne dozvoljavam. On je onda zahvalio na ponuđenom prenoćištu, a na onog mladića se obrecnuo: „Zar si ti to tako pripremio?“
Kad sam, vrativši se u Beograd, ispričao jednom studentu — sadašnjem vladici Simeonu — kako se adventist hvalio da ga je mitropolit Dožić svesrdno primio, ovaj mi je odgovorio da to nije tačno. Naprotiv, po njegovom sasvim sigurnom saznanju mitropolit ga je najurio.
Zašto je on ispričao ovu priču o mitropolitu pred mojim horistima, nije ni malo teško pogoditi. Cilj je ovo: ako me mitropolit prima, zašto me vi odbijate?
Drugi primer. Jednog letnjeg dana pre desetak godina sretoh na Kalemegdanu jednu ženu kako na klupi čita Sv. pismo. Odmah sam pomislio da je pripadnik neke sekte. Tako je i bilo. Adventistkinja! Posle dužeg razgovora, ona mi reče: Dobro, šta ćeš da kažeš na to što je onaj pop prešao u adventizam?! Nije umela da mi kaže koji pop, kad i gde. Odmah sam odatle svratio u patrijaršiju kod vladike Save, koji je tada bio vikarni episkop, i tu kod njega zateknem svoga studenta teologije Ozrena Tucakova. Upitah vladiku da li je ikoji beogradski sveštenik prešao u adventizam, i rekoh mu zašto ga to pitam. On se nasmeja i reče da nema nijednog sveštenika koji je prešao u subotare. To je — veli — njen trik.
Tada se umeša u razgovor i student Tucakov pa reče da je i njemu jedan adventista rekao kako je jedan sveštenik prešao u adventizam i spomenuo slučajno baš najboljeg prijatelja i kolegu njegovog. Tako je on bio odmah načisto da je u pitanju pogreška. Da li namerna?
Namerna, ili nenamerna, nije toliko važno. Ipak svakako je gore ako je namerna. A cilj je u oba slučaja isti: „ako pop prelazi u našu veru, šta onda ti čekaš?!“
Vrlo sličan metod su upotrebili budistički kaluđeri u Japanu kad su naišli na otpor tamošnje domaće šintoističke religije. Oni su objasnili šintoističkom narodu kako ništa ne treba da se ustručavaju ili boje da će ih šintoistički bogovi kazniti ako pređu u budizam, jer i sami šintoistički bogovi beskrajno vole Budu i njegove monahe. I ne samo to, nego, pošto je Buda daleko iznad šintoističkih bogova, to su bonze (budistički kaluđeri) saopštili narodu jednu radosnu nebesku novost, „otkrivenje“: izjavili su im šintoistički bogovi da i oni sami svi listom žele da pređu u budizam. Pa kad čak i vaši bogovi prelaze u budizam, šta vi onda čekate?! Paralela je očigledna, kao i cilj.
Dalja briga
Kad propovednik već pridobije pojedinca ili grupu za svoju veru, onda ih ne ispušta ispod svoje brige i nadzora. Verska zajednica će im ukazati u svakoj nevolji svaku pomoć, bilo materijalnu, socijalnu, lakarsku, ili pravnu. Ako momenat zahteva, obratiće se i kavoj ambasadi za intervenciju, kao što videsmo da je bio slučaj sa nazarenima u bivšoj Kraljevini Srbiji. Danas oni nemaju više potrebe za takvim intervencijama, jer im državni zakon garantuje punu slobodu rada.
Mešoviti brakovi predstavljaju posebnu brigu njihove verske zajednice. Jedan njihov član u pravoslavnoj kući predstavlja stalni kvasac za pridobijanje i ostalih članova te kuće. Pa s obzirom da su oni bolje upućeni u poznavanje svoje vere nego pravoslavni u svoju veru, a pri tom su vrlo uporni i agresivni i vešti, onda taj „kvasac“ postaje vrlo efikasno sredstvo za širenje „istinite vere“.
Kad se već utvrde u izvesnom mestu, onda razviju i akciju čisto humanitarnog delovanja. Posećuju bolnice i raznose svoju literaturu bolesnicima. Organizuju kurseve za učenje stranih jezika, za muzičke studije, za pomoć slabim đacima iz ponekog predmeta, časove „biblijskih studija“, vode brigu da ponude nekoj porodici dobru kućnu pomoćnicu koja će čuvati decu, i td. A sve se to čini radi pridobijanja novih članova.
Eto, to su u glavnim potezima uzroci i metodi širenja sekata kod nas. Razume se, ti metodi nisu baš uvek u dlaku isti kod svih sekata. Ali su približno isti.
Pravednici i grešnici
Sektaši svih vrsta staraju se da ostave na spoljašnji svet utisak potpunih pravednika, „spasenih“, za razliku od pravoslavnih koji u svojoj nemarnosti i ležernosti često ostavljaju utisak vrlo grešnog sveta. Tom činjenicom sektaši se obilato koriste.
Zaista, činjenica je da među nama pravoslavnima ima vrlo mnogo kojekakvih prostačina koje nemaju pojma o svojoj veri niti o pravoslavnom ponašanju. Njihov rečnik kipti banalnim izrazima i psovkama bez obzira na intelektualni nivo i stepen obrazovanja. Dešava se da se rečnik visokog intelektualca ne razlikuje od rečnika kakvog svinjara i kočijaša — isto psuju! O ostalim gresima da i ne govorimo. A među sektašima se ništa od svega toga ne primećuje.
Ta činjenica mnoge pravoslavne, željne iskrene čestitosti i pobožnosti, lako zavede i izbaci iz krila pravoslavlja i prosto ih odvuče u sektaše. Sektaši to znaju, i to obilato koriste u svojoj propagandi: eto, kakvi su pravoslavni, a gle kavi smo mi! O tome nam čak konekad i pišu.
