Posle Džekija mi više nisu dozvoljavali da imam psa u stanu. Ja sam zato donosila mačiće sa ulice, hranila ih a mama ih je lečila i oporavljene smo ih puštali. Pokušala sam nekoliko puta da privolim mamu donoseći malenu štenad ne bi li je te tužne okice ganule, ali je ona ostala neumoljiva po pitanju pasa. Tada nisam razumela,
Ali nekoliko godina kasnije, kada je I moj život bio prepun obaveza I jako,jako naporan I težak, razumela sam. Mama je bila divna ali malo stroga. Zapravo, sada shvatam da su je užasavale neodgovornost I nehajnost prema bilo kakvim živim bićima. Nije dozvoljavala da imamo psa zbog toga što nije mogla da se njemu predano posveti. Zato smo imali papagaje (ne zna im se broj), morske prasice,kornjače, ribice. Papagaji su uglavnom uspevali da nam pobegnu, ribice bi se odjednom razbolele i pocrkale.Tako je to sa sitnim životinjama kada se o njima uglavnom brinu deca. Mama je volela životinje ali je odbijala da se konstantno brine samo ona o njima a mi da se igramo i to samo onda kada nama odgovara. Kupovala nam je sitne životinje ali pod uslovom da se mi brinemo o tim melenim stvorenjima kada ih već toliko želimo. Ona bi nam pokazala kako se čisti kavez pa bi mi nadalje sami to radili, pokazala bi nam kako se i kada i koliko hrane životinje a mi onda sami nastavljali. Podsećala nas je na obaveze oko njih, opominjala, ispravljala i stalno je bdela nad svima nama ali neprimetno, nenametljivo. Lečila je sve što bi doneli kući, vraćala u život otpisane mačiće, brinula o svemu I odgovarala na million uglavnom mojih pitanja. Tako nas je mama naučila da su sve životinje i biljke bez obzira na vrstu živa bića koja isključivo zavise od nas, naše brige i vremena. I kada smo već preuzeli obavezu da se brinemo o nekom živom biću onda to treba da radimo temeljito, redovno i ispravno. Te životinje nisu birale nas, već mi njih. One su tu sa nama jer mi to želimo, one strpljivo trpe svako naše raspoloženje, svako zaboravljanje da ih nahranimo, prošetamo. To je odgovornost koje čovek mora biti svestan kada uzima životinju. Ako niste spremni da to radite kako valja onda nemojte ni preuzimati obavezu. To je poštenije I prema vama I prema životinjici. Da bi nas svemu tome naučila, mama je odbijala da sve sama radi. Hvala mama.
I tako, zahvaljujući metodama naše mame, njenom načinu vaspitanja i višegodišnjem trudu da od brata i mene napravi valjane životinjske i biljne gazde, Dejan i ja smo postali odgovorni vlasnici raznih ptica, zečeva, hrčkova, pasa, mačaka, ribica normalno u kasnijem životnom dobu.
Kasnije, kada smo Maca I ja stvorili svoju porodicu, primenjivala sam metode moje mame. Mislim da bi ona bila jako ponosna na moje rezultate.
Naš sin sa našim psima u našem dvorištu. Raj.
Ali nekoliko godina kasnije, kada je I moj život bio prepun obaveza I jako,jako naporan I težak, razumela sam. Mama je bila divna ali malo stroga. Zapravo, sada shvatam da su je užasavale neodgovornost I nehajnost prema bilo kakvim živim bićima. Nije dozvoljavala da imamo psa zbog toga što nije mogla da se njemu predano posveti. Zato smo imali papagaje (ne zna im se broj), morske prasice,kornjače, ribice. Papagaji su uglavnom uspevali da nam pobegnu, ribice bi se odjednom razbolele i pocrkale.Tako je to sa sitnim životinjama kada se o njima uglavnom brinu deca. Mama je volela životinje ali je odbijala da se konstantno brine samo ona o njima a mi da se igramo i to samo onda kada nama odgovara. Kupovala nam je sitne životinje ali pod uslovom da se mi brinemo o tim melenim stvorenjima kada ih već toliko želimo. Ona bi nam pokazala kako se čisti kavez pa bi mi nadalje sami to radili, pokazala bi nam kako se i kada i koliko hrane životinje a mi onda sami nastavljali. Podsećala nas je na obaveze oko njih, opominjala, ispravljala i stalno je bdela nad svima nama ali neprimetno, nenametljivo. Lečila je sve što bi doneli kući, vraćala u život otpisane mačiće, brinula o svemu I odgovarala na million uglavnom mojih pitanja. Tako nas je mama naučila da su sve životinje i biljke bez obzira na vrstu živa bića koja isključivo zavise od nas, naše brige i vremena. I kada smo već preuzeli obavezu da se brinemo o nekom živom biću onda to treba da radimo temeljito, redovno i ispravno. Te životinje nisu birale nas, već mi njih. One su tu sa nama jer mi to želimo, one strpljivo trpe svako naše raspoloženje, svako zaboravljanje da ih nahranimo, prošetamo. To je odgovornost koje čovek mora biti svestan kada uzima životinju. Ako niste spremni da to radite kako valja onda nemojte ni preuzimati obavezu. To je poštenije I prema vama I prema životinjici. Da bi nas svemu tome naučila, mama je odbijala da sve sama radi. Hvala mama.
I tako, zahvaljujući metodama naše mame, njenom načinu vaspitanja i višegodišnjem trudu da od brata i mene napravi valjane životinjske i biljne gazde, Dejan i ja smo postali odgovorni vlasnici raznih ptica, zečeva, hrčkova, pasa, mačaka, ribica normalno u kasnijem životnom dobu.
Kasnije, kada smo Maca I ja stvorili svoju porodicu, primenjivala sam metode moje mame. Mislim da bi ona bila jako ponosna na moje rezultate.
Naš sin sa našim psima u našem dvorištu. Raj.
