Memento mori

Недуго пошто сам развио тему "Филозофија и култура тела" у погрешном правцу која се свела на обожавање материјалног тела, функција колективно несвесног о којој је писао Јунг а која је жива реалност, ступила је у дејство како би "оног ко слави тело" вратила на прави пут. Наиме, сањао сам сан чија је финална функција била да ми покаже скретање са пута. Сањао сам себе како носим лутку од папира у природној величини кроз град и показујем је људима хвалећи се њоме. Такође сам свим силама био теран да схватим да тело није циљ, да је циљ оно иза тела, или Платонова идеја, и да је грех проповедати обожавање сенки.

Буквално је опасно клањати се телу, јер тиме показујемо скретање са правог пута због кога смо доспели на овај свет, и то скретање уништава било какав смисао животу самом. Зато постоји можемо рећи архетип "шаптача" у колективно несвесном, који попут оних слугу римских царева има једину сврху да казује "мементо мори" (не заборави да си смртан) свакоме ко заборави Сунце иза својих леђа и почне обожаватио сенке на зиду пећине.

Не клањати се ликовима и идолима јесте прва божија заповест дата Мојсију. А нарочито овај стих из Прича Соломонових казује суштину тога:
Mrzak je Gospodu ko je god ponositog srca, i neće ostati bez kara ako će i druge uzeti u pomoć.
Price Solomonove glava 16

Циљ развоја тела није тело само, већ естетска контемплација трансцендентних идеја (у Платоновом смислу). Али шта су уопште идеје?

Идеје су вековима, миленијумима боље речи, нејасна ствар у филозофији. Тек смо са Шопенхауеровом филозофијом воље успели коначно да разумемо шта су оне, и шта је естетска контемплација.

Тело је објективација извесне тенденције трансцендентне воље или њена објективација.

louise1z_zpsc6d5cbce.jpg



Тело у овом ковчегу претворило се у прах, али њена идеја отеловљена у скулптури изнад ковчега је изван простора и времена, изван настајања и нестајања, изван рађања и смрти.
То што представља ова скулптура, то неисказиво које само естетском контемплацијом можемо наслутити, јесте примарно, а материјално тело је само "црква светога духа" коју требамо чувати колико је то могуће у природи где је општи рат свих против свих, али никада не смемо заборавити шта је примарно а шта секундарно и да ми нисмо тело, већ становници тела. Ко то заборави или негира, игра опасну игру изазивања фундаменталних архетипа.

А оно што је у неку руку и застрашујуће у свему томе јесте да арехтип "шаптача" има сву моћ да скрене пажњу на себе. Не само снове, него и целу психоидну реалност.
 
Poslednja izmena:
Činjenica da svako od nas stalno nešto traži, nešto mu nedostaje...Ma kako ispunili sve želje, napojili radosznalost, isterali istinu...negde u duši nemir postoji. Damarima poruka stiže : 'Chovek je kao pesčani sat.Vreme neprimetno prolazi.' ispravke nema, propušteno vreme u večnost nestaje...telo nestaje u prah se pretvara., ne zadugo iz pamćenja nestaje kao da nikad nije ni postojalo.

Nemojte da vas obeshrabri prikaza koja predstavlja mrak, maska koja predstavlja zlo, prazni plast koji predstavlja smrt, jer vi ste ih izabrali za svoje izazove. To su stene na kojima ste izabrali da brusite oštar vrh svog duha.
Richard Bach


Treba se izlagati opasnostima – govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje – zajedno sa suncem – jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji – trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima – ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.
P. Koeljo

Okruženi smo, zapisima, simbolima koji dodiruju naše biće, podsećajući ga od cilja a ne ka cilju putem ide.
 

Back
Top