Već sam pisala o tome da smo Mazuljka uzeli na moje insistiranje. Maca voli pse, ja volim pse, deca vole pse.........ali niko nije imao pojma o bretoncima, ni kakva su rasa, ni narav kakva im je.......ma ništa. Samo sam znala kako izgleda odrastao bretonac i htela sam da tu malenu oranž-belu pufnu imam. Ali sa pufnom ide u paketu i mnogo obaveza, rada, smeha, ljubavi i radosti.
O tome kakvog je pas porekla ,od kojih roditelja, dedova, pradedova nije nam ni bilo važno. O titulama, radnim utakmicama, estetskim izložbama tek nismo imali pojma jer nije ni bitno. I tako, lepo je to što su ishvalili Mazuljka stručni ljudi, lepo je i to što smo mi bili zaprepašćeni jer nismo ni znali da imamo takvog psa......ali, smo svesni i činjenice da ti isti ljudi na drugačiji način posmatraju pse od nas. Pravilo je da ako hoćeš da prijaviš leglo, ženka mora imati ocenu iz estetike.
Znači, moramo na izložbu. Prijavismo se za CACIB u februaru mesecu u Beogradu jer je to bila najskorija izložba i ne moramo nigde putovati. Znali smo da je medjunarodna izložba, ali nismo znali ni šta treba ni kako treba da se radi a najmanje smo bili upućeni u veličinu i važnost te izložbe u kinološkom svetu. Nismo bili nikada ni na jednoj izložbi pasa čak ni kao posetioci. Par dana pre izložbe Maca srete Gorana u krugu firme i kaza mu da smo prijavili psa za CACIB. Čovek ušokiran.
„Pa ko ti je rekao da je prijaviš tamo?
„Pa ti si rekao. Šta je sada problem“
„Jel ti bre znaš šta je CACIB? To je medjunarodna izložba gde dolaze iz mnogh zemalja. Dolaze ljudi lovci, dreseri, odgajivači, profesionalci. Oni su mnogo iskusniji od Ljilje i Maze, ima bre da ih pojedu žive. Ja sam rekao da idete na izložbu ali sam mislio na neku manju, lokalnu a ne pravac na medjunarodnu. Bože, vi ste ludi.“
„Ej, nemoj da se nerviraš. Moje devojke to mogu sigurno. Pa video si ih. Biće sve u redu“ odgovara moj dragi dok želudac počinje da ga peče. Normalno meni nije rekao ni reč o ovom razgovoru da se ne bih uplašila. Zna on kako treba sa mnom. Tako sam ja naivno i smireno čekala da dodje taj dan.
Logika mi je nalagala da na izložbu treba da dodjemo ranije, da Maza sve iznjuška i upozna, da bude tu da dočeka ostale pse a ne da udjemo u gungulu od pasa i ljudi i da se unervozi jer ludica nikada nije ni bila u tolikoj gomili pasa i ljudi. Mislim, bila je medju čoporom pasa ali ne tako velikom kao što je ovde slučaj. Tako napravismo strategiju, okupasmo Mazuljka par dana pre izložbe (ne kupa se pas pred samu izložbu jer se dlaka razleti), prebrisasmo je blagim rastvorom sirćeta. Ona, kao i drugi psi još ima zimsku dlaku. Onako okupana i očešljana zasija, zastavice na nogama i ušima duge, pa kad joj pokažeš njenu lopticu ona se sva zategne, kao struna,ma bre bila je lepa,lepa, pametna i bezobrazna.Nije što je naše kučište, ali kad te pogleda onim bistrim okama širom otvorenim a oko njih kao ram duge naransžaste uši.........odmah razumeš šta kaže.
Rano toj jutra ustadosmo svi. Idu i deca, taman posla da to propuste. Spakujem činiju za vodu, malo krekera kao nagradu, češalj, lopticu, peškirić, očetkam je, pa za nas šta treba i krenemo. U svoj gunguli, zaboravismo foto aparat. Lapavica svuda, otopljen sneg, neka sitna kiša rominja. Parkirasmo se ali treba doći do ulaza i Maza će se isprljati te je Maca uze u naručje i ponese. Tako je moja lepotica stigla čista i blistava u halu. Stvarno smo bili prvi. Provela sam je po ringu, onjušila je natenane sve. Kako je ko dolazio tako sam je opet vodila po ringu. Bila je smirena, mirno dočekivala druge pse, nije lajala, malo je skakala po nama, ma milina. Dodjoše i muževljeve kolege, samo kao posetioci i svi kažu da smo ludo hrabri ali i da je Maza prelepa.
Pošto je naš pas imao skoro dve godine nije pripadala razredu mladih koji je ocenjivan pre nas, te sam tu mogla da vidim šta se traži. Ipak, kada nas je sudija prozvao, ugrabila sam momenat da mu tiho kažem da smo prvi put obe na izložbi i da zapravo ne znamo šta treba da radimo. On se nasmeja i reče da ne brinem da će nam on tačno reći šta treba.
I poče. Uz nogu, lagano koračaj, ubrzajav, pas treba da te prati, stani, sedi, zubi, stav, stoj u stavu, opet trčkaraj, opet stani, opet sedi. Sve smo savršeno odradile. Moj divni Mazuljak, ponos majkin. Dok su se ostali psi besili o povodac moja Maza je išla zalepljena za moju levu nogu kao da vodim nemačkog ovčara a ne ptičara. Isto kao kad prelazimo ulicu. Tiho sam joj govorila "bravo", tiho izgovarala komande...nema potrebe da se derem, ona dobro čuje. Nekima su gazde toliko vukli povodac na gore daveći psa da su ovi jadničci hodali samo na zadnjim nogama. Jednom gospodinu je pas pobegao kroz halu, drugi nije hteo da dozvoli sudiji da mu vidi zube. Jedan je bio u zelenoj lovačkoj uniformi sa sve šeširićem i zataknutim percem, ali lepo vidiš da su nesinhronizovani....ma kao da je sad uzeo tudjeg psa, pa i taj bi ga bolje slušao. Od žena smo bile samo jedna devojka i ja, sve ostalo su bili muškarci. Onda mi sudija pridje i čestita. Meni ništa nije jasno ali kulturno pružim ruku i zahvalim. On vidi da ne shvatam i da nemam pojma o titulama pa mi pojasni:
„Gospodjo, čestitam Vam. Vaš pas je dobio peticu i titulu prvak Srbije. Sada ne možete dobiti više ništa od titula jer ste novopridošli, ali ako nastavite sa izložbama imate šanse da dogurate daleko.Svaka čast, ovako dobro vodjenog i sinhronizovanog psa odavno nisam video. Sada idite da upišete ocenu i nadam se da ćemo se još videti“.
Bože što sam bila ponosna. Svi smo bili ponosni ali ja najviše jer se sav moj trud i rad kao laika isplatio a i mama sam pa je normalno da su mame najponosnije. Svi nam čestitaju, oduševljeno maze Mazu, ona se prepustila češkanju i uživa. Pridjosmo stolu gde su sedele Macine kolege i svi radosni, čestitaju mi. Kažu da su se jako plašili da nas dve nećemo biti dobre, da se nećemo snaći obzirom na naše totalno neiskustvo i amaterizam. Mislim da im je tek tada postalo jasno da sam joj ja gazda a ne Maca. Od tada, kad god bi došli kod nas, sa mnom su pričali o psima a sa Macom o svemu ostalom. Maza pogledjuje na njihov astal.......ali ima samo flaša i čaša.
Eh, da, umalo da zaboravim. Dok smo čekali da se svi okupe, moj muž se lepo predstavi reče da smo prvi put na nekakvoj izložbi i poče priču sa nekim čovekom koji je doveo mužjaka na ocenjivanje. Maca ga je lepo uljudno pitao za parenje, mada se meni nije dopao taj pas jer je nekako sav špicast, a ovaj mu odbrusi
„Sa tom tvojom kujom ne dolazi u obzir“
Ovaj moj, zaprepašćen nekulturom, okrenu se i ode od tog nevaspitanog čoveka.
E, kada je Maza ocenjena, pridje taj isti nekultivisani Maci i ponudi parenje sa njegovim mužjakom. A moj čovečuljak od preko 100kg samo baci prezriv pogled na ono njegovo pašče uz reči „Sa ovim tvojim? Ne dolazi u obzir“ okrenu se i ode. Divota.
Kada smo došli kući, nasta veselje i čašćavanje komšiluka, kao da nam je dete diplomiralo
hahahahaha..........Lepota života
O tome kakvog je pas porekla ,od kojih roditelja, dedova, pradedova nije nam ni bilo važno. O titulama, radnim utakmicama, estetskim izložbama tek nismo imali pojma jer nije ni bitno. I tako, lepo je to što su ishvalili Mazuljka stručni ljudi, lepo je i to što smo mi bili zaprepašćeni jer nismo ni znali da imamo takvog psa......ali, smo svesni i činjenice da ti isti ljudi na drugačiji način posmatraju pse od nas. Pravilo je da ako hoćeš da prijaviš leglo, ženka mora imati ocenu iz estetike.
Znači, moramo na izložbu. Prijavismo se za CACIB u februaru mesecu u Beogradu jer je to bila najskorija izložba i ne moramo nigde putovati. Znali smo da je medjunarodna izložba, ali nismo znali ni šta treba ni kako treba da se radi a najmanje smo bili upućeni u veličinu i važnost te izložbe u kinološkom svetu. Nismo bili nikada ni na jednoj izložbi pasa čak ni kao posetioci. Par dana pre izložbe Maca srete Gorana u krugu firme i kaza mu da smo prijavili psa za CACIB. Čovek ušokiran.
„Pa ko ti je rekao da je prijaviš tamo?
„Pa ti si rekao. Šta je sada problem“
„Jel ti bre znaš šta je CACIB? To je medjunarodna izložba gde dolaze iz mnogh zemalja. Dolaze ljudi lovci, dreseri, odgajivači, profesionalci. Oni su mnogo iskusniji od Ljilje i Maze, ima bre da ih pojedu žive. Ja sam rekao da idete na izložbu ali sam mislio na neku manju, lokalnu a ne pravac na medjunarodnu. Bože, vi ste ludi.“
„Ej, nemoj da se nerviraš. Moje devojke to mogu sigurno. Pa video si ih. Biće sve u redu“ odgovara moj dragi dok želudac počinje da ga peče. Normalno meni nije rekao ni reč o ovom razgovoru da se ne bih uplašila. Zna on kako treba sa mnom. Tako sam ja naivno i smireno čekala da dodje taj dan.
Logika mi je nalagala da na izložbu treba da dodjemo ranije, da Maza sve iznjuška i upozna, da bude tu da dočeka ostale pse a ne da udjemo u gungulu od pasa i ljudi i da se unervozi jer ludica nikada nije ni bila u tolikoj gomili pasa i ljudi. Mislim, bila je medju čoporom pasa ali ne tako velikom kao što je ovde slučaj. Tako napravismo strategiju, okupasmo Mazuljka par dana pre izložbe (ne kupa se pas pred samu izložbu jer se dlaka razleti), prebrisasmo je blagim rastvorom sirćeta. Ona, kao i drugi psi još ima zimsku dlaku. Onako okupana i očešljana zasija, zastavice na nogama i ušima duge, pa kad joj pokažeš njenu lopticu ona se sva zategne, kao struna,ma bre bila je lepa,lepa, pametna i bezobrazna.Nije što je naše kučište, ali kad te pogleda onim bistrim okama širom otvorenim a oko njih kao ram duge naransžaste uši.........odmah razumeš šta kaže.
Rano toj jutra ustadosmo svi. Idu i deca, taman posla da to propuste. Spakujem činiju za vodu, malo krekera kao nagradu, češalj, lopticu, peškirić, očetkam je, pa za nas šta treba i krenemo. U svoj gunguli, zaboravismo foto aparat. Lapavica svuda, otopljen sneg, neka sitna kiša rominja. Parkirasmo se ali treba doći do ulaza i Maza će se isprljati te je Maca uze u naručje i ponese. Tako je moja lepotica stigla čista i blistava u halu. Stvarno smo bili prvi. Provela sam je po ringu, onjušila je natenane sve. Kako je ko dolazio tako sam je opet vodila po ringu. Bila je smirena, mirno dočekivala druge pse, nije lajala, malo je skakala po nama, ma milina. Dodjoše i muževljeve kolege, samo kao posetioci i svi kažu da smo ludo hrabri ali i da je Maza prelepa.
Pošto je naš pas imao skoro dve godine nije pripadala razredu mladih koji je ocenjivan pre nas, te sam tu mogla da vidim šta se traži. Ipak, kada nas je sudija prozvao, ugrabila sam momenat da mu tiho kažem da smo prvi put obe na izložbi i da zapravo ne znamo šta treba da radimo. On se nasmeja i reče da ne brinem da će nam on tačno reći šta treba.
I poče. Uz nogu, lagano koračaj, ubrzajav, pas treba da te prati, stani, sedi, zubi, stav, stoj u stavu, opet trčkaraj, opet stani, opet sedi. Sve smo savršeno odradile. Moj divni Mazuljak, ponos majkin. Dok su se ostali psi besili o povodac moja Maza je išla zalepljena za moju levu nogu kao da vodim nemačkog ovčara a ne ptičara. Isto kao kad prelazimo ulicu. Tiho sam joj govorila "bravo", tiho izgovarala komande...nema potrebe da se derem, ona dobro čuje. Nekima su gazde toliko vukli povodac na gore daveći psa da su ovi jadničci hodali samo na zadnjim nogama. Jednom gospodinu je pas pobegao kroz halu, drugi nije hteo da dozvoli sudiji da mu vidi zube. Jedan je bio u zelenoj lovačkoj uniformi sa sve šeširićem i zataknutim percem, ali lepo vidiš da su nesinhronizovani....ma kao da je sad uzeo tudjeg psa, pa i taj bi ga bolje slušao. Od žena smo bile samo jedna devojka i ja, sve ostalo su bili muškarci. Onda mi sudija pridje i čestita. Meni ništa nije jasno ali kulturno pružim ruku i zahvalim. On vidi da ne shvatam i da nemam pojma o titulama pa mi pojasni:
„Gospodjo, čestitam Vam. Vaš pas je dobio peticu i titulu prvak Srbije. Sada ne možete dobiti više ništa od titula jer ste novopridošli, ali ako nastavite sa izložbama imate šanse da dogurate daleko.Svaka čast, ovako dobro vodjenog i sinhronizovanog psa odavno nisam video. Sada idite da upišete ocenu i nadam se da ćemo se još videti“.
Bože što sam bila ponosna. Svi smo bili ponosni ali ja najviše jer se sav moj trud i rad kao laika isplatio a i mama sam pa je normalno da su mame najponosnije. Svi nam čestitaju, oduševljeno maze Mazu, ona se prepustila češkanju i uživa. Pridjosmo stolu gde su sedele Macine kolege i svi radosni, čestitaju mi. Kažu da su se jako plašili da nas dve nećemo biti dobre, da se nećemo snaći obzirom na naše totalno neiskustvo i amaterizam. Mislim da im je tek tada postalo jasno da sam joj ja gazda a ne Maca. Od tada, kad god bi došli kod nas, sa mnom su pričali o psima a sa Macom o svemu ostalom. Maza pogledjuje na njihov astal.......ali ima samo flaša i čaša.
Eh, da, umalo da zaboravim. Dok smo čekali da se svi okupe, moj muž se lepo predstavi reče da smo prvi put na nekakvoj izložbi i poče priču sa nekim čovekom koji je doveo mužjaka na ocenjivanje. Maca ga je lepo uljudno pitao za parenje, mada se meni nije dopao taj pas jer je nekako sav špicast, a ovaj mu odbrusi
„Sa tom tvojom kujom ne dolazi u obzir“
Ovaj moj, zaprepašćen nekulturom, okrenu se i ode od tog nevaspitanog čoveka.
E, kada je Maza ocenjena, pridje taj isti nekultivisani Maci i ponudi parenje sa njegovim mužjakom. A moj čovečuljak od preko 100kg samo baci prezriv pogled na ono njegovo pašče uz reči „Sa ovim tvojim? Ne dolazi u obzir“ okrenu se i ode. Divota.
Kada smo došli kući, nasta veselje i čašćavanje komšiluka, kao da nam je dete diplomiralo
hahahahaha..........Lepota života
