ukupno zamolila bih te da mi objasnis nesto.
Od skora pokusavam da meditiram. Medjutim, pre neki dan mi se dogodilo nesto neverovatno. Meditiram oko 20 minuta svakog dana. Evo sta mi se dogodilo: negde pred kraj tih 20 minuta osetila sam kako mi prijatna struja prolazi kroz ruke i noge ka sredistu tela - da se tako izrazim. Da li je to normalno?
Zdravo Gazela,
zanimljivo iskustvo i vrlo rado ću ga prokomentarisati, ali moram još jednom da dam uvodnu napomenu. Meditacija ima raznih i svaka od njih je deo nekog šireg duhovnog sistema. Naravno, na Zapadu je ona postala i neka vrsta "kursa za sreću", slično kao što vežbamo jogu da bismo imali zdravo telo. Dakle, kad govorim o meditaciji, ja govorim o sistemu budističke meditacije, koji ima svoje osnovne postavke, svoju tehniku i svoje ciljeve.
OK, nemoj da se uplašiš od ovako preozbiljnog uvoda
A sad dalje. To što si osetila prijatnost je sasvim normalna stvar. Ceo dan si u gužvi, um i telo su pod opterećenjem, bombardovani uvek novim utiscima, idejama, planovima, i 20 minuta mira dođe bolje nego 3 sata TV programa
Zato, samo napred, opuštaj se kad god možeš. Najbolje ako uspeš da to radiš i u kratkim pauzama koje imaš tokom dana. Recimo, čekaš bus. Umesto nerviranja što ga nema i kad će, usmeriš pažnju na sebe i deo po deo tela polako opuštaš.
ALI. Jedno upozorenje. Ne vezuj se za to što ti je taj put bilo prijatno i ne očekuj sad svaki put da ti tako bude. Znam, znam, ne očekiješ. Ali ipak... Jer onda ne meditiraš, već pokušavaš veštački da izazoveš neko stanje svesti. Cilj (budističke) meditacije nije da nam bude prijatno. Prijatnost je samo da tako kažem nuzproizvod. Cilj meditacije je da koncentrisanjem na jedan objekat tokom dužeg vremena (recimo na dah) smirimo svoj um, onu bujicu misli koja neprekidno ide kroz našu glavu. A kad ga smirimo, onda da pažljivo posmatramo, iz trenutka u trenutak, to što nam se događa da bismo videli šta možemo da naučimo od te stvarnosti, šta nam to ona govori. Dakle, da pustimo stvarima da one nama govore, a ne da mi stalno da tako kažem, govorima njima, namećemo svoje unapred iskrojene šablone: "Ovo je dobro, ovo nije dobro, hoću da bude ovako, neću onako, zašto mi je to rekao, sutra ću da uradim to i to, a onda ono i ono" itd. itd. Zaglušujući monolog u glavi od kojeg ne vidimo stvarnost, ne vidimo istinu.
Želim ti od srca svaku sreću.
ops: