Naš Mazuljak je imala samo jednu falinku. To je jedno nenormalno proždrljivo stvorenje. U stanju je da jede, ali bukvalno dok ne crkne. Nisam znala da su bretonci tako alavi. To je u stvari moja greška a ona ju je onako pametna samo iskoristila. U početku, dok je još bila sasvim mala i kada smo počeli da izlazimo napolje, pridružile smo se grupi kerovodja. Bila je onako malena, brza , vesele naravi i slatka kao šećer, prava atrakcija u novobeogradskim blokovima. I čim smo nas dve izašle odmah smo bile primećene od strane ostalih kerovodja. Njihovi psi su već veliki.........a Maza je mala, medena. To su sve fini ljudi sa finim psima. Za našom grupom je uvek išlo i dvoje-troje lokalnih lutalica. Moj pas je bio na povodcu, dok ne nauči da sluša. Ali, ostali kažu da je pustim, da se igra sa njihovim psima, i ja poslušam. Ta igra je počinjala i završavala se sa medjusobnim njuškanjem. Ni pomena o tome da se ona vija i juri. Bože sačuvaj da ona radi tako glupe stvari. Dok sam ja pričala da ostalim kerovođama ona je pronalazila sve i svašta da jede. Inače je bila, a i danas je, neviđeni prožder. Dok je bila mala jela je sve što nadje napolju, a vala je pronalazila čuda nevidjena kad je lovački pas, a kada je to prestala da radi (o tome u nekoj drugoj priči), počela je da krade hranu po kući. Kad sabereš i oduzmeš, to mu dodje kao jedna mana.Kako je starila tako je tu svoju osobinu kradjivca usavršavala i smišljala načine da dodje do hrane, tako da je danas doktor nauka za krađu prehrambenih artikala svih vrsta. To joj je specijalnost. Ubio me Bog, ako ovo kuče u prethodnom životu nije robijalo u Sing Singu. I tako, kao mala, kada uveče izadjemo, uzimala bi stari hleb toliko tvrd da konja možeš sa njim da ubiješ, ili čašu jogurta da liže, ili neke otpatke koje su nepažljivi ljudi bacali po travi, konzerve na koje je onako zardjale mogla da se iseče, posebno jezik gde izlazi mnogo krvi koju je teško zaustaviti, kese sa svim i svačim je otvarala da slučajno nešto ne propusti, izelica belosvetska. Ja opominji, zovi, moli, preti, varaj da dodje da joj dam keks..........ma ništa. Pošto zna da je kriva nije htela da mi pridje. Dok su se drugi psi jurili, moj pas je jeo kao najgora lutalica.......ma kakva lutalica, i oni ne jedu sve i svašta kao ova moja. Užas. Vlasnici ostalih pasa su mi pomagali da je namolim da dodje, oni je zvali, molili, namamljivali keksom. Uspelo bi jednom i više toj osobi nije htele da pridje. Ovako normalno je prilazila, ali kada je kriva neće. Ja je zovem a ona legne tri metra od mene i gleda me i nastavlja dalje da jede onaj visokokalorični obrok koji je našla.
"Mazo idemo" kažem ja, i ide ona ali kada se približimo ulazu bež. Valjda nije htela kući da ide jer tamo nema šta da jede. I tako iz večeri u veče. Svi odu sa svojim psima kući a ja ostajem da jurim oko zgrade ovu moju ludajku. Ljudi bi nekad otišli kući i ostavili svoje pse pa se vraćali da mi pomognu. Živi blam. Mislim da je Mazi bilo jako zabavno da je svi jurimo, posebno zato što je bila svesna da je ne možemo uhvatiti. Zovneš je i ona potrči prema tebi a zatim na dva metra ili metar ispred tebe naglo zaokrene i ode. Lepo vidiš da te zavitlava. Uvek je u vidokrugu, ne beži ona nigde daleko, ali joj svejedno ne možeš ništa.
Jedno veče, neposredno posle Božića, nisam mogla da je uhvatim a doborvoljno neće da dodje, te sam pozvala Macu da mi pomogne. On siđe iz stana u papučama i kada je i njega počela da zavitlava, čovek se iznervira pa dohvati jednu bačenu suvu jelku i poče sa njom da je juri ne bi li je mlatnuo vrhom jelke i onih dva metra razmaka neutralisao. Maza poče da trči oko atomskog skloništa a Maca za njom sa sve onom jelkom i u papučama. Bože, da sam to mogla da snimim.Ništa smešnije nisam videla.
Juri Maza u krug oko skloništa, ali ni moj čovek ne odustaje. Rekoh, dušu će da ispustu moj muž, ne kučište, jer kućište može ovim tempom da trči do koje oćeš susedne nam države, a da ne zastane ni jedared. U jednom momentu je uspeo da je tresne vrhom jelke. Zaskiča ona od straha, ne od udarca, i stade iznenadjena. Uhvatio je i povukao nagore za ogrlicu tako da je visila u vazduhu. Idu tako njih dvoje, Maca spoturajući se u papučama i teško dišići sav crven u licu i ovo viseće kereće čudovošte što mlati nogama po vazduhu. Bila se mnogo uplašila a Macu je malo falilo da strefi srce. Čovek nije odavno toliko trčao, posebno ne u papučama oko atomskog skloništa i sa jelkom u ruci a za ludim kerom. Pritrčah ja da uzmem nevaljalicu od njega, jer znam da kad bude uspeo da prvi put uvati vazduh kako valja, bes će da mu se vrati i ima da je odalami onom velikom rukom.....rekoh bolje da je otmem dok još teško diše. Sutrašnji večernji izlazak se nije razlikovao od ovog. Koliko god u stanu bila dobra, napolju je bila noćna mora. I to uglavnom samo uveče. Preko dana je bila podnošljiva, ali uveče me dokusuri.
Sledeći put kada sam pozvala Macu u pomoć samo je otvorio vrata od naših kola u ona je uletela u kola misleći da idemo negde pošto je obožavala da se vozi. Tad je uspelo i više nikad.
Pokušala sam od tog jedenja napolju da je odučim sa ljutim. Sidjem ispred zgrade i pobacam komadiće ljutih kiselih papričica. Zatim izadjem sa njom i posmatram. Bože mili, sve je pojela. I još mljacka. Toliko su ljute, specijalno za sina spremala moja svekrva, da se ja gušim samo miris kad osetim, a ona sve halapljivo pojede u slast. Pa kad ne crče tu noć ludajka jedna.
Znači samo jednom možemo na neki fazon da je predjemo jer naša pametnica je stvarno bila mnogo pametna. Pošto mi je ponestajalo ideja a takodje sam shvatila da to tako ne treba da se radi i da pas ne treba tako da se ponaša kada izadje napolje, morala sam nešto drugo smisliti.
Uvek u toku
Ovo je pogled gladne godine
Uvek prva kad je klopa u pitanju
"Mazo idemo" kažem ja, i ide ona ali kada se približimo ulazu bež. Valjda nije htela kući da ide jer tamo nema šta da jede. I tako iz večeri u veče. Svi odu sa svojim psima kući a ja ostajem da jurim oko zgrade ovu moju ludajku. Ljudi bi nekad otišli kući i ostavili svoje pse pa se vraćali da mi pomognu. Živi blam. Mislim da je Mazi bilo jako zabavno da je svi jurimo, posebno zato što je bila svesna da je ne možemo uhvatiti. Zovneš je i ona potrči prema tebi a zatim na dva metra ili metar ispred tebe naglo zaokrene i ode. Lepo vidiš da te zavitlava. Uvek je u vidokrugu, ne beži ona nigde daleko, ali joj svejedno ne možeš ništa.
Jedno veče, neposredno posle Božića, nisam mogla da je uhvatim a doborvoljno neće da dodje, te sam pozvala Macu da mi pomogne. On siđe iz stana u papučama i kada je i njega počela da zavitlava, čovek se iznervira pa dohvati jednu bačenu suvu jelku i poče sa njom da je juri ne bi li je mlatnuo vrhom jelke i onih dva metra razmaka neutralisao. Maza poče da trči oko atomskog skloništa a Maca za njom sa sve onom jelkom i u papučama. Bože, da sam to mogla da snimim.Ništa smešnije nisam videla.
Juri Maza u krug oko skloništa, ali ni moj čovek ne odustaje. Rekoh, dušu će da ispustu moj muž, ne kučište, jer kućište može ovim tempom da trči do koje oćeš susedne nam države, a da ne zastane ni jedared. U jednom momentu je uspeo da je tresne vrhom jelke. Zaskiča ona od straha, ne od udarca, i stade iznenadjena. Uhvatio je i povukao nagore za ogrlicu tako da je visila u vazduhu. Idu tako njih dvoje, Maca spoturajući se u papučama i teško dišići sav crven u licu i ovo viseće kereće čudovošte što mlati nogama po vazduhu. Bila se mnogo uplašila a Macu je malo falilo da strefi srce. Čovek nije odavno toliko trčao, posebno ne u papučama oko atomskog skloništa i sa jelkom u ruci a za ludim kerom. Pritrčah ja da uzmem nevaljalicu od njega, jer znam da kad bude uspeo da prvi put uvati vazduh kako valja, bes će da mu se vrati i ima da je odalami onom velikom rukom.....rekoh bolje da je otmem dok još teško diše. Sutrašnji večernji izlazak se nije razlikovao od ovog. Koliko god u stanu bila dobra, napolju je bila noćna mora. I to uglavnom samo uveče. Preko dana je bila podnošljiva, ali uveče me dokusuri.
Sledeći put kada sam pozvala Macu u pomoć samo je otvorio vrata od naših kola u ona je uletela u kola misleći da idemo negde pošto je obožavala da se vozi. Tad je uspelo i više nikad.
Pokušala sam od tog jedenja napolju da je odučim sa ljutim. Sidjem ispred zgrade i pobacam komadiće ljutih kiselih papričica. Zatim izadjem sa njom i posmatram. Bože mili, sve je pojela. I još mljacka. Toliko su ljute, specijalno za sina spremala moja svekrva, da se ja gušim samo miris kad osetim, a ona sve halapljivo pojede u slast. Pa kad ne crče tu noć ludajka jedna.
Znači samo jednom možemo na neki fazon da je predjemo jer naša pametnica je stvarno bila mnogo pametna. Pošto mi je ponestajalo ideja a takodje sam shvatila da to tako ne treba da se radi i da pas ne treba tako da se ponaša kada izadje napolje, morala sam nešto drugo smisliti.
Uvek u toku
Ovo je pogled gladne godine
Uvek prva kad je klopa u pitanju
(evo ostavicu ti smajlica) haha
Hvala gagili, milo mi je što se smeješ......i ja se smejem 
