Ortak2
Primećen član
- Poruka
- 856
Problem "Matorci ne izbijaju iz kuće" koji traje u Srbiji 30 godina
Pre skoro 30 godina sretnem školsku drugaricu. Tinejdžerke. Pitam je kako je, ona odgovori: "Niko ne može da mi dođe, ne mogu slobodno ni da telefoniram, kad uđem u kupatilo i napunim kadu da uživam lupaju mi na vrata šta radim sat vremena u kupatilu, da poludiš, trunke privatnosti nemam, MATORCI NE IZBIJAJU IZ KUĆE!"
*
Sretnem je pre neki dan, nismo se baš dugo videle, šta ima:
"Radim u jednoj školi u Lajkovcu, završila sam geografiju, imam i dva auta ali to je posao sa strane, u suštini ih preprodajem, ok bi bilo da ja mogu da se posle radnog vremena vratim u svoju kuću i da se psihički odmorim, međutim, ovo je da poludim, MATORCI NE IZBIJAJU IZ KUĆE!"
***
Koliko nas može da kaže to isto? A u Srbiji nisu dovoljna primanja da se plaća stan, pa mnogo ljudi još uvek živi kod roditelja i pucaju pod pritiskom, ipak koliko god voleli naše roditelje, skoro niko ne bi izabrao da živi sa njima u svojim 40- tim.
Zato ima toliko nezadovoljstva i kukanja na život, jer smo primorani na neki način života koji ne može da donese sreću ni zadovoljstvo, među najgorim razlozima je upravo ovaj nedostatak privatnosti.
Znam to i po sebi. Pre nego što mi je majka umrla, otišla sam na 24 sata u jedan pansion / prenoćište, da napravim pauzu, da se na miru istuširam, da kad ustanem popijem kafu u tišini, da jednostavno gledam kroz prozor, sama.
***
Potreba za privatnošću počinje u tinejdžerskom dobu i kako sazrevaju ta potreba je sve jača. Otuda ovolike depresije, anksioznosti i druge psihičke bolesti, neodređene psihoze, potrebe za terapeutom itd, a sve ovo može da se reši samo sa jednim uslovom: imati svoj prostor i svoje vreme.
Malo privatnosti.
Pre skoro 30 godina sretnem školsku drugaricu. Tinejdžerke. Pitam je kako je, ona odgovori: "Niko ne može da mi dođe, ne mogu slobodno ni da telefoniram, kad uđem u kupatilo i napunim kadu da uživam lupaju mi na vrata šta radim sat vremena u kupatilu, da poludiš, trunke privatnosti nemam, MATORCI NE IZBIJAJU IZ KUĆE!"
*
Sretnem je pre neki dan, nismo se baš dugo videle, šta ima:
"Radim u jednoj školi u Lajkovcu, završila sam geografiju, imam i dva auta ali to je posao sa strane, u suštini ih preprodajem, ok bi bilo da ja mogu da se posle radnog vremena vratim u svoju kuću i da se psihički odmorim, međutim, ovo je da poludim, MATORCI NE IZBIJAJU IZ KUĆE!"
***
Koliko nas može da kaže to isto? A u Srbiji nisu dovoljna primanja da se plaća stan, pa mnogo ljudi još uvek živi kod roditelja i pucaju pod pritiskom, ipak koliko god voleli naše roditelje, skoro niko ne bi izabrao da živi sa njima u svojim 40- tim.
Zato ima toliko nezadovoljstva i kukanja na život, jer smo primorani na neki način života koji ne može da donese sreću ni zadovoljstvo, među najgorim razlozima je upravo ovaj nedostatak privatnosti.
Znam to i po sebi. Pre nego što mi je majka umrla, otišla sam na 24 sata u jedan pansion / prenoćište, da napravim pauzu, da se na miru istuširam, da kad ustanem popijem kafu u tišini, da jednostavno gledam kroz prozor, sama.
***
Potreba za privatnošću počinje u tinejdžerskom dobu i kako sazrevaju ta potreba je sve jača. Otuda ovolike depresije, anksioznosti i druge psihičke bolesti, neodređene psihoze, potrebe za terapeutom itd, a sve ovo može da se reši samo sa jednim uslovom: imati svoj prostor i svoje vreme.
Malo privatnosti.
