Citam Vidojkovica jos od ranije,i od pre te `B92 masinerije`...i nekako mi se ne cini da je to faktor njegove popularnosti,ako je ima...a vi svi tvrdite da je ima...e,a ja se bas i ne bih slozio sa vama. Objektivno,knjige mu se prodaju,covek je povodom toga slobodan da radi i misli sta god hoce,pa i da govori svima da se u`vate za usi i igraju-njegov problem...Nije bitno o cemu te knjige govore. T.S.Eliot tvrdi da emocionalizam razara tkivo umetnosti-misli na poeziju-`u previse subjektivnim stvarima ne moze doci do izrazaja ono univerzalno,u cemu se svako moze prepoznati...` ali,ja znam da to,onoliko koliko moze biti mana,takodje moze biti i znacajna prednost. Kad neko petlja sa licnim emocijama u umetnosti,to znaci da ima valjano dobar razlog za to...Taj razlog se ne krije u tekstu, vec vise izmedju redova. Zadovoljan sam sto mogu da kazem da sam video jedan tip takvog teksta posle duzeg vremena na ovim prostorima. Bas taj sakriveni razlog privlaci vise ljudi,koji ce ga u sebi prepoznati kao jednu vecu istinu (o zivotu u ovoj zemlji,ili uopste..),a koja nikad nece biti vidljiva na golo oko,cak ni piscu.Najveca vrednost njegovih pisanija je ta latentna istina i svest o njenoj suprematiji nad svim zivotnim lazima...Makar se na trenutke cinila kao nedostizni ili varljivi ideal, covek zna da bi bio izgubljen bez toga i da mu je ona jedini pouzdani oslonac (`djavo kao ortak`...)
evo kako stoje stvari:vredni ljudi (mislim `vredni`kao `marljivi`-u nekom perverznome smislu reci!) instiktivno dolaze do spoznaje nekih stvari u zivotu....Iz toga sledi da oni nisu pronalazaci te istine, vec samo `sveze upecana riba` na toj uzvisenoj udici...Elem,na osnovu iskustva citanja,mogu da potvrdim cinjenicu da Vidojkovic nije izmislio tu istinu, vec da je samo prvi naznacio i predstavio realisticnim jezikom (ulice,ili cega vec) kod nas...Bliski su mu samo Dragoslav Mihailovic,mozda Ciric i pojednici, od kojih bih intencionalno iskljucio iz drustva Boru Djordjevica,jer je izgubio vezu sa umetnoscu...Emocionalizam je,medjutim,vazna stvar za ovakav tip proze,jer odrzava preko potrebni balans i senzibilitet za percepciju te tuzne istine...Neki vid mirenja sa njom u kafani,pre nego sto se ta tema nacisto banalizovala ovde kod nas i keshirala u vrlo popularnim ratnicko-omladinskim izletima... Kako bilo,hteo sam da shanem par vrsnih informacija za auditorijum,prenosite dalje, mozda ce i piscu-liscu-drn-drndrn biti znacajne. Postoji covek koji je u istoriji vajne svetske literature bio neka vrsta pionira ovakve proze,i kod njega se na vrhunskom nivou,a da nije `extra` -mogu prepoznati sve ove karakteristike o kojima sam malopre govorio....To je bio,mogu slobodno reci, prvi panker u istoriji moderne civilizacije,lik od koga se jos moze mnogo sta nauciti i o zivotu i o pisanju. Prvi panker ziveo je u Francuskoj 19-og veka i zvao se Stendal... Ko je citao roman `Crveno i crno` znace o cemu pricam...Beskompromisna kritika niskosti,bescasnosti,provincijskog duha-zloduha, vladavine staraca i popova,uz jednog zgoljavog bledolikog mladica,koji se sa tezinom sopstvene nistavnosti u tim uslovima rve kao i sa onime sto prezire i sto mu se gadi ,a da,u ocima drugih, mora da se pretvara da mu to cini neku `cast`,dok na kraju sasvim ne popizdi- kako,to morate sami otkriti- otkriva prvi meni znan recept sposoban da oduva sve zadahe savremenosti jednim jedinim,pravim,cistim eliksirom ljudskog srca i duha... Posto sam odavno naslucivao da nakon Basare,Pavica, manipulista i postmodernista mora doci na red neka vrsta rasterecene,prirodne i licne proze, nalik Stendalovoj, nista me ne sprecava da tvrdim da je Marko Vidojkovic neka vrsta (cinom unapredjenog) barjaktara ovoga nasega post-postmodernizma. Ja se mogu zahvaljivati na tome,ali cemu to... Stendal je govorio da ne pise za savremenike,vec da ce ga ljudi kapirati tek mozda za nekih sto godina od tada...Vreme prolazi,kako god ko se rukovao sa njime...To govori sve.
8-) Hi,hi...
Kad malo bolje razmislim to i ne bi bilo tako lose!
