Marko Milošević

[Neno]

Marko Milošević (Svetozarevo, 7. oktobar 1981) je srpski pesnik koji živi i stvara u Beogradu.
Marko Milošević je sa devetnaest godina iz rodne Jagodine došao u Beograd, gde i danas živi i stvara. Sa sobom je kako on kaže "poneo dušu". Oženjen je Ivanom i otac Petre i Nikole.

Poeziju je pisao oduvek, sporadično. Tokom prve najezde korone Milošević je napisao pesmu „Sad znaš“ koju je govorio Tarik Filipović. Pesma je ubrzo postala hit u regionu. Tokom 2020. godine objavio je prvu zbirku pesama Kroz život dušom. Sledile su potom još tri zbirke pesama: Pobeda sebe, Zahvalan i Kaput. Knjige su objavljene pod zajedničkim naslovom Poezija života koje je promovisao na svojim pesničkim večerima u Beogradu, Sarajevu, Podgorici, Tivtu, Nikšiću, Banjaluci...[3]

Autor je iz svog pesničkog poleta koncipirao dva projekta: jedan je poezija na filmu, a drugi je humanitarni u kojem učestvuju glumci i javne ličnosti koji njegove stihove govore na pesničkim večerima. Sav prihod od prodaje knjiga i novac od ulaznica uplaćuje se u humanitarni fond u gradu u kojem se održava događaj. Njegove stihove na pesničkim večerima govore: Goran Bogdan, Boris Isaković, Izudin Bajrović, Tihomir Stanić, Branimir Popović, Gordan Kičić, Nela Mihailović, Radoje Čupić, Vanja Ejdus, Dubravka Drakić, Vanja Milačić, Ivana Mrvaljević, Tarik Filipović, Dino Bajrović, Goran Sultanović, Ivana V. Jovanović...

Drugi projekat jeste poezija na filmu, poezija u „filmskim slikama“. Snimio je prvi film poezije na našim prostorima profesionalnom kamerom pod naslovom Pobeda sebe. U filmu poezije snimljeno je dvadeset šest glumaca, među kojima su i Aleksandar Srećković Kubura, Boris Pingović, Bojan Krivokapić, Jovana Stipić, Dragana Mićalović, Ana Lečić...Maja 2021. godine film je pretpremijerno prikazan dok je premijera je zbog korone bila onlajn, a sav iznos je bio uplaćen u humanitarne svrhe.

Najvažnija dela	Kroz život dušom : poezija života Pobeda sebe : poezija života Zahvalan : poezija života Kaput : poezija života

 

[Neno]

Stvarno voli​

Ako stvarno voliš, imaš pravo svako
da cekaš da ljubav ti neko i vrati.
Al’ voleti svakom i nije baš lako,
u svako srce ljubav ne može stati.

Ako stvarno voliš, ti prava tad imaš
da misliš da vidiš u svakom taj žar.
Ali veruj, samo tada san ti snivaš,
za ljubav ti nema svako k’o ti dar.

Ako stvarno voliš, ti voli zbog sebe.
Ne vrati ti ljubav uvek kome daš.
Ali znaj da neko isto voli tebe,
možda i više, a da to i ne znaš.

Ako stvarno voliš, to zapamti sada,
jer jednoga dana nestaće plam taj.
Ako ikad sumnjas i gasi se nada,
ti se seti, opet voli, samo voli i ne pitaj!

 

[Neno]

Koliko noći​

Koliko noći ljubavi i čaša
da bi se čula ova priča naša.
Koliko pesama Cigani su svirali,
koliko srca žicama su dirali,
koliko suza osmeha i boli
da bi se znalo kako se voli.

Nekome ni pesma ni vino ni noći
da spoznaju ljubav ne mogu pomoći.
Ali našim dušama koje to znaju
samo akord Cigani da daju.
Da poletimo visoko bez krila,
da sve žene budu naša vila,
tužne živote proživimo k’o svoje,
očima umornim vidimo sve boje.

Koliko zora svanulo je sa nama,
voleli smo noći mi više od dana.
Koliko suza u čašu je palo,
toliko reči u pesmu je stalo.
I jednoga dana kad nam srce stane,
ovu priču pričaće ko osvane.

 

[Neno]

Sve moje​

Da je mene život manje mazio,
ja bih tebe bolje pazio.
Ne bih stalno sanjao, puste snove jurio,
već sa tobom ka sreći žurio.
Ne bih ljubav tražio, o vrhovima maštao,
svima osim tebi praštao.

Valjda ću shvatiti, sam kad ostarim,
šta je ljubav, kada ne voliš.
Kada te ostave, nestanu, zaborave,
kad nemaš koga svojim nazvati,
kada kose pobele i bore sene broje,
plakaću samo za nama, sve moje!

Da je neko meni dušu ranio,
možda srcu bih zabranio,
da zavoli lako, pobegne tek tako,
i ostane od tebe daleko.
Da svaku noć kuca, uz čašu koja puca,
a nikad na tvoja vrata ne pokuca!

 

[Neno]

Dom je gde si ti​

Zna li iko gde li je moj dom,
ovde ili daleko, ne znam ni ja!
Da li je dom kad sam u gnezdu svom
Ili gde mi je srce – gde sunce lepše sja?

Zna li iko gde živi duša moja,
ovde gde je hladno, gde nemam nekog svog?
Možda ovde jesu sva maštanja moja,
ali nigde nema k’o mirisa tog.

I sada kad imam i krov i mir u duši,
sreća je tu i ja to znam,
Neće moju sreću ništa da mi sruši,
a tamo daleko, ostaje moj san….

 

[Neno]

Život si moj​

Život si moj, kraj tebe ja se budim.
Gledam ti oči, za dodirom ti ludim.
Svaki naš dan jedna priča je prava,
kako je lepo kraj tebe kada se spava.

Ostani u meni, ostani i kad krenem.
Voli me ludo i čekaj na mene.
Ako nekad noć pokrije nam ljubav,
pogledaj nebo, ja tebe tamo sanjam.

Život si moj, za tebe ja sad dišem,
milujem ti kosu, zbog tebe pesme pišem.
Zauvek ćeš biti deo srca moga,
ona koju volim, moj poklon od Boga.

 

[Pinocchio]

Jedna on meni najdražih

Nisu mene učili

Nisu mene učili da znam kako treba,
nego kako ne treba.
Nisu mi pokazali dokle i šta mogu.
Naslućivao sam, i dalje slutim.
Ali mogu, mogu, rekao bih da mogu.

Nisu mene učili da znam da volim
nego su me voleli.
Nisu mi pokazali kako se zaljubljuje.
Ja sam samo ljubio, ljubio, i dalje ljubim.
Nekako se i zaljubio.

Nisu mene učili da znam da patim,
nego sam se napatio.
Nisu mi pokazali gde tuga stanuje
nego mi se u dušu uselila.
A ja se selio, selio, selio…više se ne selim.
Živim sa tugom u sreći.

Jedino su me učili nešto, od svega po nešto, ma, svašta nešto.
Ničeg se toga ne sećam.
Samo pamtim ono što sam uradio,
pamtim ljubavi, tuge, selidbe…
I samo jedno znam. Srećan sam.

 

[Neno]

Pesma bez rime​

I nisam mogao ni zamisliti
da pišem pesmu bez rime.
Život bez života i nije zivot.
Ljubav bez žene, nije ljubav.
Gitara bez žice, ostaje samo drvo.

I nisam mogao ni zamisliti
da zaslužujem život ovakav.
I ako se opet rodim,
biram ovaj isti, tako lak, a težak.
Biram i sunce i kiše.
Biram i rane i vidare.
Biram i noći i dane.
I biram tebe, a ne nju, ili neku drugu.

Biram roditelje ove svoje,
da slučajno drugačiji bio ne bih.
Sve prijatelje i dušmane iste,
staze prljave i tepihe čiste.
Sve noći bez sna, prespavana podneva.

Biram ovo telo, vodu sa naše česme.
Sve ono sto se sme, a i što se ne sme.
Biram sebe ovakvog i ponosim se time!
A sad STOP, ja a ipak ne mogu
da napišem pesmu, pesmu bez rime!

 

[Neno]

Pesnik​

Da li sam ja pesnik
ili samo od emocija bolesnik?
Da li moje rime imaju neku težinu
ili će samo ostati za uspomenu mojoj ćerki i sinu?

Da li se računa da pesnik sam
ako knjige izdao nisam?
Izdavali su mnogi glupe knjige, slikali se s njima,
kad unutra sto pesama, hiljadu reči, a nigde rima.

Da bi postao pesnik, nekad si morao da umreš mlad.
Ako je to cena – neću, ostajem ovde života rad!
A možda bi trebalo da odem u zatvor, skočim s mosta?
Ma ne, onda mojima sa knjigom, sto problema osta.

Nekako mislim da ću ipak uspeti,
sviđa se ovo svim mojima, sviđa se i nekoj
nepoznatoj teti.
Pa čak poneka se pesma i otpeva.
Inspiracija i danju i noću samo seva!

A san mi je da moje pesme pročita svako,
ćirilicom, latinicom, razumeti ih neće baš lako.
A kad njih milion nađe sebe u njima, pouke razume,
onda sam uspeo, može i da se umre!

 

[Pinocchio]