IV
Naišla su suva vremena neko će reći preteška vremena
Opustošene su šume ni ptice selice nisu se vratile
Naše kuće su ispražnjene goli zidovi mrtva paučina
Sunce se sakrilo u strašila u naga zagubljena pamćenja
Ljudi oslepeše jer bol se rasprostre i nesta vere u čoveka
Adrese i ulice izgubiše svoja odredišta izmešaše gradove
Sve se pretvori u đavolsku laž i satanski pepeo hladne vatre
Ti tada skrhana i gorda u zagrljaju svog belogardejca stupi
Na zemlju u koju si se ponadala posejati seme nošeno u nedrima
Ti poseja u jalovu ilovaču i sve opuste i korov uništi razgolićenu nadu
Kako nerođenom umu razjasniti kasnije buđ i ceđ nakupljenih godina
Tvoja nespavanja sa okeanom umivanja morem zagrljaje s vetrom breza
Čekanje što obara ogledalo koje se raspada ne oslikavši nečiji lik
Život koji se izvitoperio kao zaboravljena skvašena iverica
Život koji počinje da traje tek kada se preobrazi u Umetnost
Oduzeše ti sebe darivavši propast večiti haos prljavštinu sobe
Zauzvrat nosila si u sebi prokletstvo života čoveka žene i ponajviše poete
Ti s načelom pesnikinje pokušala si otvoriti sve puteve ka srcu
Unoseći u sebe celokupnu valovitost iskušenja preživljavanja
I sve to da se propnađe mogći iz nemogućih odgovora ljudske sudbine
Ko poseja korov mržnje i nepoverenja kukutu oštri strah tela
Zarazi besnilom kurjake i pse lutalice dozva gavranove i lešinare
Da se pronađe dlakavi prst koji povlači hladni čelični obarač
Za hitac ispaljen u tvoje večito ogolelo uzavrelo srce devojčice
Ja te vidim gde prolaziš s neznanjem gde si i kuda ćeš sutra ubuduće
S odbojnošću kojom primaš betonsko predgrađe usputnog Berlina
Po ulicama koje odlaze pod tvojim sitnim koracima željenog zlatnog Praga
Vidim kako talasi modrog mora penom sedefne mesečine tuđine
Zapljuskuju kamenje tvoje prinudne miomirisne zelene Vandeje
I tebe kao ženu koja svakog jutra prostre sveže oprano rublje
I tebe majko neponovljivi drugu i prijatelju upropašćenog detinjstva
I tebe mnogo godina kasnije gorkih nezaživljenih godina kasnije
S karenjinovskom torbicom u ruci po mlakom blatu izgubljenog predgrađa
Kako s poslednjom ćelijom svesti i snage tražiš kakvu poslednju klupu
Za tvoje teške korake i telo koje više nema spokoja i mira
Jer niko ne vidi niko ne čuje niko ne zna i ne želi da zna i da hoće
Neukroćene među pripitimljenima od svega viđenog neviđeno
Kako tražiš Jarebiku njen mig da život nastaviš i popuniš
U trenutku kada je mešanje i spajanje bilo nemoguće ni u snu
Kada je san prešao bezbolno u utrnelu javu samoodržanja
Kada je ostala hladnoća sve udaljenije oslepljene maćehe - zemlje
Samo pokidani koreni postojanja i smrti pre početka i suza pre osmeha
Marina
Prvo jutrenje sa stihovima i pesma izatkana od pletenica devojaštva
Osetiti poriv na svojoj koži kao plamen vatre opeći se jauknuti utrobom
Osetiti način razrešenja Ja sam opeka u zidu civilizacijske kule
I krenuti izvan vremena sa kojim si se mimoišla u životnoj žurbi
Pođi bosa koracima plamteće Moskve kroz prozor kroz mrak budi vetar
Bulevarima Kremljem parkom rekom ljudima znanim i neznanim zvonicima
Pokloni im dane tvoj smeh i govor energiju tela dalekosežnost uma
Zaveštaj nam mesta na kojima si bila plamen slasti avanture duha
Jer ti si kao zdravlje kao melem kao med za našu gorčinu dana
I nedaj nam samo žalosno jutro koje se neće roditi i ogrejati nas
Ljubičaste pesme otvorenih prozora i razbuktalu livadu prijateljstva
Prošlost još predstoji pred nama ali kuda se denu mrtva budućnost
Marina metamorfozo velikog Mora Neba i Zemlje
Grlila si ljude i veru u njih kao reka kada grli ostrvo kao sestra
Ti koja ne živiš u svojim ustima na usnama vrelim sočnim u zubima
I onaj koji te ljubi koji te dotače koji te grli ne dotiče tebe
Jer ljubav koju imaš ne dopier dalje od karneolskog bisera u srcu
Pronalaziš magiju reči pretvaranje izviranje maglu-čarolije
Boju krilatu - nepoletela boju bistrine - nerazbistrila se
Boja golub - rana zaživeo u beloj seoskoj lanenoj košulji jeseni
Nehajno bačenoj preko rasklimatane stolice emigracije ostavljajući
Miris poslednje ćelije tela pre odlaska iz života u smrt nepoznatu
Linijama drhtaja duše kroz sve povlake pesme i ritma poeme
Produžavajući život u život nerečeno u rečeno nevid u vid
Kao roman u romanu drama u drami sebe u sebi do apsolutnog samouništenja
Do sveopšteg nerazumevanja do mrkog nesporazuma rasula do neznanja
Do dodira do poslednjeg drhtaja i potpune praznine emotivnog prožimanja
Koga treba ispuniti dešavanjima koja utiru put čiste svetlosti
Oterati avet nesreće koja nipočemu ne liči na očišćenu istinu
Istinu iz svakog stiha svakog trenutka varljivog časa noći i jutra
Sve je to čarolija tvojih ruku prstiju otvaraš oči budiš se zorom
Kao naše sunce izronilo pod desnim i mesec pod levim bridom dlana
Tvoja se duša rasprostrla stepom tajgom morem rekom gradovima sveta
Široka su polja visoka stable prostrane ulice plave vode zimzeleni oblaci
Svida jesi i sve nisi Ti kao priroda kao vazduh kao krv
Ti lebdiš u vatri i ništa ti nije strano u bolu koji nosiš u kostima
Muci života i njegovom brojanju iskustvu ispod prašine usamljenosti
Jer sreću i voljene nam mogu oduzeti al’ snagu pesme i trajanje reči Ne
Radost rađanja stvaranja ispisati belinu papira u nadahnuću trag mudrosti
Eksploziju munje udar groma prosvetljenje kroz vertikalu tela
Istina koja svakog šamara svojom lepotom i kojoj nepovratno želimo verovati
Mit ne poznaje pokrov svi su živi živi tiho odlaze u večnost
Neko s grančicom neko s igračkom neko s prazninom neko s knjigom slikom
Vidim te kako sediš s karneolski biserom u srcu i pušiš cigaretu
Ne želiš biti smetena nakon smrti ne želiš umreti želiš ne biti
Leći pored puta pored jesenjeg gloga punog crvenih bobica ploda
Sve je ružno i strašno progutati - gađenje skočiti - neprijateljski
Prepuna si sivila teškog olovnog sivila sa živom u kostima i očima
Bez jutarnjeg daha hvataš vazduh tromim nepunim udisajima starice
Tebe je uništilo - trpljenje veliki ponos gordost - kao da si svemoguća
I da podigneš i da zbaciš i da nosiš i da podneseš i da otrpiš i voliš
U toj nevolji sa onim koji te okružuju i do kojih dopireš i ne dopireš
Ovde nepotrebna tamo nemoguća u toj neistini časa smrti ili kraja kraja
Nevina pred poslednjim sudom reči pred strašnim sudom jezika rođenja
U nesrazmeri spram čovečanstva ili ravnodušnost čitav ispisan roman
Ali ti ćeš i nakon nas nakon mnogih nepoznatih duša još više
Stvarati nove ljude i besmrtnim dahom ljubavi udahnuti im život pesmom
Ostavljajući za sobom tebi nepoznati put koji ostvari reč i pesma tvoja
Marina
Nesebično si se predavala prirodi i prihvatala je kao rođenu sestru
I ja ću u tvom večitom zelenilu uvek pronalaziti kao beočug
Tvoje krupne zelene oči tvoje ruke tvoje usne šapat blag
I gorko dugo oplakivati gorko oplakivati oplakivati neoplakano
Tvoj nedolazak nerečeno nezapisano nedoživljeno nedarivano
Otvorio sam vrata i prozore i čekam povratak tvoj iz duge šetnje
Ja sam tvoj nevidljivi čekalac nedošavših večiti monah samotnjak
Što svake godine pali sveće za Vas drage usamljene velikomučenike
Za one koji su pošli Vašim putevima uboge sudbine nerazumevanja
Prekrstim se i poljubim meku voštanicu paleći je za neugasle duše
Jednu za tebe Marina jednu za tvoju porodicu jednu za tvoje prijatelje
Jednu za Gumiljeva za Bloka za Mandeljštama jednu za Pasternaka
I svake godine voštanica je sve više i sve je jači njihov plamen
Ovde te čeka meko uzglavlje ustreptalo srce - neveselog druga
Ovde se doseže molitva spasenja kada krug praznine postane ogroman
Kada se sve okonča i iznova krene u kretanju poput velikog praska
Otvorio sam gradove trgove ulice i vrata tebi znanih kuća i soba
Da bih zaustavio tvoj poslednji dan sudnji čas nadolazeći
Dan koji se neće razdaniti vreme koje neće otkucati ni jedan časak
Ostavljajući potpunu duboku preduboku prazninu koju nam ostavljaš
Kad svet biva stešnjeno skučen kao konopljina omča uboge Jelabuge
Kada daleki neodbranjivi zaslepljeni hici dostignu živu metu
Tvoja će krv omrznuti kiseonik i srce će se naježiti od hladnoće podzemlja
Hoće li nekada neko u neznanom času Hristove istine oprati spomenike
Koje bude pronašao među hiljadama zagubljenih i bezimenih neznanih
Nebili zasijalo jedno ime neponovljivi ime ime MARINA.
Naišla su suva vremena neko će reći preteška vremena
Opustošene su šume ni ptice selice nisu se vratile
Naše kuće su ispražnjene goli zidovi mrtva paučina
Sunce se sakrilo u strašila u naga zagubljena pamćenja
Ljudi oslepeše jer bol se rasprostre i nesta vere u čoveka
Adrese i ulice izgubiše svoja odredišta izmešaše gradove
Sve se pretvori u đavolsku laž i satanski pepeo hladne vatre
Ti tada skrhana i gorda u zagrljaju svog belogardejca stupi
Na zemlju u koju si se ponadala posejati seme nošeno u nedrima
Ti poseja u jalovu ilovaču i sve opuste i korov uništi razgolićenu nadu
Kako nerođenom umu razjasniti kasnije buđ i ceđ nakupljenih godina
Tvoja nespavanja sa okeanom umivanja morem zagrljaje s vetrom breza
Čekanje što obara ogledalo koje se raspada ne oslikavši nečiji lik
Život koji se izvitoperio kao zaboravljena skvašena iverica
Život koji počinje da traje tek kada se preobrazi u Umetnost
Oduzeše ti sebe darivavši propast večiti haos prljavštinu sobe
Zauzvrat nosila si u sebi prokletstvo života čoveka žene i ponajviše poete
Ti s načelom pesnikinje pokušala si otvoriti sve puteve ka srcu
Unoseći u sebe celokupnu valovitost iskušenja preživljavanja
I sve to da se propnađe mogći iz nemogućih odgovora ljudske sudbine
Ko poseja korov mržnje i nepoverenja kukutu oštri strah tela
Zarazi besnilom kurjake i pse lutalice dozva gavranove i lešinare
Da se pronađe dlakavi prst koji povlači hladni čelični obarač
Za hitac ispaljen u tvoje večito ogolelo uzavrelo srce devojčice
Ja te vidim gde prolaziš s neznanjem gde si i kuda ćeš sutra ubuduće
S odbojnošću kojom primaš betonsko predgrađe usputnog Berlina
Po ulicama koje odlaze pod tvojim sitnim koracima željenog zlatnog Praga
Vidim kako talasi modrog mora penom sedefne mesečine tuđine
Zapljuskuju kamenje tvoje prinudne miomirisne zelene Vandeje
I tebe kao ženu koja svakog jutra prostre sveže oprano rublje
I tebe majko neponovljivi drugu i prijatelju upropašćenog detinjstva
I tebe mnogo godina kasnije gorkih nezaživljenih godina kasnije
S karenjinovskom torbicom u ruci po mlakom blatu izgubljenog predgrađa
Kako s poslednjom ćelijom svesti i snage tražiš kakvu poslednju klupu
Za tvoje teške korake i telo koje više nema spokoja i mira
Jer niko ne vidi niko ne čuje niko ne zna i ne želi da zna i da hoće
Neukroćene među pripitimljenima od svega viđenog neviđeno
Kako tražiš Jarebiku njen mig da život nastaviš i popuniš
U trenutku kada je mešanje i spajanje bilo nemoguće ni u snu
Kada je san prešao bezbolno u utrnelu javu samoodržanja
Kada je ostala hladnoća sve udaljenije oslepljene maćehe - zemlje
Samo pokidani koreni postojanja i smrti pre početka i suza pre osmeha
Marina
Prvo jutrenje sa stihovima i pesma izatkana od pletenica devojaštva
Osetiti poriv na svojoj koži kao plamen vatre opeći se jauknuti utrobom
Osetiti način razrešenja Ja sam opeka u zidu civilizacijske kule
I krenuti izvan vremena sa kojim si se mimoišla u životnoj žurbi
Pođi bosa koracima plamteće Moskve kroz prozor kroz mrak budi vetar
Bulevarima Kremljem parkom rekom ljudima znanim i neznanim zvonicima
Pokloni im dane tvoj smeh i govor energiju tela dalekosežnost uma
Zaveštaj nam mesta na kojima si bila plamen slasti avanture duha
Jer ti si kao zdravlje kao melem kao med za našu gorčinu dana
I nedaj nam samo žalosno jutro koje se neće roditi i ogrejati nas
Ljubičaste pesme otvorenih prozora i razbuktalu livadu prijateljstva
Prošlost još predstoji pred nama ali kuda se denu mrtva budućnost
Marina metamorfozo velikog Mora Neba i Zemlje
Grlila si ljude i veru u njih kao reka kada grli ostrvo kao sestra
Ti koja ne živiš u svojim ustima na usnama vrelim sočnim u zubima
I onaj koji te ljubi koji te dotače koji te grli ne dotiče tebe
Jer ljubav koju imaš ne dopier dalje od karneolskog bisera u srcu
Pronalaziš magiju reči pretvaranje izviranje maglu-čarolije
Boju krilatu - nepoletela boju bistrine - nerazbistrila se
Boja golub - rana zaživeo u beloj seoskoj lanenoj košulji jeseni
Nehajno bačenoj preko rasklimatane stolice emigracije ostavljajući
Miris poslednje ćelije tela pre odlaska iz života u smrt nepoznatu
Linijama drhtaja duše kroz sve povlake pesme i ritma poeme
Produžavajući život u život nerečeno u rečeno nevid u vid
Kao roman u romanu drama u drami sebe u sebi do apsolutnog samouništenja
Do sveopšteg nerazumevanja do mrkog nesporazuma rasula do neznanja
Do dodira do poslednjeg drhtaja i potpune praznine emotivnog prožimanja
Koga treba ispuniti dešavanjima koja utiru put čiste svetlosti
Oterati avet nesreće koja nipočemu ne liči na očišćenu istinu
Istinu iz svakog stiha svakog trenutka varljivog časa noći i jutra
Sve je to čarolija tvojih ruku prstiju otvaraš oči budiš se zorom
Kao naše sunce izronilo pod desnim i mesec pod levim bridom dlana
Tvoja se duša rasprostrla stepom tajgom morem rekom gradovima sveta
Široka su polja visoka stable prostrane ulice plave vode zimzeleni oblaci
Svida jesi i sve nisi Ti kao priroda kao vazduh kao krv
Ti lebdiš u vatri i ništa ti nije strano u bolu koji nosiš u kostima
Muci života i njegovom brojanju iskustvu ispod prašine usamljenosti
Jer sreću i voljene nam mogu oduzeti al’ snagu pesme i trajanje reči Ne
Radost rađanja stvaranja ispisati belinu papira u nadahnuću trag mudrosti
Eksploziju munje udar groma prosvetljenje kroz vertikalu tela
Istina koja svakog šamara svojom lepotom i kojoj nepovratno želimo verovati
Mit ne poznaje pokrov svi su živi živi tiho odlaze u večnost
Neko s grančicom neko s igračkom neko s prazninom neko s knjigom slikom
Vidim te kako sediš s karneolski biserom u srcu i pušiš cigaretu
Ne želiš biti smetena nakon smrti ne želiš umreti želiš ne biti
Leći pored puta pored jesenjeg gloga punog crvenih bobica ploda
Sve je ružno i strašno progutati - gađenje skočiti - neprijateljski
Prepuna si sivila teškog olovnog sivila sa živom u kostima i očima
Bez jutarnjeg daha hvataš vazduh tromim nepunim udisajima starice
Tebe je uništilo - trpljenje veliki ponos gordost - kao da si svemoguća
I da podigneš i da zbaciš i da nosiš i da podneseš i da otrpiš i voliš
U toj nevolji sa onim koji te okružuju i do kojih dopireš i ne dopireš
Ovde nepotrebna tamo nemoguća u toj neistini časa smrti ili kraja kraja
Nevina pred poslednjim sudom reči pred strašnim sudom jezika rođenja
U nesrazmeri spram čovečanstva ili ravnodušnost čitav ispisan roman
Ali ti ćeš i nakon nas nakon mnogih nepoznatih duša još više
Stvarati nove ljude i besmrtnim dahom ljubavi udahnuti im život pesmom
Ostavljajući za sobom tebi nepoznati put koji ostvari reč i pesma tvoja
Marina
Nesebično si se predavala prirodi i prihvatala je kao rođenu sestru
I ja ću u tvom večitom zelenilu uvek pronalaziti kao beočug
Tvoje krupne zelene oči tvoje ruke tvoje usne šapat blag
I gorko dugo oplakivati gorko oplakivati oplakivati neoplakano
Tvoj nedolazak nerečeno nezapisano nedoživljeno nedarivano
Otvorio sam vrata i prozore i čekam povratak tvoj iz duge šetnje
Ja sam tvoj nevidljivi čekalac nedošavših večiti monah samotnjak
Što svake godine pali sveće za Vas drage usamljene velikomučenike
Za one koji su pošli Vašim putevima uboge sudbine nerazumevanja
Prekrstim se i poljubim meku voštanicu paleći je za neugasle duše
Jednu za tebe Marina jednu za tvoju porodicu jednu za tvoje prijatelje
Jednu za Gumiljeva za Bloka za Mandeljštama jednu za Pasternaka
I svake godine voštanica je sve više i sve je jači njihov plamen
Ovde te čeka meko uzglavlje ustreptalo srce - neveselog druga
Ovde se doseže molitva spasenja kada krug praznine postane ogroman
Kada se sve okonča i iznova krene u kretanju poput velikog praska
Otvorio sam gradove trgove ulice i vrata tebi znanih kuća i soba
Da bih zaustavio tvoj poslednji dan sudnji čas nadolazeći
Dan koji se neće razdaniti vreme koje neće otkucati ni jedan časak
Ostavljajući potpunu duboku preduboku prazninu koju nam ostavljaš
Kad svet biva stešnjeno skučen kao konopljina omča uboge Jelabuge
Kada daleki neodbranjivi zaslepljeni hici dostignu živu metu
Tvoja će krv omrznuti kiseonik i srce će se naježiti od hladnoće podzemlja
Hoće li nekada neko u neznanom času Hristove istine oprati spomenike
Koje bude pronašao među hiljadama zagubljenih i bezimenih neznanih
Nebili zasijalo jedno ime neponovljivi ime ime MARINA.
Čudotvorac i ja te hvalim