Pariz, 1969. godine.
Svetla Lido kabarea trepere na kišnim ulicama, dok unutra odjekuju poluglasni razgovori među bogatim i moćnim.
Marija Kalas sedi za stolom u uglu, u crnoj haljini koja upija svetlost, prstima polako prevrće kristalnu čašu vina.
Njen pogled luta po prostoriji, ali odjednom zastane - ulazi Džeki Kenedi u savršeno krojenom Chanel kostimu, s
osmehom koji je podjednako misteriozan i nedokučiv.
Džeki nije osoba koja dolazi sama, ali večeras jeste. Njene ruke nežno dodiruju ivicu barskog stola dok konobar
donosi martini. Oseća pogled operske dive i bez reči podiže čašu prema njoj - znak prepoznavanja.
Ne treba mnogo da Marija ustane i priđe. Dve žene sede jedna naspram druge, tiho, sa osmehom koji skriva previše
pitanja.
"Pariz voli žene sa tajnama," kaže Marija, glasom prepunim melodrame.
"Pariz voli žene koje znaju kada da ih ne odaju," uzvraća Džeki, kao da
ponavlja poslednju rečenicu iz nekog nestalog
dnevnika.
Govore malo, ali svaka reč zvuči kao da je deo davno napisanog scenarija.
Ljudi ih gledaju - svi pokušavaju da odgonetnu šta dve legende mogu da
dele osim imena u istim naslovima novina.
Vino se lagano ispija. Martini nestaje. Na kraju, Marija se naginje i tiho šapuće:
"Uvek su mislili da mi delimo istog čoveka. Možda smo samo delile istu sudbinu."
Džeki i Marija, osmehnuće se jedna drugoj, podižu čaše, a onda se nežno zagrle,
kao da razmenjuju poslednji prećutni dogovor.
"Bilo je zabavno, zar ne?" šapne Marija, a njene usne se jedva pomeraju, kao da
ne želi da tajne pobegnu iz ovog trenutka.
U tom trenutku, svet oko njih nestaje - nema novinara, nema spekulacija, nema
osuda.
Samo dve žene koje znaju šta znači igrati veliku igru - i pobediti bez da iko primeti.
Obe ustaju. Obe odlaze u suprotnim pravcima.
U Parizu, tajne ostaju tajne.
