Dejan.Jankovic
Zainteresovan član
- Poruka
- 144
Naša najveća tragetkinja, povodom nove postavke "Antigone" u nacionalnom teatru. Njena Antigona, premijerno izvedena 1951. godine, ostala je mera, uzor i najviši domet
DA našem pozorištu nije dala ništa drugo do svoju Antigonu, svoju Fedru i svoju Ifigeniju, imala se Marija Crnobori rašta i roditi! - izjavio je pre dvadeset godina veliki reditelj, glumac, pisac Mata Milošević povodom priznanja "Dobričin prsten" našoj velikoj glumici za životno delo.
Njeno scensko "delo" okončano je deceniju ranije: sišla je sa pozornice u šezdeset drugoj godini života. Bila je još u punoj glumačkoj snazi, reditelji i kolege su je s vremena na vreme ubeđivali da se bar nakratko vrati nekom ulogom, ali je ostala dosledna. Na novinarsku radoznalost hoće li, ipak, popustiti, kratko i britko, kako to već samo ona zna, odgovorila nam je: "Ne. Treba znati staviti tačku."
Nedavno je Marija Crnobori napunila 94 godine. Slučajnost je htela da to bude baš onog dana kada je nacionalni teatar stavio na repertoar Sofoklovu "Antigonu". Poslali su joj telegram, s željom da je vide na premijeri. Pa, hoće li doći?
- Neću, ali je veoma lepo što Narodno priprema ovu predstavu. "Antigona" je večiti tekst, večna tema. Može uvek da se igra - kaže u razgovoru za naš list, za mnoge, najveća tragetkinja ovdašnjeg teatra. - Tih velikih dela, klasike davnih vremena, dugo nije bilo u pozorištu. A ono što je dobro, zauvek je dobro. Svagda i svuda. "Antigona" odgovara i ovom dobu. Život vam sve diktira, samo ga treba čitati.
A ona je život čitala, igrala, pa i pisala. Prošle godine izašla je njena knjiga eseja s baš takvim nazivom - "Životić". Ono što Crnobori naziva "životićem", bila je duga i bogata epopeja.
Rođena je u Banjolama (u Istri) 1918. godine. Prve pozorišne korake načinila je posle učiteljske škole, idući na privatne časove glume kod Dubravka Dijušina. Upisuje i glumačku školu, igra u zagrebačkom i riječkom teatru, a onda prva velika odluka - Ranko Marinković je zove da se vrati u Zagreb, Bojan Stupica i Eli Finci je pozivaju da dođe u Beograd i tek osnovano Jugoslovensko dramsko. Uz sugestiju muža, reditelja i književnika dr Marka Foteza, dolazi u beogradsko pozorište. I igra u prvoj predstavi JDP: 3. aprila 1948. godine, u "Kralju Betajnove". Pred njom se otvorio bogat repertoar vrhunske dramske literature. Bila je najveća heroina antičke drame, ali su za pamćenje i sjajna Lujza u Šilerovoj "Spletki", nenadmašna Ledi Magbet, Ljubov Jarovna, Sofija Aleksandrova...
Ipak, njena Antigona ostala je mera, uzor i najviši domet. Premijerno je izvedena 1951. godine, u režiji Tomislava Tanhofera.
- Slova su čudna bića, naročito u stihu. Pravi mali i veliki đavoli. Svašta mogu da urade. Taj je stih bio odskočna daska za živi simbol čoveka - Antigonu. Kad sam stih dobro "progutala", kad je postao moj, uvek sam se ježila od glave do pete dok sam ga ponovo izgovarala. I činilo mi se da sam ogromna, ogromna kao svemir. Dugo je, vrlo dugo trebalo dok sam tu veru i samopouzdanje postigla - sećala se kasnije Marija Crnobori.
Zapisala je u svom "Životiću" da je, dok je radila "Antigonu", izgledala malo kao "udarena":
"Ipak sam ja došla na scenu samo kao glumac sadašnjice, sa svojim ljudskim očima, a ne kao mitska ličnost u misteriji tragične igre. Pa, drugačije se i ne može, iako je Antigona više tip čoveka. Konačno, i Grci su bili ljudi, obični. Glumili su, istina, na koturnama i s maskom, što je svakako, bilo bliže pojmu misterija, ali danas su, eto, druga vremena. Grdno komplikovano, a još je i jamb prisutan! Ali sva sreća, glumac igra za čoveka, ljudi mogu primati samo ljudskim čulima, ljudskom mudrošću i ljudskom senzibilnošću."
Vest da se posle više od pola veka Sofoklova tragedija ponovo postavlja na scenu iskreno ju je obradovala. Ali nije je iznenadila.
- Normalno je da se radi, pisano je da se igra! Bez obzira na to kad, gde i ko. Šta je najvažnije? Dobro čitati tekst, polako i više puta. Kako? Vreme vam sve određuje.
Ipak, i vremena se menjaju. Na njenu prvu probu "Antigone" došla su najuglednija književna i pozorišna imena toga doba. Miloš Đurić, Milan Dedinac i Velibor Gligorić. Tanhofer je bio reditelj, a Miroslav Belović koreditelj. Pripreme su počele predavanjem Miloša Đurića, koji je "govorio jednostavno, kao Helen":
- Svaka sugestija pametnog čoveka je dobrodošla... Igrao se veliki repertoar, bilo je to vreme klasike. O njemu su pažljivo brinuli direktori drame, upravnici pozorišta. Nemam pojma kako je danas. Ipak, ljudi su i onda kao i sada bili posvećeni svom poslu. Uvek sve zavisi od čoveka. Još pamtim dobro neke uloge. Godine su nešto zadržale, nešto ugasile, ali nisu ništa odbacile. A nešto kao cvet i uvene. Ipak, svi moji likovi su i danas tu, sa mnom...
DA našem pozorištu nije dala ništa drugo do svoju Antigonu, svoju Fedru i svoju Ifigeniju, imala se Marija Crnobori rašta i roditi! - izjavio je pre dvadeset godina veliki reditelj, glumac, pisac Mata Milošević povodom priznanja "Dobričin prsten" našoj velikoj glumici za životno delo.
Njeno scensko "delo" okončano je deceniju ranije: sišla je sa pozornice u šezdeset drugoj godini života. Bila je još u punoj glumačkoj snazi, reditelji i kolege su je s vremena na vreme ubeđivali da se bar nakratko vrati nekom ulogom, ali je ostala dosledna. Na novinarsku radoznalost hoće li, ipak, popustiti, kratko i britko, kako to već samo ona zna, odgovorila nam je: "Ne. Treba znati staviti tačku."
Nedavno je Marija Crnobori napunila 94 godine. Slučajnost je htela da to bude baš onog dana kada je nacionalni teatar stavio na repertoar Sofoklovu "Antigonu". Poslali su joj telegram, s željom da je vide na premijeri. Pa, hoće li doći?
- Neću, ali je veoma lepo što Narodno priprema ovu predstavu. "Antigona" je večiti tekst, večna tema. Može uvek da se igra - kaže u razgovoru za naš list, za mnoge, najveća tragetkinja ovdašnjeg teatra. - Tih velikih dela, klasike davnih vremena, dugo nije bilo u pozorištu. A ono što je dobro, zauvek je dobro. Svagda i svuda. "Antigona" odgovara i ovom dobu. Život vam sve diktira, samo ga treba čitati.
A ona je život čitala, igrala, pa i pisala. Prošle godine izašla je njena knjiga eseja s baš takvim nazivom - "Životić". Ono što Crnobori naziva "životićem", bila je duga i bogata epopeja.
Rođena je u Banjolama (u Istri) 1918. godine. Prve pozorišne korake načinila je posle učiteljske škole, idući na privatne časove glume kod Dubravka Dijušina. Upisuje i glumačku školu, igra u zagrebačkom i riječkom teatru, a onda prva velika odluka - Ranko Marinković je zove da se vrati u Zagreb, Bojan Stupica i Eli Finci je pozivaju da dođe u Beograd i tek osnovano Jugoslovensko dramsko. Uz sugestiju muža, reditelja i književnika dr Marka Foteza, dolazi u beogradsko pozorište. I igra u prvoj predstavi JDP: 3. aprila 1948. godine, u "Kralju Betajnove". Pred njom se otvorio bogat repertoar vrhunske dramske literature. Bila je najveća heroina antičke drame, ali su za pamćenje i sjajna Lujza u Šilerovoj "Spletki", nenadmašna Ledi Magbet, Ljubov Jarovna, Sofija Aleksandrova...
Ipak, njena Antigona ostala je mera, uzor i najviši domet. Premijerno je izvedena 1951. godine, u režiji Tomislava Tanhofera.
- Slova su čudna bića, naročito u stihu. Pravi mali i veliki đavoli. Svašta mogu da urade. Taj je stih bio odskočna daska za živi simbol čoveka - Antigonu. Kad sam stih dobro "progutala", kad je postao moj, uvek sam se ježila od glave do pete dok sam ga ponovo izgovarala. I činilo mi se da sam ogromna, ogromna kao svemir. Dugo je, vrlo dugo trebalo dok sam tu veru i samopouzdanje postigla - sećala se kasnije Marija Crnobori.
Zapisala je u svom "Životiću" da je, dok je radila "Antigonu", izgledala malo kao "udarena":
"Ipak sam ja došla na scenu samo kao glumac sadašnjice, sa svojim ljudskim očima, a ne kao mitska ličnost u misteriji tragične igre. Pa, drugačije se i ne može, iako je Antigona više tip čoveka. Konačno, i Grci su bili ljudi, obični. Glumili su, istina, na koturnama i s maskom, što je svakako, bilo bliže pojmu misterija, ali danas su, eto, druga vremena. Grdno komplikovano, a još je i jamb prisutan! Ali sva sreća, glumac igra za čoveka, ljudi mogu primati samo ljudskim čulima, ljudskom mudrošću i ljudskom senzibilnošću."
Vest da se posle više od pola veka Sofoklova tragedija ponovo postavlja na scenu iskreno ju je obradovala. Ali nije je iznenadila.
- Normalno je da se radi, pisano je da se igra! Bez obzira na to kad, gde i ko. Šta je najvažnije? Dobro čitati tekst, polako i više puta. Kako? Vreme vam sve određuje.
Ipak, i vremena se menjaju. Na njenu prvu probu "Antigone" došla su najuglednija književna i pozorišna imena toga doba. Miloš Đurić, Milan Dedinac i Velibor Gligorić. Tanhofer je bio reditelj, a Miroslav Belović koreditelj. Pripreme su počele predavanjem Miloša Đurića, koji je "govorio jednostavno, kao Helen":
- Svaka sugestija pametnog čoveka je dobrodošla... Igrao se veliki repertoar, bilo je to vreme klasike. O njemu su pažljivo brinuli direktori drame, upravnici pozorišta. Nemam pojma kako je danas. Ipak, ljudi su i onda kao i sada bili posvećeni svom poslu. Uvek sve zavisi od čoveka. Još pamtim dobro neke uloge. Godine su nešto zadržale, nešto ugasile, ali nisu ništa odbacile. A nešto kao cvet i uvene. Ipak, svi moji likovi su i danas tu, sa mnom...
