Marginalizirani književnici ili oni koji se "nisu probili"

[Harvat]

Nešto sam se sjetio stanovitih autora koje sam listao- priznajem, nisam ih pozorno čitao- i generalno je moj dojam bio miješan, vida to vrijedi, no nemam volje, ali možda je uistinu dobro, no ipak...
Poglavito mislim na pisce koji su pisali srodnim jezicima za koje se prije mislilo da su jedan jezik, hrvatski ili srpski, ili srpsko-hrvatski.

Kod srpskih pisaca to su:
Mladen Markov- niz debelih knjiga
Radomir Konstantinović- romani, dok je kritika srpskog nacionalizma koju sam nešto podrobnije prelistao "Filosofija palanke" po mom sudu neuspjela jer žonglira apstrakcijama i nema pravih kulturnopovijesnih referencija, pa ostaje ni amo ni tamo
Radovan Beli Marković- prozni raspisani autor na mješavini dijalekta i jezičnih igara, nisam shvatio što on hoće

Tu su i neki srpski autori koji su bili vrlo priznati, no vrijeme ih pomelo- Radomir Smilanić i Miodrag Bulatović

Među Bošnjacoma/Muslimanima koje sam imao u rukama

Irfan Horozović- donekle priznat, ali manje nego što bi zavrjeđivao
Feđa Šehović- stavio sam ga tu, iako spada u hrvatsku književnost. Pisao i kao Raul Mitrovich
Alija Isaković- kao narativni prozaist

Među Hrvatima:

Jozo Laušić- meni nepojmljiva nezainteresiranost
Živko Jeličić- slično
Vitomir Lukić-prokletstvo BH?

Tko je zainteresiran, neka doda po svom sudu druge zanemarene ili "neprimijećene" autore

 

[Truman]

Radovan Beli Marković je dosta poznat, ne mislim da je zaboravljen. Za Mladena Markova recimo nikad nisam čuo. Od Konstantinovića sam baš nedavno čitao Filosofiju palanke (kompleksno filosofsko delo, težak stil) a voleo bih i romane. Miodrag Bulatović mislim da nije zaboravljen i ne mislim da ga je vreme pomelo. Za Radomira Smiljanića nikad čuo.
Kog da predložim...Možda Milutin Uskoković, tragična sudbina i par uspešnih romana.

 

[Harvat]

Radovan Beli Marković je dosta poznat, ne mislim da je zaboravljen. Za Mladena Markova recimo nikad nisam čuo. Od Konstantinovića sam baš nedavno čitao Filosofiju palanke (kompleksno filosofsko delo, težak stil) a voleo bih i romane. Miodrag Bulatović mislim da nije zaboravljen i ne mislim da ga je vreme pomelo. Za Radomira Smiljanića nikad čuo.
Kog da predložim...Možda Milutin Uskoković, tragična sudbina i par uspešnih romana.

Radomir Smiljanić je bio lik koji se uzgubio u ekscesima u ratovima 90ih, no prije je pisao bizarne romane o Hegelu Miloradoviću (U Andima Hegelo telo; Neko je oklevetao Hegela; Ljubavni jadi Sofije Malovrazić (ili slično).. Imao sam to i listao i nije mi izgledalo loše, neka vrsta dobroga burgijašenja samo nisam to htio dokončati.

Mladen Markov je napisao cijelu knjižnicu romana i pripovjedaka, no kako sam se onda odmaknuo od beletristike, samo sam vrtio i odustao. Knjige su bile debelih korica, ono beogradsko poduzeće koje je takve izdavalo, mislim "Nolit" (tu su i romani Konstantinovića).

Za "Filosofiju palanke" bio rekao da nije postigao. On se vrti oko Marcusea i nekih onda popularih u Yu, a od tih likova ništa. Ako želiš analizirati X nacionalizam, pa i na filozofski način, valja uzeti sporne tekstove, povijesne situacije, osobe i djela, ekonomsku i kulturnu uvjetovanost...a ovo sve ostaje na razini apodiktičke osude.

Za Uskokovića čuo... Mislim da je Janko Veselinović od srpskih autora, starijih, unekoliko marginaliziran.

Ima autora koji su doživjeli znatna priznanja, napisali dugačke proze- pa to nitko živ ne šljivi. Npr, Aleksandar Vučo s dvije trilogije, a od tih nadrealista Davičo u romanima ostaje u "Pesmi". Davno sam probao "Beton i svici" i to je neizdrživo nerazumljivo.

 

[Harvat]

I da- Iso Kalač (politika).
A u pogledu Belog Markovića- svaka čast onim koju su ga čitali, sudi li se po ovom...

https://www.politika.rs/sr/clanak/343825/Nisam-se-u-Lajkovcu-belog-leba-bas-najeo
......................................
Zašto u podnaslovu romana – „Zaludno pletivo”, da li smo došli do tačke kada je sve obesmišljeno?


„Krajnja zaključenja” čitaocima bih prepustio, ali ne vidim, s književne strane, ništa rđavo u romanu o „zalud-pleteniju” jednog romana, tim pre što čovek i inače retko domašuje svoju zamisao, čime se unekoliko i opravdava odavanje počasti „poginulom piscu” – na poprištu bitke za koju se unapred moglo znati da će biti izgubljena... Nastojao sam da mnimog literatu, R. B. Markovića, i ćelijanskog istoristu, emerit-učitelja, g. Sretena, mog romana „glavne” junake, zadržim u književnom okviru stvari koju zastupaju. Takozvani objektivni sud, o ljudima i dobu, nemogućnim mi se učinio, kako sa stanovišta istorije tako i sa stanovišta lepog knjižestva, tim pre što su i imenovani junaci, vekom i svetom, zaludno prominuli, prvi: ponad svog romana, koji se već u zasnovu „razromanio”, a drugi: pribirajući „fiše” – za „Ispravnu istoriju” jednog sela koje se, u doslovnom smislu, udaljavalo od stvarnosti i nestajalo u magli katastarskih privida, ostavljajući o sebi oskudna pismena i „nagnute priče”, pusto glagolje iliti jezičko predivo, kao tvrdo jemstvo da je nekoć nešto bilo tamo gde sada ničega nema... Kao što i sami možete zaključiti: nije sve obesmišljeno, ako verujemo da se u jeziku „sodrži” oba sveta bezgraničnost!


Kompozicija romana, sa istim naslovom u prvom i trećem poglavlju, liči na pesmu. Kakva je funkcija ovakve kompozicije?


Voleo bih da o pesmi uistinu reč je, a lepo je i ako na pesmu samo „liči” jezičko gradivo „proceđeno” kroz đevđire jednog proznog pisca, kome pesme za rukom nisu polazile... Teško je, akoli ne i sasvim nemogućno, naknadno objasniti: zašto se, i pod kojim okolnostima, neki roman, u kompozicionom smislu, ovako ili onako „sromanjuje”, pogotovo ako je reč o romanu čija je „razromanjenost” podignuta na instanciju poetičke činjenice prvog reda... Čini mi se, ipak, da se moj roman – ovakvom kompozicijom, ali i svojom silom! – do poslednjeg retka borio za sebe, za svoju kakvu takvu „sromanjenost”, „razromanivši” se samo prividno i tek kad se više nije imalo kud!

 

[Truman]

Beli Marković je poznat po Lajkovačkoj pruzi, imam i ja tu knjigu na polici.

Što se tiče Filosofije palanke ona se prioritetno ne bavi kritikom nacionalizma nego onim što naslov kaže - duhom palanke i plemenskim mentalitetom. Konstantinović je jako dobar u objašnjavanju osnove toga. On je filosof i nije lako razumeti njegove misli, nisam ni ja neke. Takođe, njegova kritika nekih srpskih pesnika mi je bila jako korisna.