Mozda ste nekada bili u vezi sa osobom koja je uvek "zivcana" malo malo, pa nesto pukne pa vam kaze da ste ovakvi ili onakvi, ili sa osobom koja je nepoverljiva i koja stalno misli da nesto mutite, pa vas ispituje, trazi stvari na uvid, kontrolise.
Mozda ste i naleteli na osobu koja ucenjuje, pa preti raskidom ili odlaskom kod neke druge osobe ako ne uradite nesto, ili koja pominje kako ste vi losi, a ta osoba dobra, bolja, a vi onakvi ili ovakvi.
Sve su neke tehnike izivljavanja i zlostavljanja, a moje pitanje je, zasto bi se neka osoba koristila tim tehnikama?
Jeste li se vi mozda koristili nekim tehnikama ili je neko koristio te tehnike na vama?
Zato što su to tipične - projekcije. Za sve što sam optuživana, maltretirana i upiran mi taj lepi prstić u oko, da se oslepim, je zapravo radio taj neko, a ne ja. Pa po tome, ko veli, ako ja to radim, jel te, mora da radiš i ti. Ko veli, ma mora da ti tu meni nešto mutiš, muljaš, ovo, ono..kako da ne. Neće biti. Ja sasvim fino i lepo spavam. Apsolutno mirno. Jer ja za svo vreme, sam lepo sasvim sama spavala u svom lepom i tužnom krevetiću, lila svoje gorke suzice i dan danas se sama snosim s sobom, da prevaziđem neke stvari koje me jedu, žderu, s kojima ne mogu da se pomirim, ili s kojima se eventualno loše nosim. Meni....kao meni...ne treba niko...da ni sa kim preboljevam ništa. Ja to sve radim, sama. Sama s samom sobom. Znači, sve prevazilazim i prevazići ću sama. Sve uvrede transformisaću. Sve povrede, poješću. Svu nepravdu, svariću. Hoću. Nikada neću zaboraviti, jer nisam takav čovek, ali učim i učiću da živim s tim, pa u kojoj meri uspem, da uspem, meni biće životni uspeh. Da. Sve ja to filtriram tako već godinama. Nešto više, nešto manje. I tako. Guram dan, po dan, mesec po mesec, uskoro će tri godine kako se nespešno borim, onosno manje uspešno...i tako. Šta reći.
Od mene, slobodno . I toj kojoj je otišao i drugoj, petoj, šestoj. Šta god. Vremenom shvatiš, kao što sma i ja, da je takvo ponašanje racno ponašanjem jednog miša i muve bez glave. Nikada se kao čovek do kraja ne udubiti, šmugnuti čim ti nešto ne valja, Fatati maglu na prvi problem ili odmah uletati u krevet prve kalašture na koju naiđeš, samo meni u inat, da se ja jedem kao Mesec.
I to sam izdržala. I da me sutra nema, opet bih isto sve uradila. Jer ja jesam dobru stvar uradila, klepala ga onim gde je najtanji za njegovo dobro i volela ono dobro u njemu, dok su ga drugi tapšali gde i sam shvata da ne vredi kao čovek. I puštali ga da srlja, jer zaboga, to njiam ide u prilog i korist.
Ja nisam takva. mene bolje da mrziš do kraja života, a nakon pedeset da mi kažeš hvala. Nego da mi se sada smeškaš, a posle pet da mi sve po spisku nabroji.
Što su se iživeli, izmaltretirali me, povredili, uvredili, zezali, i razboleli na kraju svih krajeva jer i moj organizam je imao stepen jedne izdržljivosti, to im ostavljam. Mislim, godpodi toj. Tandemskoj. A i masi, koja je pratila sve to s takvim nadražajem i zloesrećnim radovanjem nečijoj patnji, da je to za priču, neupućeni šta je zapravo prava istina. Ali, neka. Sve to može da se zataška, kao što i jeste, i ja nemam ništa s tim. A, pravo da vam kažem, danas me kao čoveka i zabole, za to. Jer to govori o tim i takvim ljudima. Ne o meni.
Zašto? Pa, ja pojma nemam zašto. Morali biste da pitate njih. Bolestan um, uvek ima neko opravdanje, čak i kada nekoga uništi, naći će već validno opravdanje za isto, u šta ne sumnjam.
Mene danas lično, kao čoveka, čak i nakon svega, niko ne može da uceni ničim i ne drži me u šaci ičim. Jer je istina, na mojoj strani. Koliko god se gospoda draga svim sredstvima upinjala da pokažu i dokažu, drugačije. I prikažu vernim tobož sve, drugačijim, nego što zaista se zbilo.
I dobro je da to videh sada. A ne za pet, i deset godina..kao neko udata. Ili s decom, pa da me to onda sve strefilo.
Baš lepo, što su me makar toga poštedeli. Da me ne unište tada; već koliko onda.
I ko kaže, da duše nemaju?
Ja? Drugima? Da se koristim onim, čime su mene zdrmali? Mora da se šalite.
