СТАРАЦ ГАВРИЛО
Старац Гаврило је био необичан калуђер, испосник. Како то обично бива, овог подвижника и аскету, многи нису разумели. Неки су му се чак и подсмевали.
Старац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус.
Његов деда , Антоније, је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Обреновићку србију као пуки сиромашак, без игде икога свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је јако побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово, код Опарића, и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се добром девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио као честите православце.
Кад је његов унук Витомир имао 14 година, тешко се разболео. Било је то у време Великогоспојинског поста. Његови родитељи реше да га воде у Љубостињу, да се тамо причести, па нека буде Божија воља.Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. битомир је лежао у колима. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу.
Сутрадан , на Преображење, силан народ дошао на Литургију. Пуна и црква и порта. Литургију је служио Свети владика Николај ( Велимировић ). Кад је дошло време за причешће, Витомира су унели у цркву. Бладика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба.
После службе, Свети Владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се, миросао га и рекао да устане и служи Господу. Још му је рекао да ће му живот донети много невоља, биће затваран и мучен,претиће му смрћу, али а не треба ничега да се боји.
-Страдаћеш због своје вере. Због љубави према Господу ће те затварати по тамницама. У своје време, у познијим годинама, ћеш постати монах, у теби тече руска православна крв.
Витомир је убрзо оздравио и прикључио се Богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио.Слушо је све беседе Светог Владике, чије су речи продирале дубоко у његову душу.
После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета су били на мети Удбе. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ, противник државе и комунистичког поретка. О том времену је о. Гаврило нерадо говорио. Иследници су га сурово тукли, па га онако крвавог и онесвшћеног остављали да умре.
-Али милистиви Господ ме подизао из мртвих. Тако сам провео све четири године у затвору.
Тражили су иследници од мене да се одрекнем вере у Бога, да признам да сам крив за шта ме они оптужују. Ја нисам хтео да се одрекнем Бога, а нисам имао шта да признам, јер нисам био крив, па су ме тукли тако да ми је крв текла из уста, носа и ушију. Једаред су ме пребили толико да сам видео своје тело обливено крвљу, а моја душа лебди у ваздуху.
После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде. била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан. Од ударца му је пукла бубна опна ( од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и оћ у леденој води нико није могао да преживи.
Витомир се молио Господу. У средини подрума био је неки овећи камен. Довукао се до камена и сео да бар мало буде изнад воде. Негде у току ноћи ( био је изгубио сваки појам о времену ), јавио му се Анђео господњи, охрарио га и олакшао му болове , а воду је додиром прста
загрејао. Кад су ујутро удбаши отворили подрум у намери да извуку његово мртво тело, нису могли својим очима да верују. Витомир седи на камену, пева Господу у славу,а вода топла, пуши се, ко да је у бањи, а не у тамници. И његова фамилија је била изненађена и обрадована, кад су им рекли да је Витомир жив. Они га већ били ожалили и црнину обукли.
То је страшно деловало н тамничаре. Неки су поверовали у Господа, а други су од тада, Витомиру прилатили са великим подозрењем, али , више га нису тукли.
По изласку из затвора постао је црквењак у Јагодинској цркви. Служио је предано и ништа му није било тешко. У манастир је пошао кад је већ био превалио педесету.
Тако је Битомир постао Гаврило. Благ, кротак, пун праштања, разумевања и милоште.
Али таквим праведницима је на земљи тешко. Ни тамо, где би се то очекивало , није наишао на разумевање. Све је подносио кротко као јагње. Очигледно је имао дар проорлјивости, али о томе није говорио, да се не погорди. Само је саветовао људе, који су ккасније схватили да је Старац све јасно видео.
Памте људи и данс шта је говорио, мада је у оно време, мало ко његове речи озбиљно
схватао, када је говорио да ће у манастир доћи човек, домаћин, Из Свете Горе. И још је говорио да ће манастир Светог Луке бити Први у Србији. На подсмешљиве коментаре, као што су:
-Е баш ће из Свете Горе код нас неко да дође! Нема негде боље, него у наше блато!-Старац је смирено одговарао :
-Слушај, мени је дато! Ако не могу да чујем, могу да говорим.
Старца ништа светско није интереспвало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Са посетиоцима није разговарао о политици и свакодневним догађањима, политичким или било каквим другим. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Пажње вредан је запис господина Радише Нешића из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео Старац Гаврило. Радиша је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских-Младенаца, 21. марта 1999. године, дошао у манастир Светога Луке и затекао Старца Гаврила у раѕговору са монахом Николајем из манастира Свете Петке ( Извор код Параћина ). Старац је плакао и говорио да жали Србију.
Ево чујем како бомбардују Београд, Нови Сад, Ниш,Крушевац.-Старац се загрцнуо од плача, па је наставио :
-Зар не чујете? Глув сам, а чујем, а ви не чујете! Мостове нам руше, гине невини народ и војска. А страдање све због оног антихриста у Београду.
О последњим данима овог великог молитвеника, као о његовој блаженој кончини казивао нам је Горан Матић из Бошњана.
Монах гаврило се упокојио на дан Светог Архађела Михаила, те исте 1999. године и сахрањен је код манастира. Сестринство је 2001. године отишло у неки други манастир. тако је завршено прво раздобље поновног живота светиње код целебног извора.
Старац Тадеј
Бог једини зна, јер без Њега ништа не бива, зашто је Старац Тадеј из манастира Витовница у пролеће 2002. г долазио у манастир Светог Луке. Обишао је манастир, био на источнику ( извору), Богу се помолио и рекао да се ту хода по костима мученика као и да ту има још две светиње, али није дошло време да се открију.
Старац Тадеј је много волео о. Алексеја( Богићевића). Кад је архимандрит Алексеј успешно одбранио магистарски рад на Солунском универзитету, дошло је време да се врати у Србију. Отац Тадеј га је најпре звао да дође код њега у Витовницу, а потом му је саветовао, предложио и благословио да иде у манастир Светог Луке код Бошњана. Све је тада изгледало потпуно бесмислено. О. Алексеј је био у нишкој Епархији, а манастир Светог Луке је у шумадиској. Али,кад Бог хоће, све среди.
На Усековање Епископ шумадијски Г. Јован служио је архијерејску Литургију у Орашју. После Литургије позвао је о. Алексеја да обиђу један манастир. Тако су дошли у Бошњане, у манастир Светог Луке. Отац каже да му је срце заиграло. Поред толико великих манастира, старих царских задужбина, он који је поникао у манастиру Дечани, величанственој задужбини Св. краља Стефана Дечанског, био Хиландарски сабрат, рукоположен у чин схимне у Јерусалиму, пожелео је да му овај мали манастир, на пустом брегу, буде дом.
Нови владика шумадијски, Преосвећени Епископ г. Јован, благословио је да о. Алексеј буде настојатељ манастира Светог Луке. Конак је био само озидан, није имало где да се преноћи. Отац је почео сваки дан да долази у манастир и организује радове.
Опет се у селу нешто покренуло. Просто је невероватно шта је све урађено за двадесетак дана пре славе. Раскрчено је око манастира, насут терен, застакљен конак. Отац Алексеј се уселио 28. октобра 2002. године два дана пре славе , Светог Луке.
Отпочело је ново раздобље у животу манастирa
Из књиге ПОВЕСТ О МАНАСТИРУ СВЕТОГ ЛУКЕ- Радмиле Мишев
, 
