Malo je reći da živimo u svetu simbola

[*~Anti~*]

TREŠNJE SAMO ZA GLEDANJE

E ovo je zaista odlično.

 

[anima.art]

U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

"Suncokreti", Jovan Dučić

 

[*~Anti~*]

MASLINA

''Maslina je stablo simboličkog bogatstva: mir, plodnost, očišćenje, snaga, pobeda i nagrada.

1. U Grčkoj je maslina bila posvećena Atini; prva maslina rođena je iz Atinine svađe s Posejdonom, a čuvala se kao blago iza Erehtejona. Poseduje one simboličke vrednosti koje se pripisuju Atini.

Mnoštvo maslina je raslo u eleuzijskoj dolini. Onde su bile zaštićene, pa su oni koji su ih oštetili odgovarali pred sudom. U homerskoj himni Demetri, koja uvodi eleuzijske inicijacije, masline kao da su divinizirane.

U svim evropskim i orjentalnim predelima maslina poseduje slična značenja. U Rimu je bila posvećena Jupiteru i Minervi.

2. Prema jednoj kineskoj legendi maslinovo drvo neutrališe neke otrove, pa mu se pripisuje i zaštitna vrednost.

U Japanu simbolizuje ljubaznost, zatim uspeh u učenju, u civilnim i ratničkim poduhvatima: stablo je pobede.

3. U jevrejskim i hrišćanskim predanjima maslina je simbol mira: nakon završetka potopa golubica je Noju donela maslinovu grančicu. Hristov krst je, prema jednoj drevnoj legendi, bio napravljen od masline i kedra. U srednjovekovnom govoru ona je simbol zlata i ljubavi. Ako na tvojim vratima mogu da vidim pozlaćeno maslinovo drvo, odmah ću te prozvati hramom Božjim, piše Angelus Silesius, nadahnut opisom Solomonovog hrama.

4. U islamu je maslina središnje stablo, osa sveta, simbol univerzalnog čoveka, Proroka. Blagosloveno stablo pridružuje se svetlosti, a maslinovo ulje napaja svetiljke. Jednako i u ismailijskom ezoterizmu maslina na vrhu Sinaja je Imamov lik; to je ujedno i osa, sveobuhvatni čovek i izvor svetlosti.

Veruje se da je masllina sveto stablo i da je na svakom njenom listu ispisano jedno od Božjih imena ili neka druga sveta reč; a baraka od njenog ulja može biti toliko jaka da sama po sebi može uvećati količinu ulja i postati opasna. U nekim plemenima muškarci piju maslinovo ulje da bi pojačali svoju rasplodnu moć.

U odlomku u Svetlosti (24, 35) rečeno je u Koranu da je svetlost Božja kao udubina (u zidu) u kojoj je svetiljka, a svetiljka u staklu, a staklo (se pričinjava) kao jarka zvezda koja se pali iz blagoslovljenog stabla maslinovog, ni istočnog ni zapadnog, čije ulje gotovo da osvetljava ako ga vatra i nije dohvatila.

5. Prema drugom tumačenju simbola masline, blagosloveno stablo se poistovećuje sa Avramom i njegovim gostoprimstvom koje će se održati sve do Dana Uskrsnuća. Avramsko stablo blaženih, o kojem govori u narednom haditu, takođe je maslina. Prorok je svojim drugovima ispričao san koji je usnio: Te sam noći video dva čoveka koji su došli da me uzmu za ruku i odvedu u Svetu zemlju... Potom su me odveli u Zeleni vrt. Onde je bilo golemo stablo, a u deblu toga stabla bio je jedan starac s decom. Čovek do stabla zapalio je vatru. Dva su me čoveka podigla u stablo i uvela me u jedno boravište, takvo da lepšega nikada nisam video; bilo je tamo staraca i mladića, žena i dece. Poviše u stablu drugo boravište je još lepše od prvog. Prorok zatraži objašnjenje od dva svoja vodiča. Oni odgovore: Starac kog si video u deblu jeste Avram, a deca koja su ga okruživala su deca ljudi; onaj koji je palio vatru je Rizničar ognja. Prvo boravište u koje si ušao pripada vernicima, a drugo mučenicima. Maslina simbolizuje napokon i raj izabranih.''

 

[anima.art]

DREVNA MASLINA

Maslina na Mirovici kod Bara u Crnoj Gori najstarija je maslina na Balkanu i u Evropi. Samo su dve starije od ove - ona izraelska i tuniska. Posetilac Bara koji ne vide staru maslinu kao da i nije bio u Baru. U Crnoj Gori nekada je postojao običaj da se nijedan momak nije mogao oženiti ako ne zasadi deset stabala masline. Otuda se i stabla masline u ovome kraju, posebno u primorju, mogu videti na svakom koraku. Na području Bara i sada ima više od sto hiljada maslina od kojih je veliki broj star više stotina pa i hiljadu godina.

Maslina na Mirovici spomenik je prirode i zaštićena je odlukom vlasti bivše SFRJ 1963. godine. Kažu da je stara više od dve hiljade godina i smatra se najstarijim stablom u Evropi. Obim stabla je deset metara, odnosno dvadeset i četiri koraka devojačka. Senku krošnje u podne devojče pređe sa 74 koraka. Nekada su se pod njom okupljale zavađene porodice i na tom mestu dolazilo je do pomirenja. Pre koju godinu maslina na Mirovici teško je oštećena. Barani pripovedaju da se u nju sklonio neki klošar. Zapalio je vatru da bi se ugrejao, a vatra je zahvatila stablo. Iako teško ranjena, stara maslina je opstala i naredne godine dogodilo se čudo. Ponovo se zazelenila i dala roda. Meštani kažu da je to znak da bi valjalo obnoviti stari običaj da se momci žene, a masline rastu i daju i roda i ploda.

(Izvor: Agencija SINA)

 

[anima.art]

STARA MASLINA

Više od dvije hiljade godina barska Stara maslina je znak-označitelj regiona, nezamjenljivi dio vizuelnog, ali i duhovnog identiteta crnogorskog pomorja. Vrijednost Stare masline na Mirovici, nedaleko od magistrale koja vodi iz Bara prema Ulcinju, neprocjenjiva je, jer dokazuje postojanje starih civilizacija na ovom tlu. Njena se starost cijeni između 2000 i 2700 godina, a najstariji vjerski i građevinski objekti, dosad otkriveni u barskoj opštini, ne sežu “dalje” od VI vijeka nove ere.

Mještani Bara, sve tri vjere, izuzetno su vezani za ovo sveto drvo.

Predstavljena još u SFRJ na poštanskim markama, Stara maslina na Mirovici je prvorazredna atrakcija, sa obimom stabla preko deset metara. Samo su još tri masline slične starosti u svijetu. To su “Sveta maslina” u Jerusalimu (vezana za Isusov grob i Maslinsku goru), maslina u Palermu u Italiji, te najstarija od njih, ona u Atini pod kojom je sjedio i razmišljao Platon. Maslina iz Mirovice zakonom je zaštićena.

Zavjet čuvanja Stare masline prenošen je s koljena na koljeno, a starijim žiteljima još uvijek je živo sjećanje na najstrožu zabranu kidanja grana ili listova sa nje. Narodna predanja bilježe i prokletstvo koje bi zadesilo svakog ko je pokušao da uništi ili posječe ovu biljku. Tu su, po legendi, bolesni nalazili lijeka, a siroti utjehu. Mladi su se vjenčavali, a svatovi kolo igrali oko ove masline radi zdravog poroda. Auru svetosti najstarijem drvetu ovog dijela Evrope daje i predanje da je kraj u kome se nalazi - Mirovica, dobio ime jer su se pod njenom krošnjom mirili zavađeni, i "davala vjera" za nečinjenje zla.

Posljednji privatni posjednik Stare masline bio je Veliša Nikočević. On ju je, skupa sa velikim imanjem, kupio od prezimenjaka Alja Durkova, tridesetih godina XX vijeka, i u diobi imanja sa braćom dao 20 drugih korijena maslina u zamjenu za nju.

Pored svih izazova kojima je bila savremenik, čini se da je najveća opasnost po Staru maslinu bila u Drugom svjetskom ratu. Okupaciona italijanska vlast ponudila je 1941. godine Veliši Nikočeviću ogromnu nadoknadu za njenu dislokaciju.

Milo Velišin je pričao kako mu je otac zborio da su željeli da je sa korijenom presele u Prirodnjački muzej u Bariju. Nudili su mu, ni manje, ni više, nego ćup zlata. Ali, otac, svjestan njene vrijednosti za cijeli kraj, nije ni uzeo za ozbiljno ovaj prijedlog Italijana. Publicisti bilježe da je pred Drugi svjetski rat jedan stari i bogati Englez nudio silne funte da u stablo urami svoju fotografiju, govoreći o njenoj čudotvornosti i "liječenju od zla".

Sredinom šezdesetih, Stara maslina je proglašena za "opšti interes", i uz određenu nadoknadu preuzeta od Nikočevića. Novi vlasnik postala je Opština Bar, da bi je ubrzo ustupila Kompaniji za preradu maslina "Primorka" koja je i danas njen zvanični vlasnik.

Urušavanje normalnog funkcionisanja društva odrazilo se i na Staru maslinu. Kompanija "Primorka", i sama u golemim finansijskim problemima, nije odvajala dovoljno sredstava za održavanje barske svetinje. Početkom septembra 2004. godine, gotovo trećina starog stabla se odlomila i pala. Postojala je namjera da se oštećeni dio konzervira i uz posebnu tehniku fiksira na staro mjesto, kako bi se zadržao nekadašnji izgled i forma biljke. Umjesto toga, odlomljeno deblo se nalazi na ulazu u barski Muzej.

Namjera je opštinskih vlasti da se Stara maslina napokon ustoliči kao opštepoznata turistička destinacija. Betonira se prostor oko biljke radi lakšeg pristupa, i pravi punkt za prodaju ulaznica, razglednica, flašica njenog ulja…

Stara maslina je vjekovna inspiracija zavičajnih umjetnika, stala je i u logo kompanije "Primorka", pod njom su snimljeni mnogobrojni TV spotovi, dala je ime glavnoj nagradi "Internacionalnog TV festivala", pod njom se već 14 godina održava Festival dječijeg i stvaralaštva za djecu. Odnedavno je odredište manifestacije "Hodočašće do Stare masline", u čijem kulturno-umjetničkom programu učestvuju barski književnici, slikari i muzičari. Svoju besjedu drže i najviši crkveni velikodostojnici regiona.

Bez obzira na godine - i dalje rađa.

(Izvor: www.barinfo.cg.yu)

 

[anima.art]

MASLINA

Maslina raste u Bibliji
Kraj naše kuće pokraj mora
Jos prije Biblije posađena

Tamo me majka moja Milica
Vodila bilje da beremo
Kovilje smilje mirisavo

Za zle godine za duge vojne
Za lude hajke za hude horde
Da nas od svakog zla odbrani

Kao u ono biblijsko doba
Kad bejah dete drhturavo
I sad se pod tom maslinom nađem

Dok prođu tutnji i tutnjanja
Dok stanu bubnji i bubnjanja
Dok ovo ludilo prođe.


Velimir Milošević

(Dobitnik Nagrade "Stara maslina" u Baru)

 

[strelica66]

GROM
Munja i grom su od pamtiveka bili obavijeni velom duboke tajne, misterije i straha čoveka pred sudom Božijim; smatrao je da je pojavom munje i groma bio kažnjavan za počinjene greške i učinjene grehove. U antičko doba, kad je naučna misao bila tek u povojima, gotovo svim narodima i kulturama su grom i grmljavina bili znaci božanskog delovanja. Narodu stare Grčke grom je predstavljao jedno od Zevsovih oružja koje je za njega načinila Minerva, boginja mudrosti. I Grci i Rimljani su osmatrali nebo, plašili se grmljavine kao znaka da su bogovi loše volje ili da se među njima događaju svađe i obračuni. Da bi odobrovoljili bogove, obožavajući ih i bojeći ih se, svoje hramove su najčešće gradili na mestima koja je pogodio grom i koja su stoga za njih bila sveta. Slično je bilo u kulturama i religijama većine starih naroda, a razna praznoverja su se održala gotovo do današnjih dana. U nekim sredinama još se i danas veruje da zvuk crkvenih zvona može odagnati gromove. Dugo je vremena trebalo da prođe, da bi se ova božanska pojava transformisala u čovekovoj svesti u prirodni klimatski fenomen: primitivna objašnjenja munje i groma nalazimo kod svih naroda svih religija Srednjega veka; tek u XVII veku čovek počinje polako da se oslobađa svog praznoverja.

 

[anima.art]

DUHOVI DRVEĆA

U očima primitivnog čoveka ceo svet je živ, pa ni drveće i biljke u tom pogledu nisu izuzetak. On misli da oni imaju dušu sličnu njegovoj, pa tako i postupa s njim. »Kažu«, piše stari vegeterijanac Porfirije, »da su primitivni Ijudi živeli nesrećnim životom, jer se njihovo sujeverje nije zaustavljalo na životinjama, nego je bilo prošireno i na biljke. Jer zašto bi klanje vola ili ovce bilo veći greh od sečenja jele ili hrasta, kad je duša usađena i u drveće«?

U verskoj istoriji arijevske rase u Evropi, obožavanje drveća igralo je važnu ulogu. Ništa prirodnije, jer je u praskozorje istorije, Evropa bila pokrivena ogromnim prašumama. Do prvog veka pre Hrista, Hercenska šuma prostirala se istočno od Rajne u nedoglednu i neznanu daljinu; Germani kod kojih se Cezar raspitivao govorili su kako su putovali dva meseca kroz nju a nisu joj videli kraj. U Engleskoj, šume Kenta, Sareja i Saseksa ostaci su velike šume Anderide, koja je nekad pokrivala ceo jugoistočni deo ostrva.

Kako je ozbiljno bilo to obožavanje u prošlim vremenima, može se videti po svirepoj kazni koju su stari nemački zakoni odredili za one koji se usude da oljušte koru sa živog drveta. Kazna je bila život za život, život čoveka za život drveta.

U Upsali, staroj verskoj prestonici Švedske, postojao je sveti gaj u kome je svako drvo smatrano božanskim.

U Grčkoj, divne jelove i druge šume još krase svojim zelenilom duboki klanac kroz koji Ladon žuri da se sastane sa svetim Alfejom, i još su se do pre nekoliko godina ogledale u tamnoplavim vodama usamljenog jezera Feneja; ali one su samo ostaci velikih šuma koje su u antičko doba pokrivale prostrane predele i koje su, možda u nekoj ranijoj epohi, pokrivale Grčko poluostrvo od mora do mora.

Svakome je poznato obožavanje hrasta medu keltskim Druidima, a njihova stara reč za svetiliste je izgleda istovetna po poreklu i značenju sa latinskom reci nemus (gaj ili šumski proplanak), koja još živi u imenu Nemi.

Mnogobožački Sloveni obožavali su drveće i gajeve. Litvanci su preobraćeni u hrišćanstvo tek pri kraju četrnaestog veka, a kod njih je još u to doba bilo rasprostranjeno obožavanje drveća. Neki od njih obožavali su izuzetno velike hrastove i drugo veliko lisnato drveće od koga su dobijali proročanske odgovore. Neki su održavali svete gajeve oko sela ili domova, a čak je bio greh prelomiti ma i jednu grančicu. Verovali su da onaj ko poseče granu u takvom gaju ili iznenada umre ili postane sakat.

Ima mnogo dokaza o rasprostranjenosti obožavanja drveća u staroj Grckoj i Italiji. U Eskulapovom svetilištu na Kosu, na primer, bilo je zabranjeno seći čemprese pod pretnjom kazne od hiljadu drahmi. Ovaj drevni oblik religije možda nigde u antičkom svetu nije bolje sačuvan nego u srcu same velike prestonice. Na Forumu, poslovnom centru rimskog života, Romulovo sveto smokvino drvo obožavano je sve do vremena carstva, a sušenje njegovog stabla bilo je dovoljno da zaprepasti ceo grad.

Slično tome, Hidaca-Indijanci Severne Amerike, veruju da svaki prirodan predmet ima svoju dušu ili, tačnije rečeno, svoju senku. Ovim senkama pripada izvesno poštovanje ili obožavanje, ali ono nije podjednako za sve njih. Na primer, veruje se da senke severnoameričke topole, najvećeg drveta u dolini gornjeg Misurija, ima inteligenciju koja može da pomogne Indijancima u izvesnim poduhvatima ako joj se pride kako treba, ali senke žbunova i trave od male su važnosti. Kad Misuri nadođe s proleća i počne da odnosi jedan deo svojih obala i da obara u svoje talase i veliko drveće, onda se kaže da duh drveta plače sve dok se žile još drže za zemlju dok stablo ne pljusne u reku. Ranije su Indijanci smatrali za greh da poseku neko džinovsko drvo, pa su, kad im je trebalo velikih balvana, isključivo upotrebljavali drveće koje je samo palo.

Irokezi su verovali da svaka posebna vrsta drveta, žbuna, biljke i trave ima svoj duh, i imali su običaj da mu zahvaljuju. Vanike istočne Afrike uobražavaju da svako drvo, a naročito kokosovo, ima svoj duh; »uništenje kokosovog drveta smatra se ravnim materoubistvu, jer im to drvo daje život i hranu, kao mati svom detetu«. Sijamski monasi, verujući da je duša svuda i da uništenje ma čega znači nasilno oduzimanje njegove duše, ne bi nikako slomili granu drveta, »kao što ne bi slomili ruku nevinom licu«.

Ponekad se samo za naročite vrste drveća pretpostavlja da su nastanjene duhovima. U mestu Grbalj, u Dalmaciji, kaže se da među velikim bukvama, hrastovima i drugim drvećem postoje neka koja imaju seni ili duše, i ko poseče jedno od njih mora umreti, ili bar postati bogalj za ceo život. Isto važi i za drvo oraha. Ako se drvoseča boji da drvo koje je posekao pripada toj vrsti, on mora odseći glavu žive kokoške na panju tog drveta, i to istom sekirom kojom je posekao drvo. Ovo će ga čuvati od svakog zla, čak i ako je drvo jedno od onih koja imaju dušu.

U Kanga planinama, u Pendžabu, svake godine je žrtvovana po jedna devojka nekom starom kedrovom drvetu; seoske porodice davale su devojke po redu. To drvo je posečeno tek pre nekoliko godina.

Stari seljaci u nekim krajevima Austrije, još uvek veruju da je šumsko drveće živo i ne dozvoljavaju da se kora zaseca bez naročite potrebe; čuli su od svojih očeva da drvo oseća zasekotinu isto kao i ranjenik ranu. Pri sečenju drveta oni ga mole za oproštaj. Priča se da u Gornjoj Falackoj drvoseča još uvek krišom moli lepo, zdravo drvo da mu oprosti što će ga poseći.

U nekim delovima Bavarske, zelene grančice se stavljaju u kuće mladenaca, a ovaj običaj se izostavlja samo ako je žena blizu porođaja; u tom slučaju kaže se da je muž »sam za sebe postavio majsku grančicu«.

Kod Južnih Slovena, nerotkinja koja želi da ima dete obesi uoči Đurđevdana novu košulju o rodno drvo. Idućeg jutra, pre sunčevog izlaska, ona pregleda košulju i ako nađe da neki živi stvor mili po njoj, onda se nada da će zatrudneti te godine. Zatim obuče košulju, uverena da će biti plodna kao drvo na kome je košulja provela noć.

U nekim delovima Švedske postojao je bardtrad ili drvo-čuvar (lipa, jasen ili brest) u blizini svakog majura. Sa svetog drveta nije kidan nijedan list jer je svaka uvreda nanešena drvetu kažnjavana nesrećom ili bolešću. Trudne žene imale su običaj da obgrle drvo da bi imale lak porodaj.

Kod nekih crnačkih plemena u oblasti Konga, trudne žene naprave sebi odelo od kore svetog drveta, jer veruju da će ih to drvo spasti od opasnosti koje prate porođaj. Priča, da je Leta obgrlila palmu i maslinovo drvo ili dva lovorova drveta, pre nego što je rodila božanske blizance Apolona i Arternidu.

Duhovi drveća kao prirodni fenomeni su i dalje veoma živi..

(Izvor: www.fenomeni.co.yu)

 

[anima.art]

ORAH - NAJNESRETNIJE DRVO

Vjerovanja su upozoravala da neka stabla treba zaobići. To se osobito odnosilo na orah, najnesretnije drvo, povezano s demonima (iako ono kao i mnoga nesretna stabla može djelovati i ljekovito). Južnoslavenski narodi vjerovali su da orah nikako ne smije saditi mlad čovjek jer, ako ga posadi, umrijet će onda kada deblo postane debelo kao mladićev vrat. U selu Djedina Rika u Hrvatskoj ne sade ni danas orah pokraj kuće jer se vjeruje da unosi razdor u kuću. Ispod oraha ne uspijevaju druge biljke pa se vjeruje da je njegova krošnja demonska. Zato naši stari nisu htjeli zaspati pod njim jer su vjerovali da bi se probudili bolesni.

Stabla i drveće su oduvijek bili usađeni u mitologiju i vjerovanje mnogih naroda i to od samih početaka postojanja ljudskog roda (U Edenskom vrtu nalazimo drvo života i drvo spoznaje). Tako su i stari Hrvati klasificirali stabla i drveće na sretna i nesretna, pa je ta i takva klasifikacija, samo u nešto blažem obliku, sačuvana u narodnoj mitologiji do današnjih dana.

Stari su ljudi smatrali da je hrast iznimno sretno drvo, te su vjerovali da se u njegovoj krošnji povremeno skupljaju dobre vile. I u kršćanskoj mitologiji hrast zauzima vidno mjesto, jer je upravo od drva hrasta bio načinjen Kristov križ.

«Sretna» su stabla, pored hrasta, još smatrani vrba i bor, a ona koja izazivaju ili donose nesreću su orah, bazga i jasika, jer je po narodnoj mitologiji sam Bog prokleo neke vrste drveća, a naročito jasiku koja je, kao što je poznato, Krista odala Židovima.

Za orah je vladalo vjerovanje da je preko svojih dugačkih korijena povezan s podzemnim, dakle, demonskim svijetom, te da u njegovo deblo najradije udara grom. Do današnjih je dana uvriježeno mišljenje da će se onaj tko zaspi u debeloj i teškoj hladovini oraha probuditi bolestan, a možda se više, uopće, neće ni probuditi. Ma koliko bili željni odmora i osvježenja u vrelim i suhim ljetnim mjesecima ljudi su izbjegavali odmor u sjeni oraha. Isto se tako vjerovalo da se u krošnji oraha sastaju i često obitavaju vještice. Ako je u zimi, kad se najviše koristi, plod oraha suh i nejestiv (pišljiv), to je značilo samo jedno: da su u krošnji tog stabla obitavale vještice i takvo je stablo hitno trebalo potkresati ili čak posjeći.

Za bazgu se vjerovalo da se ne smije sjeći jer će onoga tko je posiječe zadesiti veliko zlo i nesreća.

Murva je, također, drvo koje se smještalo u kategoriju nesretnih i onih nepoželjnih u blizini kuća. Naime, vjerovalo se: ako njeno korijenje dopre do kućnih temelja da će iz te kuće izumrijeti muška loza. Praznovjerje (ostatak poganskog vjerovanja) je bilo toliko uvriježeno, da bi ljudi, ukoliko bi se u jednoj kući zaredalo umiranje muških osoba, posjekli stabla murvi u blizini svoje kuće.

Prema pučkom je vjerovanju još postojala podjela drveća i bilja na one u koje se rado skupljaju vile, vještice i druga demonska bića, na ona koja se smiju ili ne smiju saditi uz kuće, crkve, groblja, te na ona u koja udara ili ne udara grom. (Neće grom u koprive.)

(Izvor: www.svetbiljaka.com.)

 

[anima.art]

ORAH

"Kao i svi koštunjavi plodovi, simboliše skrivenu mudrost, plodnost i dugovečnost. Označava snagu u nevolji, ali i sebičnost, jer pod njim ništa ne raste."

(Mali rečnik tradicionalnih simbola - Mario Lampić)

"U grčkoj predaji orah se poistovećuje s proročkim darom. Jedan kult govorio je o Artemidi Karijatidskoj, koju je ljubio Dioniz, a koja je bila obdarena vidovitošću i pretvorena u orah s obilnim plodovima"

(Riječnik simbola - J. Chevalier, A. Gheerbrant)

"Orasi su smatrani za hranu mrtvih. To se vidi iz običaja da se u periodu od Badnje večeri do Bogojavljenja, kada su na zemlji takođe boravile duše pokojnika, orasi ostavljaju po ćoškovima kuća ili bacaju po podu ("za pretke").

Na Bogojavljenje ove orahe su lomili i na osnovu njih gatali - pun orah nagoveštavao je blagostanje, a osušen i prazan - siromaštvo i nesreću.

Predstava o vezi oraha sa htonskim svetom, posredno se odrazila u zabrani da se orasi jedu u periodu od Božića do Bogojavljenja, da se ne bi naškodilo dušama umrlih."

(SLOVENSKA MITOLOGIJA - ensiklopedijski rečnik)

 

[anima.art]

HRAST - SRETNO DRVO

U mnogim tradicijama hrast je povezan sa vrhunskim nebeskim božanstvima, najčešće bogovima gromovnicima. Simbol je snage, trajnosti, zaštite, hrabrosti, istine, čoveka, ljudskog tela.

U druidskoj tradiciji - sveto drvo.

U grčko-rimskoj tradiciji - posvećen Zevsu i Jupiteru. Kruna od hrastovog lišća davana je kao nagrada za spasenje tuđeg života i za pobedu na Pitijskim igrama.

U hebrejskoj tradiciji - hrast je drvo zaveta i označava božansku prisutnost.

U hrišćanskoj tradiciji - hrast je simbol Hrista kao snage u nevolji, kreposti u veri i vrlini.

U indijanskoj tradiciji - posvećen je majci zemlji.

U keltskoj tradiciji - sveto drvo posvećeno tvorcu, Degdi.

U kineskoj tradiciji - muška snaga, a i slabost snage, koja se slama na nepogodi, za razliku od vrbe, snage u slabosti, koja se povija pred nepogodom i opstaje.

U skandinavskoj i tevtonskoj tradiciji - Torovo drvo života, takođe posvećeno i Donaru.

(Mali rečnik tradicionalnih simbola)

 

[anima.art]

NEOBIČAN HRAST

Neobičan hrast u selu Barlovu udalje je oko 10 km severoistočno od Kuršumlije pored samog puta Kuršumlija-Prokuplje-Niš. Njegova starost se procenjuje na 300 godina. Debljina mu je 1,35 m, a visina krošnje 22 m. Ovaj hrast je zapis-molitvište sela Barlova od 1880. godine a meštani se ispod njega okupljaju na Duhovni ponedeljak, obnavljaju krst, pale sveće, mole se bogu i obeduju.

Kada je kao molitvište zapostavljen posle Drugog svetskog rata, iz starog hrasta je iznikao novi koji raste u obliku iskrivljenog krsta ili šake ruke, čvrsto se pripijajući uz stari. Meštani veruju da je mladi hrast u ovakvom obliku iznikao kako bi zaštitio stari da ga oni koji nisu verovali u Boga ne bi isekli. Godine 1998. ponovo je u stari hrast urezan krst i molitvište je obnovljeno. U toku je postupak za zaštitu ovog hrasta.

(Izvor: www.kursumlija.co.yu)

 

[*~Anti~*]

GROM

''1. Predstava groma, Jupiterovog (i Indrinog) atributa, je strela, a sastoji se od neke vrste velikog vremena iz čije sredine izlazi nekoliko izlomljenih kopalja (po Litreu). Umesto vretena ponekad je to koplje, trozubac ili nešto slično. Vergilije opisuje plameno koplje koje izbacuje 12 zraka, tri od grada, tri od kiše, tri od vatre, tri od vetra: sve oblike i celokupnost fizičke i moralne oluje, koju simbolizuju strela i grom:

U šupljini prostranoj tu su Kiklopi kovali gvožđe
Na ime: Bront, Sterop i tela golog Pirakmon
Tada su gotovili strijelu, jednu od onih
Kakvijeh s neba otac svemogući baca množinu;
Stranu su gladili jednu, a druga joj svršena nije.
Po tri načina pruge, od sabite tuče, od ognja
Sjajnog, od krilatog vjetra i vodenog oblaka, k tomu
Bljesak strašni dodadu, u svoje promiješaju djelo
Praska i užas; u oganj što ganja umetnu srdžbu
(Vergilije, Eneida 8, 424-432 prevod T. Maretić).

Grom objavljuje volju i svemoć vrhovnog boga. Kako je bio polarna, u opšte simbolizuje stvaralačku i razornu moć božanstva, Šive i Višnua u hinduizmu, a Indre u vedizmu, koji poput Zevsa i Jupitera u sebi spaja obe vrednosti. U ovom članku nećemo razdvajati dva simbolizma groma i strele (munje), jer ona je tek predstava groma, nebeske vatre neodoljive jačine.

2. Grom se od davnina smatrao božanstvenim oruđem i oružjem, pogotovo kad je u rukama Zevsa i Indre. Grom je oružje nebeskog boga. U svim mitologijama je mesto, o koje bog udari gromom, sveto, a čovek koga ošine grom je posvećen. Grom je neka vrsta teofanije koja stavlja zabranu na sve što dotakne. Osim toga, neolitsko gromovno kamenje, kamena sekira Parašu-Râme i Torov čekić simboli su groma koji udara i cepa zemlju. Na isti simbolizam se nadovezuju i bogovi kovači Tujena iz Kuang-sija, Tibeta i afričkih Dogona. Ali sekira i čekić tih bogova ne samo da razbijaju, nego i oblikuju i oplođuju. Grom rađa i ujedno satire, on je život i smrt: u tome i jeste značenje dvostruke oštrice sekire i dva završetka indijskog vajre (groma). Grom, opšte uzevši, simbol nebeske delatnosti, preobražajnog delovanja neba na zemlji. U ostalom, u vezi je sa kišom koja predstavlja dobročinstveni aspekt tog delovanja.

3. Ji Đing dovodi grom u vezu sa strahom, merom i ravnotežom koji iz njega proizlaze. Aspekt razornog straha ima i Rudra koji nosi grom, pa i Skanda kome je grom atribut i koji personifikuje rat. Čuang Ce kaže da grmljavina izlazi iz raskida ravnoteže između jina i janga. Međutim, na mikrokosmičkom nivou, povratnim udarom takvi raskidi izazivaju spontani pogodak groma: tako je Vu Ji strelicama gađao Nebo. Isto tako tajna društva odobravaju i neke greške. Kažu da je oluja sprečila Kin Še Huang Ti izvrši žrtvu teng na Taishanu: bilo je to formalno osporavanje njegove valjanosti. U trigramima Ji Đinga, Čen, koji odgovara grmljavini, potres je sveta i prirode: znak je proleća. Koliko u klasičnim tekstovima, toliko i u tantrizmu hinduski se vajra poistovećuje s falusom, tvorcem stvaralačke energije.

Vajra, kao božansko oruđe, odgovara Reči i Razumu. U Indiji i Tibetu (gde ga zovu dordje) on je Metoda, suprotstavljena Mudrosti i Spoznaji, koja predstavlja zvonce. Grom je atribut vedskog božanstva Indre, a usvojilo ga je više tibetanskih božanstava. Simbolizujući muške principe i Metodu (za razliku od zvonceta) grom je posvećen svešteniku i vraču za borbu protiv demona i poroka. Simbol je beskrajne, pravedne i dobrostive božanske moći. Ovde reprodukovani primer ima oblik broja 8, sa osam krakova na svakom od dva kraja i s dva venca od po osam lokvanjevih latica. Indra je gromovnik:

Slobodoumnik se latio oružja za hitanje, groma,
i ubio prvorođenog zmaja...
osujetio si smicalice vladara smicalica,
stvorio si sunce, nebo, zoru
i više nisi sreo suparnika
(Rgveda, 1, 32)

Zmaj je verovao da je jednak bogu; bio je to njegov smrtni greh:

uškopljenik verovaše da je jednak mužjaku,
rastrgan na mnogim mestima počiva.
Ubivši Vrtu otvorio je brane
vodama što bile su zatočene.

Zmaj predstavlja sušu koja nestaje kad Indra munjom oslobodi vode: simbolizuje princip plodnosti, izvor njegovog vladanja svetom. Zmaj je oganj koji isušuje; grom vatra koja oplođava.

Vajra (grom) je i dijamant: u legendama se munja naglo rađa iz dijamanta, ili, kao na primer u Kambodži, iz dragog kamena. Ponekad je, kao u tantričkom budizmu, slika dijamantnog sveta koji predstavlja zvonce.

Grom kao dvostruki trozubac ne nalazimo samo u Indiji, nego i u grčko-rimskom kulturnom krugu, i na Bliskom istoku, i to u očiglednom značenju dvostruke moći, stvaralačke i razorne.

4. Na keltskom području, u Galiji, grom je dvostruko predstavljen: imenom boga Taranisa (grmljavina) i maljem Sucellusa, dobrog udarca (funkcionalni nadimak boga neba). Ekvivalent njegovog malja u Irskoj je toljaga boga-druida Dagde, dobrog boga koji jednim krajem ljude ubija, a drugim ih uskrsava. Nosi ga osmoro ljudi, a trag koji ostavlja biva granica između dve pokrajine. Simbolizuje takođe stvaralačku i razornu moć božanstva.

5. U predanjima američkih Indijanaca:

• U Popol-Vuhu munja i grom predstavljaju pisanu Reč Božju, a grmljavina govorenu Reč Božju.
• Prema jednom mitu Amueša, koji navodi Leman-Niče, grom je otac sunca (koje da je žensko) i meseca (koje da je muško). U tom mitu, koji je značajan po simboličnim lunarnim povezivanjima, zemlja je tada bila naseljena samo jaguarima i velikim gusenicama. Jedna gusenica, devica, u šetnji sa svojim bratom, otkrije lepo cveće i sakrije ga u nedra. U to se nebo smrači, izbije oluja i udari grom. Kad se svetlost vratila, pojavi se duga okićena istim onim cvećem, a gusenica se nađe trudna.
Oplođujuću moć groma potvrđuju i peruanski običaji vezani uz kamenje – bezoare. Iz istog razloga se verovalo da ugrušci peska, nastali udarom groma, mogu poslužiti kao ljubavni talismani.
• Grom je u vezi i sa proricanjem: kod Inka su vračevi svoj dar dugovali udaru groma.

6. U Africi:
• Grom je kod Bambara bič demijurga Faroa, boga vode, koji je uredio svet. I obrnuto, bič simbolizuje grom ili munju.
• Kod Dagara (Gornja Volta i Gana) grom je simbol muškarca koji ulazi u ženu.
• Prema D. Zahanu, međutim, grom je kod Bambara prvenstveno objava božjeg duha, a potom i materijalizacija tog duha; otud povezivanje gromovog kamenja i lobanja.

7. Tabu koji među altajskim narodima okružuje osobe pogođene gromom proširuje se i na životinje: ne jede se meso životinje koju je pogodio grom. Kod Burjata se tela pogođenih životinja izlažu na proplanku u šumi isto kao i tela ljudi. Od sada i jedni i drugi pripadaju bogu grmljavine koji će doći da u samoći potraži njihove duše. U srednjoj Aziji grom uglavnom posvećuje sve što takne. Burjati ogradom zatvaraju mesto u koje udari da životinje ne bi išle tamo da pasu. U dolini Jeniseja kažu da ne valja gasiti šumski požar koji je nastao od udara groma. Gromu se, kao i grmljavini, prinose žrtve ljevanice od mleka, jer postoji verovanje da samo mleko može ugasiti požar koji je zapalilo nebo. Analognih običaja ima od Kavkaza do Mongolije, a svi sadrže ideju o žrtvovanju mleka da se umire bogovi.

Prema shvatanju mnogih altajskih naroda, pogođeni gromom odlaze na nebo, a ostali odlaze u donji svet. Prema jednom podatku iz 18. veka, kod Ostjaka se poglavica nebeske večnosti proširuje na sve koji su umrli nasilnom smrću.

8. Kako grom simbolizuje iznenadno i grubo posredovanje neba, njegov se simbolizam razlikuje od smbolizma zvezde i sekire. Dok je grom snažno pražnjenje energije, zvezda je nagomilana energija. Zvezda ima vrednost prikovanog groma. Grom je blizak sekiri, gromovnom kamenu. Ali ručna sekira je simbolički nagomilan grom... Grom je ne-nagomilana eksplozivna energija, sekira, naprotiv, predstavlja struktuisanu energiju... oruđe promišljenog stvaranja sveta-alhemije u kome se udarac sekire, iz koga se rađa Palada Atena, povezuje, po predanju, sa zlatnom kišom. Grom je stvaranje koje iskrsne iz ništavila u još haotičnom stanju ili stvaranje koje se poništi u požaru Apokalipse.''

 

[anima.art]

GROM UDARIO U KIP ISUSA HRISTA

U februaru ove godine Rio de Janeiro pogodila je snažna oluja s grmljavinom. Vetar je rušio stabla i nosio sve pred sobom. Jedna munja je udarila u kip Isusa Hrista na brdu Corcovado.

Kip visok 40 metara, izrađen je od 700 tona armiranog betona i nalazi se na vrhu 700 metara visokog brda s kojeg "posmatra" celi grad. Prošle godine je proglašen jednim od Sedam svetskih čuda. U udaru munje nije ni najmanje oštećen.

 

[*~Anti~*]

GRMLJAVINA

''1. U biblijskom predanju grmljavina je Jehovin glas. Ona nagoveštava bogojavljenje. Pre sklapanja saveza s Izraelcima, kojima će Jehova poveriti Deset zapovesti, prolomi se grmljavina, munje zasevaše, a gust oblak se nadvi nad brdo. Gromko zaječa truba, zadrhta sav narod koji beže u taboru. Mojsije povede narod iz tabora u susret Bogu.

Stadoše na podnožju brda. Brdo Sinaj zavilo se u dim, jer je Jehova u obliku ognja sišao na njega. Dizao se dim kao iz peći. Sve se brdo silno treslo. Zvuk trube bivao sve jači. Mojsije je govorio, a Bog mu grmljavinom odgovarao. Jehova siđe na Sinajsko brdo, na vrh, i pozva Jehova Mojsija na vrh brda. Mojsije se uspe (Izlazak, 19, 16-20).

Jehova grmljavinom otkriva svoju moć, posebno svoju pravednost i gnev, i preti uništenjem.

Ko li će shvatiti širenje oblaka,
Tutnjavu strašnu njegovih šatora?
Gle, on nad sobom razastire svetlost
i dno morsko vodama pokriva.
On munju drži obema rukama
i kazuje joj gde će pogoditi.
Glasom gromovnim sebe najavljuje,
stiže s gnevom da zgromi pakost.
(Jov, 36, 29-33).

2. U grčkom predanju grmljavina se najpre povezivala s tutnjavom u zemljinoj utrobi; bilo je to nesumnjivo sećanje na prve potrese u početku sveta. Kad je Zevs osakatio i svrgnuo s prestola svog lukavog oca Krona i oslobodio svoju braću, grom je iz zemlje prešao u njegove ruke. Hesiod kaže da njegova braća nisu zaboravila njegova dobročinstva: dali su mu gromove, munje i blesak, koje je dotle skrivala golema zemlja i na koje se Zevs oslanjao vladajući smrtnicima i Besmrtnicima (Teogonija, 503-507). Grom simbolizuje vrhovnu zapovest, koja je iz zemlje prešla na nebo.

3. Bog groma Taranis je jednak po značenju rimskom Jupiteru, s kojim je bio poistovećen u galo-rimsko doba. Reč grom postoji u novokeltskim jezicima, ali teonim je samo galski. Značenje munje u keltskome svetu je gotovo jednako značenju latinskog fulgur, ali grom je, izgleda, pre svega simbolizovao poremećaj kosmičkog reda, koji se ogledao srdžbom prirodnih sila. Gali su se bojali da će nebo pasti na zemlju, a Irci su se zaklinjali nebom, zemljom i morem kao glavnim jemcima. Postojalo je i shvatanje o direktnoj ljudskoj odgovornosti za bešnjenje groma i munje, kojima vrhovni bog kažnjava krivce. Drugačije se ne bi mogao objasniti paničan strah Kelta kad se na njih, dok su pljačkali svetilište Delfi, iznenada sručila žestoka oluja.

4. Prema Mirči Elijadeu grom je glavni atribut uranskih božanstava. Često se poistovećuje sa samim vrhovnim božanstvom, ili mu je sin. U Popol-Vuhu grom je izgovorena Reč Božja, dok su munja i blesak na nebu ispisana Reč Božja.

Božanstva groma, gospodari kiše, a prema tome i biljnog života, pripadaju lunarnom simboličnom ciklusu. U mnogim kosmologijama su u direktnom srodstvu s božanstvom Mesecom. U Autraliji je bog groma i oluje prikazivan kako plovi na barci u obliku polumeseca. Grom se često prikazuje kao jednonogi čovek, naročito u američkim civilizacijama Maja, Asteka i Inka, zatim kod Samojeda i u Australiji. Čegrtaljka i bubanj oponašaju grmljavinu pa se smatraju svetim instrumentima koje žena ne sme videti.
Kod Asteka se bog kiša, oluje, groma i bleska, Tlalok, nalazi na istoku, u zemlji proleća. On je, uz Podnevno sunce (Vicilopohtli), jedno od dvoje velikih božanstava kojima se prinosi najviše žrtava. Do dolaska Španaca njihovi žtrvenici su stajali jedan kraj drugog na vrhu velike meksičke piramide. Kod Inka iz Perua, Illapa ima jednaku funkciju i ugled. On je, primera radi, gospodar godišnjih doba. U velikom Korikanšinom hramu, u Kusku, on je po redu prvenstva, neposredno iza uranskog velikog božanstva Virakoše i demijurga Sunca i Meseca, oca i majke Inka. Prikazuje se kao sazvežđe, verovatno Veliki medved: čovek sa toljagom u levoj i praćkom u desnoj ruci. Praćkom baca grom da bi izazvao kišu, a samu kišu grabi iz Mlečne staze, velike nebeske reke. Na Karipskim ostrvima i na području uz Karipsko more Veliki medved je takođe božanstvo oluje.

U mnogim mitovima (Australija, Amerika) grom i blesak se povezuju sa mitskom Velikom majkom i Blizancima, prvim junacima.

5. U sibirskim mitologijama, kao i u mitololijama onog dela američkog kontinenta koji se nalazi na istoj geografskoj širini, postoji mitska ptica koja stvara grom lepećući krilima. Samojedi zamišljaju grom kao divlju patku ili kao gvozdenu pticu; za Teleute iz Altaja grom je orao; za Ostjake iz Tremžurgana grom je crna ptica nalik na tetrebovu ženku. Mongoli, Sojoti i neka istočna tunguska plemena veruju, naprotiv, poput Kineza, da grom stvara nebeski zmaj. Za Turgute je grom delo đavola preobraženog u leteću nakazu. Ptica-grom je saveznik šamana i vodi ih na njihovom putu prema višim nebesima. Duh groma, bez obzira na to u kom se obliku zamišlja, uvek je uransko božanstvo. Grom-orao, koji je nakon uvođenja hrišćanstva u srednju Aziju postao inkarnacija svetog Ilije, za Teleute boravi na dvanaestom nebu. Uranska božanstva su stari bogovi, a takav je za narode srednje Azije i gospodar groma kad poprimi ljudski lik. Prikazuju ga kao starca, često sa krilima i pokrivenog perjem (predanja Ostjaka iz Demijanke i Burjata). Taj starac je zemaljskog porekla, verovatno bivši šaman koji je jednog dana otkrio put u nebo i tamo ostao. U jednoj burjatskoj pripoveci postao je pomoćnik starog sedog boga neba, izvršitelja pravde. Kad god zagrmi, baci munju na kradljivce.

Gospodarima groma služi mnogo kovača (prema verovanju Burjata, sedamdeset sedam) koji im kuju strele. Burjati još veruju da grom obara stabla strelama, a živa bića ubija ognjem. Gromu pridaju funkciju izvršitelja osude mnogi azijski narodi, vrlo raznorodnog porekla i kulture, na primer: Jakuti koji su pod snažnim ruskim uticajem i Goldi iz dalekoistočnog Sibira. Za sve te narode duh groma raspolućuje zle duhove.''

 

[anima.art]

GROM U NARODNOJ TRADICIJI

"Kod svih Slovena postoji verovanje da Bog, sv.Ilija ili nebeski zmaj gromom pobeđuje đavola koji se krije i pokušava da se spasi, zavlačeći se u vodu ili pod drvo, pod kamen. Stoga, za vreme nepogode ljudi ne treba da se kriju pod drvećem ili u vodi. Po predstavama Belorusa, nije trebalo sedeti na međi (tamo se javljaju đavoli); opasno je bilo i mesto gde je zakopano nekršteno novorođenče, itd.

Smatralo se da grom ne udara u pojedina drveta, u koprivu, u kuću na kojoj se nalazi rodino gnezdo. Srbi su verovali da grom ne udara u lesku, pa su se za vreme nepogode opasivali leskovom granom. Kod Slovena, čovek koji pogine od groma, mogao je biti smatran za pravednika, srećnika, ali i za gršnika u kome se krio đavo.

Drvo koje je pogodio grom nije korišćeno za gradnju ili za loženje; međutim, ponekad mu pripisuju lekovita svojstva (iverkom tog drveta lečena je zubobolja).

Kuća koju zapali udar groma često nije smela biti gašena (smatrali su da nije moguće ugasiti požar) ili je trebalo gasiti mlekom od crne krave, kiselim mlekom, surutkom, nikako vodom.

Najvažnijim i najpouzdanijim načinom zaštite protiv groma smatrali su poštovanje i praznovanje praznika "gromovitih" dana, koji su bili izuzetno brojni kod Južnih Slovena: Svaki četvrtak između Uskrsa i Spasovdana, nekoliko dana u periodu žetve (Ognjena Marija i dr.), Ilindan i dr. kada je strogo bio zabranjen svaki rad, pogotovu rad na njivi, predenje i tkanje.

Prvi prolećni grom smatran je značajnim događajem i bio je praćen mnoštvom magijskih rituala i gatanja. Kod Istočnih Slovena bio je običaj da se čovek, kad začuje grmljavinu, prisloni uz hrast..."

(SLOVENSKA MITOLOGIJA - enciklopedijski rečnik)

 

[*~Anti~*]

SIMBOL ORAHA KOD SLOVENSKIH NARODA

''Izvođenje magijskih postupaka vezano je za „granično“ rodno drveće, za neplodno i bodljikavo drveće kao što su orah, kruška, trešnja, šipak, glog, trn, itd.

U Slavoniji bajalice su najviše bajale i davale trave za lečenje ispod oraha, jer su smatrale da na njemu ima vila. U mnogim srpskim krajevima postojalo je verovanje da ne treba saditi orah, jer će onaj ko ga posadi umreti kada orahovo stablo dostigne debljinu njegovog vrata. U Hercegovini, ako bi čovek sanjao da lomi orahe, tumačeno je da će ga neko prevariti; tako je tumačeno i kad neko usni đavola. U okolini Đevđelije u Makedoniji bolesnik se lečio od dalka (ovde bolest slezine) tako što bi prislonio stopalo na stablo oraha, obeležio ga nožem a zatim izrezao koru oblika i veličine svog stopala. Posle je držao tu koru na obolelom delu tela dvadestčetri sata, a zatim bi je okačio i ostavi da se osuši u dimnjaku. U Šumadiji, prema jednom zapisu, žena je vračala na stablu debelog oraha vrteći rupu u njemu. Kod Srba je rasprostranjeno i verovanje da se na orahu skupljaju veštice. U skopskom kraj, u Makedoniji, žene su na Duhove orahovim lišćem čistile i kitile grobove.

Verovatno da je oblik orahovog ploda ključni elemenat po kome orah dobija simboličko značenje; njegova čvrsta zatvorenost podseća na grob, odnosno podzemni svet. Time on postaje pogodno simboličko sredstvo za ostvarivanje ideje trajnog odvajanja nečiste sile od čoveka i njenog zatvaranja u prostor pogodan za nju. Tamo, pak, gde se postavlja zahtev uspostavljanja celine od dva različita elementa, kao što je to u svadbi, magijski postupak razdvajanja oraha na dva dela i bacanjem polovine na dve različite strane puta u trenutku izlaska mladoženje i mlade iz crkve – po verovanju iz okoline Dubrovnika – izazivaju trajnu mržnju i odbojnost između njih.''

 

[*~Anti~*]

HRAST

''1. Hrast je sveto stablo mnogih predanja, kome su date povlastice vrhovnog nebeskog božanstva, bez sumnje zato što privlači grom i simbolizuje uzvišenost: Zevsov hrast u Dodoni, hrast Jupitera kapitolinskog u Rimu, ramoveov u Pruskoj, Perunov kod Slovena. Herkulova toljaga je od hrastovog drveta. Hrast pokazuje čvrstoću, moć, dugovečnost, kao i visinu, i u duhovnom i u materijalnom smislu.

2. Hrast je uvek i svugde sinonim snage: taj utisak očigledno ostavlja odraslo stablo. Hrast i snaga iskazuju se na latinskom istom rečju: robur. Simbolizuje jednaku moralnu i fizičku snagu.

Hrast predstavlja stablo ili osu sveta kod Kelta, kod Grka, u Dodoni, kao i kod sibirskih Jakuta.

I u Sihemu i u Herbonu kraj hrasta se Avramu javio Jehova; hrast je i ovde imao aksijalnu ulogu, pa je sredstvo komunikacije između neba i zemlje. Odisej na povratku dvaput dolazi po savet božanskom lišću velikog Zevsovog hrasta (14, 327; 19, 296). O hrast je bilo obešeno i Zlatno runo, koje čuva zmaj: hrast je imao vrednost hrama.

3. Prema Piliniju straijem, koji se oslanja na analogiju u grčkom jeziku (drus), ime druida je u etimološkoj vezi sa imenom hrasta; odatle prevod hrastovi ljudi, koji se povukao sve do savremene erudicije. Naziv za hrast drugačiji je, međutim, u svim keltskim jezicima uključujući i galski (dervo). Simbolička srodnost ipak postoji, jer druidi, s obzirom na svešteničko obeležje, poseduju i mudrost i snagu. Hrast simbolizuje obe vrednosti. Kelti su hrast poštovali, a zbog debla, širokih grana, bujnog lišća i vlastitog simbolizma bio je i amblem gostoprimstva.''

 

[*~Anti~*]

SIMBOL HRASTA KOD SLOVENSKIH NARODA

’’U tradiciji mnogih indoevropskih naroda hrast ima važnu kultnu funkciju i smatra se za sveto drvo. On je simbol stabilnosti i trajanja; razgranatom krošnjom može predstavljati nebo, korenom i preko žira, kojim se hrane svinje ( životinje s demonskim obeležjima), „povezan“ je s htonskim svetom. Zato je on povoljno mesto za zakletve i sudove. Po pravilu, mlado hrastovo drvo seče se za badnjak, koji se stavlja na ognjište na Badnje veče, da bi ga polusagorelog na Božić vratili na rodno drvo, sa željom da domaćinu donese izobilje u novoj godini. Prošavši dvostruki put umiranja (sečenje i sagorevanje), u ovom obredu hrast menja i svoje simboličko usmerenje – iz položaja vertikalnosti (dole/gore, zemaljsko/nebesko) on biva preveden u položaj horizontalnosti (usko/široko, zatvoreno/otvoreno), i time se on može poimati i kao mera izobilja. Takođe, on simbolizuje i završetak i raspad jednog kruga vremena (godina) i početak drugog.

Vrlo često hrastovi su birani za sveto drvo, koje su obilazile litije ili krstonoše i koje niko nije smeo oskvrniti. Na više mesta pored njih su bolesnici palili sveće i ostavljali darove da bi se oslobodili bolesti. Voda koja se zadržavala u šupljinama nekih hrastova takođe je korišćena za lečenje. U Poljesju žene koje nisu imale decu dolazile su do hrasta i tu, od šumskog duha tražile da im podari decu. Ovi magijski postupci predstavljaju vid komunikacije s podzemnim ili onostranim svetom, i oni upućuju na predstavu o hrastu kao preteči hrama, o čemu je pisao i Veselin Čajkanović. U Istri se vezuje da se ispod hrasta koji je zelen preko zime zakopa zlato ili novac.’’

 

[*~Anti~*]

SIMBOL ZELENE BOJE KOD SLOVENSKIH NARODA

’’Zelena boja se asocira s vegetacijom, a samim tim i sa promenom, jer vegetacija sezonski nestaje i ponovo se obnavlja. Ovaj simbolički elemenat poetski je osmišljen u mnogim narodnim pesmama, a najčešće kroz paralelu zeleno (mladost) – odsustvo zelenog (starost). Na primer u jednoj bugarskoj pesemi se kaže:

’’Жали, горо, двете да жалиме,
тизе, горо, за зелена шума,
язе, горо, за млади години.
Тебе, горо, шума че изкара,
моя младост нема да се върне!''

U narodnim bajanjima zeleno je, najšire gledano, atribut prirode (sirovog) i atribut otvorenog prostora u kome se kreće nečista sila i gde ona gospodari. To je, potencijalno, i prostor opasan za čoveka. Uže gledano, zeleno se vezuje za prostor gde se tera nečista sila, ili gde se odvija neki (mitski događaj) koji izaziva promenu (razdvajanje nečiste sile i čoveka). U samom procesu bajanja u bugarsko – makedonsko – srpskoj tradiciji taj prostor razdvajanja simbolički se iskazuje prisustvom zelene glinene zdele s vodom koja je često obavezno sredstvo pri bajanju (’’Bolesnik od krajnika ode predveče bajalici; koja uzme zelenu kalenicu (zdelu), napuni je svežom vodom, metne pred sebe, zatim uzme tri grumenčića soli, pogleda u zvezde i govori...’’). Zelena zdela se koristi i u ljubavnoj magiji. Ako postoje drukčiji zahtevi u bajanju, pa se mesto zelenog suda upotrebljava kotao, onda se prostor ’’razdvajanja’’ iskazuje upotrebom kitice zelene trave. Zanimljivo je da zeleno ima sličnu simboličku funkciju i u vizantijskoj crkvenoj umetnosti: razdvaja božansko (ili carsko) od zemljanog.

U južnoslovenskim bajalačkim tekstovima zeleno je prevashodno atribut mesta u koje se tera nečista sila (gora zelena, trava zelena, livada zelena, drvo zeleno). U srpskim primerima od ukupno 59 pomena ovog atributa u ovoj funkciji je 27. Kod Istočnih Slovena, u beloruskoj građi, ovaj atribut se najviše vezuje za prostor gde se odvija neki mitski događaj, kao na primer: ’’ Ишов Христос у зеленыя луги'', ''Ехал Сус Христос чараз зяленый мост'' i sl. (od ukupno 37 pomena ovog atributa u ovoj funkciji je 12).

Teranje nečiste sile u prostor u kome rastu biljke označene kao zelene, nosi skrivenu nameru ’’oročavanja’’ njenog boravka u tome prostoru, pošto je zeleno privremena, sezonska pojava, kao i usmerenja na potpuno odvajanje od ljudskog sveta.

Kod Srba i Bugara zeleno je prisutno u završnoj stajaćoj formuli basme, koja iskazuje željeno stanje bolesnika:

’’da mi zaspi (Jova),
kao jagnje u zelenu travu’’

’’ко въкло ягне на зелену траву'',

gde se zeleno asocira s dojenjem, jer se misli na jagnje koje se nasisalo i sito zaspalo. Na taj način ova formula je bliska po značenju formli ’’da bude blago, kao materino mleko’’, odnosno ona oživljava vreme iskonskog početka kada je posojala idealna razdvojenost čoveka i nečiste sile.

U nizu primera zeleno je atribut koji se vezuje za demonska bića – za đavola, vešticu, vilu, zmaja. U jednoj srpskoj pripoveci đavo u vidu čoveka obučenog u zelene haljine sreće mladića koji je pošao da traži službu u svet i nagovori ga da mu bude sluga (ovaj siže se sreće i kod drugih naroda). U predanju iz Crne Gore, pošto je čovek opžio đavole vrućim mlekom iz jame je izašao čovek na zelenom konju da ga kazni, ali ga spašava ’’šareno štene koje nije vratima udarano niti metlom ticano’’. Štajerski Slovenci su vodenog demaona (’’povodnji mož’’) opisivali kao ’’čisto zelenog’’. U jednoj basmi iz istočne Hercegovine pojavljuje se zeleni zmaj na zelenom konju:

’’Iziđe zelen zmaj
na zelenu konju
iz zelenog jezera;
u ruci mu krvavo koplje.
Sretila ga Majka Bogorodica,
zamoli ga da svarti do (Nikole)
da išćera iz njega nemilu nemilicu,
nesitu nesiticu.’’

U predanjima o svecima – vučjim pastirima, svetom Mrati i svetom Đorđu, oni su opisani kako na mesto okupljanja vukova dolaze na zelenom konju. Prema verovanju iz prijepoljskog kraja, vešticom ili vešcem postaje onaj koji se rodi u zelenoj košulji. Kod Kuča u Crnoj Gori je postojalo verovanje da se rano na Božić sa vidogleda sela može opaziti zelen plam nad svakom kućom u kojoj ima veštica. U istom kraju zapisano je predanje o veziru Kar-Mahmudu koji je bio zduhač. Kada je poginuo u borbi s Crnogorcima i bio spaljen, ’’od njega je zelen plam bivao’’. Po jednom verovanju iz Bosne i Hercegovine, sve oko vila je zeleno, i hrana i posuđe i one mogu jesti jedino zeleno jelo.

U odgonetanju prisustva epiteta ’’zelen’’ i njegovog simboličkog značenja u magijskim i mitološkim tekstovima može poslužiti istraživanje Milke Ivić o pridavanju zelene boje nekim životinjama ili oružju, a da one u stvarnosti nisu takve boje. Konstatujući da niko nije video zelenog konja, zelenog vuka, zelenog sokola, zeleni mač, autorka je zaključila da pomenuti epitet u takvim primerima označva sivkastu a ne zelenu boju, i da je izbor baš tog epiteta siboličkog karaktera: ’’Bodrost, krepkost, pa onda i odvažnost, silovitost – to su osobine koje se lako asociraju sa svojstvom biti mlad, a to svojstvo je, po svedočanstvu tolikih jezika sveta, neizbežna, spontana metaforična transpozicija pojma zelenog u ljudskoj svesti (zeleno lišće je mlado lišće). (...) U folklornim umotvorinama, zelen konj, zelen soko i zelen mač pominjani su kao zeleni svakako ne zbog svoje boje, nego zato da bi se tim epitetom naglasila njihova podobnost za efikasno delovanje radi savlađivanja protivnika.’’ U jednoj bugraskoj obrednoj pesmi, koja se peva muškom detetu s namerom iskazivanja želje da tokom godine bude zdravo i bodro, došlo je do izražaja značenje epiteta ’’zelen’’ u gore pomenutom smislu:

’’Подухна ми цибер ветар
Та издуха медно гумно,
На гумното сив зелен конь,
И на коньо синьо седло;
На седлото машко дете,
На детето зелен венец.
Зелен венец се от здравец,
Да е дете заман здраво,
Заман здраво и весело.''

Kada je reč o vezivanju epiteta ’’zelen’’ za mitološka bića on ovde ima dvostruku ulogu:
• da ih kvalifikuje kao ’’jarosna, besna, nesputana, neuhvatljiva’’ i
• da ih odvoji od čoveka vezujući ih za biljke ili za vodu iz divljeg prostora, odnosno da ih klasifikuje u kategoriju ’’sirovo’’, ’’tuđe’’. ''

 

[*~Anti~*]

ZELENO

''1. Jednako udaljeno od nebeskog plavog i od podzemnog crvenog, koje su oboje apsolutni i nedostupni, zeleno, srednja veličina, posrednik između toplog i hladnog, visokog i niskog, umirujuća je, osvežavajuća, ljudska boja. Svakog proleća, nakon što je zima uverila čoveka u njegovu usamljenost i nestalnost, ogoljujući i zamrzavajući zemlju na kojoj stoji, zemlja se iznova odeva u zeleno ruho koje vraća nadu istovremeno kad zemlja ponovo postaje hraniteljica. Zeleno je, kao i čovek, toplo. A dolazak proleća ispoljava se odmrzavanjem leda i dolaskom plodonosnih kiša.

Zeleno je boja biljnog carstva koje se ponovo potvrđuje, boja njegovih obnoviteljskih i očišćavajućih voda kojima krštenje duguje sve svoje simboličko značenje. Zeleno je buđenje iskonskih voda, zeleno je buđenje života. Višnu, nositelj sveta, prikazuje se u obličju kornjače zelenog lica, a po Fulkaneliju, indijska boginja materije mudraca, koja se rađa iz Mora mleka, ima zeleno telo, baš kao Fidijina Venera. Da je Neptunov lik, piše Vinkerman, dospeo do nas na slici, imao bi odeću zelene boje mora ili svetlozelenog porculana, kako su se običavale slikati Nereide; napokon, sve što je bilo u vezi s morskim bogovima, čak i životinje koje su im se prinosile na žrtvu, imalo je na sebi pločice zelene boje mora. Po tom načelu pesnici pripisuju rekama kosu te boje. Obično su i nimfe, čije ime potiče od vode, Nimfi, Limfa, tako odevane na antičkim slikama.

2. Zeleno je boja voda, kao što je crveno boja vatre, i čovek je zato uvek instinktivno osećao odnose te dve boje analogne odnosima između svoje esencije i svoje egzistencije. Zeleno je povezano s gromom. U Kini ono odgovara trigramu Čen koji označava pokrenutost (pojavnog kao i prirode u proleće) i grmljavinu, i koji je znak početka uzlaženja janga; odgovara isto tako i elementu drvetu. Zeleno je boja nade, snage, dugovečnosti (isto tako, suprotno tome, i boja kiseline). Ono je boja besmrtnosti koju svuda simbolizuje zelena grančica.

Uspon života počinje od crvenog i rascvetava se u zelenom. Bambare, Dogoni i Mosi smatraju zelenu za sekundarnu boju koja proističe iz crvenog. U toj predstavi često se vidi predstava o komplementarnosti polova: muškarac oplođuje ženu, žena doji muškarca; crveno je muška boja, zeleno ženska. U kineskoj misli to su jin i jang, prvi je muško, impulsivan, centrifugalan i crveno, drugi je žensko, refleksivan, centripetalan i zeleno; u ravnoteži između jednog i drugog sva je tajna ravnoteže između čoveka i prirode.

Nasuprot istočnjačkoj dijalektici naša društva, koja se temelje na kultu muškog principa, uvek su davala prvenstvo stvaralačkoj iskri, bilo da potiče iz čovekovih slabina, bilo iz mozga. To je španska shispa, osnova čitave jedne etike. Ona kao protivtežu izaziva Edipov kompleks, to jest kult majčinskog utočišta. Čovek, koji je u suštini sin i ljubavnik, na kraju divlje jurnjave vraća se majci kao u neku oazu; to je luka mira, osvežavajuća i obnoviteljska. Postoji tako čitava terapeutika zelenog, koja se, i kad nije toga svesna, temelji na regrussus ad uterum. U srednjem veku je zelena bila odežda lekara – kaže se, zato što su upotrebljavali lekovito bilje; u naše vreme je ustupila mesto tamno crvenoj boji koja, intuitivno, izražava verovanje u tajnu medicinske veštine; no zeleno je ostalo boja lekara koji spravljaju lekove. A farmaceutska reklama je uspela da oživi staro verovanje pridavši mitsko značenje panaceje rečima kao što su hlorofil ili vitamini. Izraz vratiti se zelenilu, koji je nestao u prenapetosti što je izaziva gradski život, takođe izražava potrebu povremenog povratka prirodnoj okolini, u čemu je priroda supstitut za majku. Dnevnik nekog shizofreničara, koji navodi Diran pokazuje to nedvosmisneno: Osetio sam, piše bolesnik nadomak ozdravljenja, kako klizim u divan spokoj, sve je u sobi bilo zeleno. Činilo mi se da sam u nekakvoj lokvi, što je za mene bilo jednako kao da sam u maminom telu... Bio sam u raju, u majčinom krilu.

3. Zaštitničko, umirujuće, osvežavajuće, ublažavajuće, zeleno se slavilo u verskim spomenicima koje su naši preci podigli u pustinji. Zeleno je za hrišćane ostalo nada, teologalna vrlina. No hrišćanstvo se razvilo u umerenim područjima gde su zelenilo i voda nešto svakodnevno. Posve je drugačije u islamu, čija su predanja nastala kao privid nad neprijateljskim žarkim prostranstvima pustinja i stepa. Zastava islama je zelena; i ta boja za muslimana predstavlja znamenje spasenja i simbol svega najvećeg blaga materijalnog i duhovnog, na prvom mestu porodice: kaže se da je ogrtač Božjeg poslanika bio zelen i da su se pod njega sklanjali njegovi direktni potomci – Fatima, njegova kći, ‘Ali, njegov zet, i njihovo dvoje dece Hasan i Husein, koje zbog toga nazivaju četvoricom pod ogrtačem: četiri znači i četiri stuba na kojima je Muhamed podigao svoju crkvu. A s večeri, pošto su obavili svoju poslednju molitvu, nomadi se prisećaju čudesne priče o Hidru, Hisru ili al-Hadiru, Zelenom čoveku. Hisr je zaštitnik putnika, on otelotvoruje Božje proviđenje. Predanje kaže da je sagradio svoju kuću na krajnjoj granici sveta, na mestu gde se dodiruju dva okeana, nebeski i zemaljski: on prema tome predstavlja meru ljudskog, koje je jednako udaljeno i od uzvišenog i od niskog. Onaj ko susretne Hisra ne sme mu postavljati pitanja, mora se pokoriti njegovim savetima, ma kako se neobičnim činili. Jer Hisr, kao i svaki pravi upućenik, ukazuje na put istine koji se ponekad čini sasvim besmislen. Hisr je, u tom pogledu, blizak rođak Andersenovom Saputniku, i kao i on iščezava pošto je učinio uslugu. Poreklo mu se ne zna pouzdano. Po nekima on je Adamov sin, prvi od proroka, i kažu da je iz potopa spasio leš svoga oca. Po drugima je rođen u nekoj pećini – to jest iz vagine same zemlje – i preživeo je i izrastao zahvaljujući mleku neke životinje, pre no što je stupio u službu nekog kralja – koji očigledno mora da je sam Bog ili Duh. Ponekad ga poistovećuju sa svetim Đorđem, a još češće sa Ilijom – što potvrđuje bliskost zelenog i crvenog, vatre i vode. Kaže se da je jednoga dana otkrio izvor dok je hodao pustinjom držeći u ruci ribu. Ribu spusti u vodu, i ona odmah ožive: Hisr tada shvati da je našao izvor života; okupa se u njemu i tako postade besmrtan, a ogrtač mu dobi zelenu boju. Često ga dovode u vezu s prvobitnim okeanom; tada se za njega kaže da živi na nevidljivom ostrvu, sred mora. Zbog toga je postao zaštitnik pomoraca koga sirijski mornari prizivaju kad ih zatekne oluja. U Indiji, gde ga poštuju pod imenom Kavadža Kidr, prikazuju ga kako sedi na ribi i poistovećuju ga s bogovima reka. Ali on vlada i vegetacijom kao i vodama. Neki arapski hroničari kažu da seda na belo krzno i da ono postaje zeleno; to je krzno, dodaje jedan komentator, zemlja. Sufiji kažu da Hisr štiti ljude od utapanja i od požara, od kraljeva i od demona, od zmija i škorpiona. On je prema tome, po svemu, posrednik, onaj koji pomiruje krajnosti, koji razrešava temeljne antagonizme kako bi osigurao čovekov napredak. U islamu je zeleno još i sad boja spoznaje i Prorokova boja. Sveci su u svom rajskom boravištu odeveni u zeleno.

4. Zeleno, kao boja koja donosi dobro, dobija prema tome mitsko značenje, značenje green pastures, zelenog raja dečijih ljubavi: zeleno kao mladost sveta pojavljuje se i kao večna mladost obećana odabranima. Zelena Erin, pre nego što je postalo ime Irske, bilo je ime ostrva srećnih u keltskom svetu. Nemački mistici povezuju zeleno s belim, označavajući tako epifaniju i hrišćanske vrline, pravdu zelene boje koja nadopunjuje nevinost bele boje.

Sinopis, to jest zelena boja u heraldici, istog je pastoralnog porekla po Sisiju, Boje u heraldici (15. vek), navedeno u Litreu, zelena boja označava civilizovanost, ljubav, radost i obilje: Nadbiskupi nose sinopis šešir sa spletenim zelenim vrpcama... biskupi takođe nose sinopis šešir, jer su postavljeni kao pastiri nad hrišćanima, a ta boja označava dobre pašnjake kada mudri pastiri vode na pašu svoja stada i simbol je pravilne doktrine tih prelata (Anselmo, Palata časti, 215-216).''

 

[*~Anti~*]

ZELENO
(nastavak)

''5. Zbog tih izvanrednih osobina zelene boje moglo bi se pomisliti da ta boja krije neku tajnu, da simbolizuje neko duboko, okultno poznavanje stvari i sudbine. Reč sinopis, kaže se u Litreu, potiče od kasnolatinskog sinopis, što je istovremeno značilo crveno i zeleno. Verovatno su zbog toga anonimni kodifikatori jezika oružja što govori odabrali tu reč. Tajna moć zelenog proističe odatle što sadrži crveno, jednako kao što – da se poslužimo jezikom hermetisa i alhemičara – plodnost svake mene proističe od toga što su vulkanski princip – vrući i muški princip – u njoj pokreće vlažni, hladni ženski princip. U svim mitologijama zelena božanstva obnove spavaju zimskim snom u podzemlju gde ih htonsko crveno ponovo oživljuje. Zbog toga su ona spolja zelena, a iznutra crvena, a njihovo se carstvo proteže na oba sveta. Oziris zeleni bio je raskomadan i bačen u Nil. On uskrsava uz pomoć magije Izide crvene. On je jedan od Velikih upućenih, jer poznaje misteriju smrti i ponovnog rođenja. Zbog toga on istovremeno vlada na zemlji u prolećnoj obnovi i pod zemljom na sudištu duša. Persefona se pojavljuje na zemlji u proleće, s prvim travama na poljima. S jeseni se vraća u podzemlje za koje je uvek vezana otkad je pojela zrno šipka. To zrno šipka je njeno srce, delić unutrašnje vatre zemlje što uslovljava svaku obnovu: to je unutrašnje crveno zelene Persefone. Astečki mit o boginji Hošikecal, koja je kao i Persefona zimi zarobljena u podzemlju, neobična je analogija grčkog mita; ona iščezava u Zapadnom vrtu, to jest u zemlji mrtvih, da bi se ponovo pojavila u proleće, kad upravlja rađanjem cveća. U rukopisima se prepoznaje po dvostrukoj perjanici od zelenog perja, omokecaliju, koja joj služi kao ukras glave. Zeleno i crveno, u mišljenju Asteka, jesu i šalšihuitl, zeleno drago kamenje koje ukrašava suknju boginje voda, i šalšihuatl, to jest dragocena voda, naziv za krv koja izbija iz srca žrtava koje su sveštenici sunca svakog jutra žrtvovali suncu da bi ga ojačali u njegovoj borbi protiv noćnih tmina i da bi osigurali njegovo ponovno rađanje.

6. Istu kompleksnost zelenog i crvenog susrećemo i u predanjima koja se tiču božanstva ljubavi. Afrodita koja se izdigla iz pene talasa, razapeta je između zova dva muška principa – svog supruga Hefesta, htonskog ognja – i svog ljubavnika Aresa, uranskog ognja; a kad Hefest zatekne zagrljene ljubavnike, u zaštitu Afrodite staje Posejdon, bog voda.

Zasigurno ni srednjovekovni slikari nisu iz nekih drugih razloga krst, sredstvo obnove ljudskog roda, obnove zajamčene Hristovom žrtvom, slikali zelenom bojom. U Vizantiji se, po Klodu d’Ižeu, zeleno simbolički prikazivalo monogramom Hrista Otkupitelja, što ga sačinjavaju dva suglasnika reči zeleno. Po tome zeleno svetlo dobija okultno značenje. U orfičkoj tradiciji zelena je svetlost duha što je, na početku vremena, oplodio iskonske vode koje je do tada obavijala tama. Po uverenju alhemičara svetlost smaragda proniče i u najveće tajne. Zato nije teško razumeti dvojako značenje zelene zrake: pošto je kadra da u sve ponikne, ona je nosilac smrti kao i života.

7. Prema tome, zeleno poseduje i zlotvornu moć. Smaragd, koji je papinski kamen, istovremeno je i kamen Lucifera pre pada. Dok je zeleno kao mera bilo simbol razuma – Minervine modrozelene oči – u srednjem je veku postalo simbolom bezumlja i znamenje ludih. Ta je dvojakost ona kakvu poseduju svi htonski simboli: Sotona, na vitražu u katedrali u Šartru, prikazan je zelene kože i zelenih očiju. U naše vreme, kad fantastično zbog naučnih otkrića ponovo zadobija kosmičko značenje, sasvim se prirodno Marsovci, to jest naličje ljudskosti, zamišljaju u obliku zelenih demona ili čovečuljaka, ili opet kao bića zelene krvi, što instinktivno dobija značenje svetogrđa.

No alhemičari su u svojoj potrazi za razrešenjem suprotnosti otišli možda još i dalje nego što danas ide naša mašta. Oni svoj tajni oganj, živ i svetleći duh, opisuju kao proziran zeleni kristal, topljiv kao vosak; njime se, kažu oni, priroda služi potajno, za sve ono što radi Umetnost, jer se Umetnost mora ograničiti na to da oponaša prirodu. Taj oganj razrešava suprotnosti: za njega se kaže da je neplodan, ali da donosi kišu, vlažan, ali da uvek suši.

8. I napokon, u svim ezoterizmima, sam vitalni princip, tajna nad tajnama, pojavljuje se kao duboka krv u zelenoj posudi. Za zapadnjačke alhemičare to je krv zelenog lava koja je zlato, ali ne zlato običnog čoveka već mudraca. U kineskoj filozofiji i medicini to je ne manje tajnovita krv zmaja. To je i Gral, smaragdna ili kristalna zelena posuda u kojoj je krv otelovljenog boga, gde se sjedinjuju pojmovi ljubavi i žrtve kao uslovi obnove koju izražava svetleća zelena boja posude. Nema sumnje da se srednji vek, u tom mitu, nadahnuo najezoteričkijim tekstovima Novog zaveta. Sveti Jovan u Otkrivenju (4, 3) ovako opisuje svoje viđenje vrhovnog Boga, koje je, kao i Jezekiljevo viđenje, epifanija svetlosti, bez oblika i lica: I onaj koji što seđaše bijaše po viđenju kao kamen jaspis i sard, i oko prijestola bješe duga po viđenju kao smaragd. Od toga viđenja smaragda verovatno potiče Gral; on obuhvata, on je posuda, žensko. Abožanska svetlost, koju sadrži kao samu suštinu božanstva, dvostruko je u jednom, istovremeno zelena kao jaspis i tamnocrvena kao karneol.

Jezik simbola koji je istovremeno živ i ezoteričan kao zeleni jezik ne može se naučiti. On se otkriva a posteriori kao stvarnost koju je svako uvek nosio u sebi, i pokazuje do kog stepena ljudsko biće može biti istovetno u svojim osetima i u svojim prirodnim izražajima. Astečki iscelitelji, da bi iscelili grudne bolesti, izgovaraju ovakvu invokaciju: Ja Sveštenik, Ja Gospodar čarolija, ja tražim zelenu bol, ja tražim riđu bol. Nekoliko vekova kasnije Van Gog će napisati: Nastojim da crvenom i zelenom bojom izrazim zastrašujuće čovekove strasti (Pismo Teu). Svetom Jovanu Krstitelju, astečkom svešteniku i Van Gogu zajedničko je samo jedno: nadahnutost.''

 

[*~Anti~*]

I naravno, evo jedne pesme u kojoj simbolika zelene boje ima veliku ulogu.

Romansa mesečarka

Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajući gorko more.

-Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguće,

sa holandskim čaršavima...
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?

-Trista crnih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.

Vec se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
-Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,

sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelene vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Lorka

 

[Heindel]

Pre par godina sam čitao tekst Dragoslava Bokana o crnoj boji, no, kako isti tekst je nakon smrti Dragoša Kalajića skinut sa interneta.
Da li mi neko može pomoći ?

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA CRNE BOJE KOD SLOVENSIH NARODA

''Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’.

U crnoj se boji prikazuju mnoga božanstva i demoni terimorfnog karaktera kod raznih naroda. Jedan spisak ovih mitskih bića kod starih naroda, navodi u svojoj studiji i Mihailo D. Petrović. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’: bugarski – черна, черна шума, черна сипаница, черна мория, черна болест, чорна чарница; makedonski – црна кашлица; srpski – crnac, crnj, crni prišt; ruski – чарная немощ, i tako dalje.

Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: beloruski – чорное моря, чорная земля; bugarski – чорна гора, цръно море; srpski i hrvatski – crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje.

Kao crna obeležena su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (kod Srba detetu meću uveče pod jastuk crnokorast nož ako ima stravu, kod Slovenaca crnokorast nož stavlja se pored jastuka i štiti od more, kod Srba bajalica često drži u ruci crnokorast nož dok baje), crna đinđuva (u Krakovu, u Mekodoniji, provlače dete koje ima veliki kašalj kroz drške kotla koji je donet u miraz i koji je napunjen svežom vodom u ponoć, a u kotlu je jedna crna đinđuva uzeta s mladine venčane haljine), crna kostret (kod Srba se upotrebljava u bajanju od živaka – da bi se živak oterao iz nečijeg tela, izbuši se orah ili lešnik, napuni se živom, pa se uvalja u vosak i crnu kostret, i to bolesnik nosi sa sobom) i tako dalje.

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja (ili njihovih delova) crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna kokoš; kod Bugara crna magija se izvodi klanjem crne kokoši uz kletvu ’’цръно, цръно да остаеш'', od glabovolje se stavlja pero od crne kokoši na tri ugljena da sagori; kod Slovenaca postoji verovanje da vampiri muče čoveka pretvarajući se u miša ili pacova, žabu ili crnu kokoš, kod istog naroda teraju tvora tako što stave u mravinjak tri puta kuvano jaje od crne kokši, a od žutice kuvaju bolesniku prvo jaje koje je snela crna kokoš; kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila, kod istog naroda, u ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme krvav pronosak (jaje) crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede; kod Hrvata, kad nekom crkava stoka, nosi crnu kokoš popu da ovaj raskine mađije; kod Hrvata je zapisano verovanje da se mitološko biće tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle tintilin svom gazdi donosi novac; kod Srba i Bugara više puta se u basmama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu (obično uroke).

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

’’Sa crnim se ograđujemo
sa crnim se opkoljujemo
ti nam ne smeš doći
ako pođeš i dođeš
rđavo ćeš proći’’.

Kod Slovenaca iznad deteta koje boluje od epilepsije rastrgnu crnog mačka. Kod Srba crnog mačka kuvaju u kotlu, daleko od kuće, i od toga se spravlja ljubavna magija.

U Slovenji, u okolini Velenja, da ne bi preko godine bolovali od kožnih bolesti, mažu se uoči Đurđevdana crnim pužem, a pominje se i lečenje kile crnim pužem. U jednoj lekaruši kod Hrvata, preporučuje se upotreba cnog puža za lečenje zubobolje: ’’Uzmi carnega spuša, golića, stuci ga ili onako i privijaj na obraz pram zubu bolesnomu..’’ Kod Slovenaca u Koruškoj veruje se da neće boleti zubi onoga ko drži u ustima crnog puža.

Kod Belorusa crna magija se spravja tako što se mesi lepinja mlekom od crne svinje.

Veliki kašalj (crna kašlica) kod Makedonaca, u Kratovu, lečen je pogačom koja je mešana u pola noći od brašna, pepela, katrana, kopriva i mleka od crne magarice. Isti autor je zapisao i jedan oblik magijskog lečenja koji je trebao da zaštiti dete od bolesti muda i u kome se pored ostalog upotrebljavaju i dva bubrega od crnog jagnjeta.

Kao zaštitu od epidemičkih bolesti (’’radnjačina’’) kod Srba, maloj deci su davali da pojedu sukrvicu iz nosa mladog muškog vranog ždrebeta bez belege, od kobile pvoždrepkinje. Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata, trijada (crno-belo-žuto). U istočnoj Srbiji bajanje od ruse (kraste) vrši se balegom crnog vola (za muškarce) ili crne krave (za žene). Jedno od stajaćih mesta u beloruskim basmama jeste motiv zmije na dalekom ostrvu, koja leži u crnom runu ili crnoj vuni.

Kod Belorusa u basmama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basmi kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basme imaju abribut ’’crn’’: beloruski – гадина чорная, чорный вовк, чорный пес, чорный рак, чорный вол, куры чорныя; bugarski – чърънъ рапин, чоран чилек, девет чърни змии, чорня бивол, чорна фтица, черна крава; srpski i hrvatski – crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu.

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve (bel. чорны бравы) i džigericu (bel. чорная печенъ). Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“.

Kod Slovenaca se veruje da crne oči mogu da ureknu. Zato se prilikom pravljenja pavlake zatvaraju vrata. Kaže se: „Proč, imaš črne oči“ ili „Poknule mu črne oči“.

Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basmu.

I bilje kojim se baje, ili pak ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn; kod Makedonaca lek od žutice spravlja se na sledeći način: istuca se u avanu donja kora crnog trna i kuva na vatri, zatim se pomeša s crnim vinom; kod Srba, u Šumadiji, deci oko vrata vezivali su tzv. „uročnjake“ (morske školjke, pužiće, razne parice), ali i crni oman da im ne bi naškodile veštice i ljudi sa zlim očima. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom i hrvatskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni bijele, ni crne“ u značenju: ni da ni ne, gde se, očigledno „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.''