Gledam u prostrano nebesko plavetnilo
Pitam se šta me je to zadesilo
Moju slabost pronašlo i pogodilo?
Polako se plavet pretvara u sivilo,
I kiše tuge liju po vrelom asfaltu moje duše,
Pokušavajući da ugase vrelinu moje ljubavi.
Jer ti prema meni ne osećaš ništa.
Bojim se...
Nije li ovo još jedan prazan san,
Još jedan neispunjen dan,
U godini koja nesvesno prolazi pored nas?
I da li je ovo samo još jedan hir,
Nada da pronađem mir,
U ovaj tužni čas?
Još jedna strepnja mi srce pritiska,
Još jedan strah više u čaši punoj neizvesnosti.
A ja ne znam kako da oteram,
Ovu zimu u srcu što ledi kosti.
Jer kako bih ti rekao a da me i kao prijatelja
Ne odbiješ.
I od srca svog odvojiš,i moje nade pobiješ.
Pomozi mi...
Možda me i ne voliš...
Ali te želim,makar kao prijatelja.
I opet jedna više neispunjena želja,
Za mene...
Spreči da moje srce svene,
I uzdigni me iznad oblaka.
Dalje od samoće i mraka,
Želim da znam da li
Mogu da računam na tebe?
Da pružiš toplotu osmehom,
I učiniš da mi srce više ne zebe.
Duša mi se polako otvara,
Kao prašnjava knjiga vekovima neotvarana,
I kroz moje oči će se ubrzo videti istina.
Meni samo preostaje da se nadam,
Jer suviše sam do sad patio,
I ne bih želeo ponovo u očaj da padam.
Volim te i teško je to kriti,
A strah me tera da se povlačim u sebe,
I razmišljam o najgorem.
Ali kad se setim tvog osmeha,
Koji probija barijere srca moga,
Da me prosvetljuješ svaki put kad vidim
Tvoje lice
Setim se da još ima nade,
I da niko ne može da me spreči da te gledam,
I divim se onome što vidim.
Jer je tvoja lepota neizbežna,
I ostavlja me bez daha.
Ogrnuta velom ljubavi,divljenja
I straha.
