Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
**************


Imam želudac za svariti tri omanje bronzane biste iz Velikog parka
ali i kalendar sa datumom širokog osmeha načetog paradentozom
koga nerazjedaju moje kiseline, stoga
pre no obolim iznova od sebe
makar na jedan dan
dijagnostikuj mi ljudskost s prepisanom plač terapijom
zavali se u svoju stolicu i uz kokice
zuri u mene
kao u crno-beli film
sa željom

Play it again Sam
Play it again....
 
Magnifico

e brate
10:07pm
e
10:08pm
reci mi kako se zove ona stvar u avionu sa onom buka cicom
secas se
uka muka buka
:D
bruka
10:09pm
Ella, Elle L’a
Kate Ryan
10:09pm
nasao sam
:)
10:10pm
e tabra
10:10pm
bas je vrhunska
10:10pm
tebra
10:10pm
reci?
tebra
10:10pm
možda ću ranije kući
10:10pm
opa laaa
10:10pm
možda krajem nedelje
10:10pm
kad?
10:10pm
ne znam tačno datum, čekam izlaznu vizu i kartu
al trebalo bi tu negde
sledeće nedelje
10:11pm
ok
samo mi pusti informaciju kad je dobijes
da se ja iskombinujem
10:11pm
da da
10:11pm
blagovremeno
10:12pm
e srećna slava! :D

10:12pm
ee hvala
bate
ziv bio
e brate, jel znas ti sta je mosha?
10:14pm
u kom smislu moša
10:15pm
pa u smislu finte glavom
ajde kazi da ne znas
pa da ti objasnim
10:15pm
finta glavom :D
10:15pm
pa nije brate
10:15pm
ma moša je vezano za mošnice :)
10:16pm
moša je kad ***** ribu od pozadi i pljunes joj na ledja, a kad se okrene svrsis joj u facu :DDD
jeeee
10:16pm
hahahaha
10:17pm
reci
10:17pm
šta reći
ne znam ko smišlja te stvari
10:18pm
pa oni koji to rade
10:19pm
ma rade q
samo *****ju :)
10:20pm
valjda
sanjaju
10:20pm
:D
pa tripuju
da da da


Facebook chat , 18. decembar 2010.
 
Jutro ce uskoro
On to izgleda ne zna
Samo sedi mrtav
Iza mog uzglavlja
Kostur ko i svaki drugi

Kad okrenem glavu
On ocigledno krisom pusi
Sapuce
Niko kao...
Sapuce
Budalo...

Najzad palim svetlo
Opet se pravi mrtav
Ja kao idem po vodu
Pa prebrojim cigarete
Videcemo ujutru
Ko koga hebe

Tisina
***
Sablasno
Nikad vise
Dokumentarci
O mrtvim akrobatama
Kad spavam sam
 

Ljubav
Miris
Kolaz bolnih kompleksa
Prosuto po dusi

Trazim te
Pratim kuda bezis
Od jeseni

Isto kao kad
Smrt nasmeje
Suza zasmeje
Osmeh rasrdi
I ludilo te odvede
Daleko od sebe
Ostavi dokaz
Umetnost

Isto kao kad
Lizem ostricu
Isto kao kad
Grlim ubicu
Modrog od straha
Od sopstvenog dela
Dok lezi
U ledenoj bari sna

Ima ljudi koji znaju kuda idu
Ima ljudi kojima je put
Samo put
Isto kao kad
Bol prevari
I uskoci
U dah
U korak
U misao

Isto kao kad
Lutanje
Postane smisao

Boli
Dugo
Tiho
Boli
Isto kao sad
 
Pesnici II


Da
Pesnici siluju reči
Kao što reče Raša Kominac
A on je manijak kakvog nema
I ne bih sa njim ni pivo popio

Gotovo da sam siguran
Nikada neću ništa objaviti
Ko će još dati 50 RSD ( ex din )
Da čita da razmišlja da mašta
Vreme je danas skupo
Da bi se na takav način potrošilo

I šta ja imam od toga
Što sam ostvario mentalnu konekciju
Sa bilo kim znate ja sam
Manijak ali dovoljno skroman
Da ne kažem da sam pesnik

Da
Pesnici su manijaci
A rime su patetične i ključ ne postoji
Zbirka pesama ne vredi koliko krigla
Piva i tek šta htedoh reći
Gledajte radite nešto od čega se živi
 
Budim se pod vulkanom
I crvenim nebom

Osecam se plavo
Kao cudljivi demon plave vodene tuge

Imam pecat na ramenu
Pepeo u srcu
Sa vrha kupe sto kulja
Prosipam ga

Slobodan sam

Nize u dolini
Smrt vreba

Hram se puni
Oko njegovih hladnih zidina
Igraju zvedeni i zaneseni
Za spas svojih hladnih dusa

Sedim u zmijskom leglu
Posmatram ih skriven iza stene
Parada se penje na uzvisenje
I guta je halapljivo krvavo nebo

Vidim
Njegova crna silueta
Na umirucem suncu
Ranjen
Naslonjen na koplje
Pobunjenik u porazu

Zemlja se trese
I zatim sve staje

Mir

Onda zivotinje izlaze slobodne
Smejem se kao nikad u zivotu
Suton je progutao tegobu

Jos jednom se budim
Ziv
 
**********

Preopširan uvod u proleće
zatim
kontraceptivna pilula oko koje se otimamo
jer
ne bi da se budiš sa otečenim zglobovima
i sa praznim
strip - oblačićem nad glavom

o, da
ne bi mi nigde iz ove ravnice Vaseljenske


tovljena bića u Edenskom toru
za san što žive :

jabuke, jabuke,jabuke

da rode samo...
 
Poslednja izmena:
СЕБИ НЕОПРОСТИВ

Други дaн пo Вaскрсу
прoдao сaм нaс
прoдao зa дивљe слaдoстрaшћe
сa тeлoм стрaнe дeвojкe

Унутaр мeнe, сaдa
тумaрa oгрoмнa прaзнинa
бoри сe дa изaђe, дa мe нaпусти
aли нe мoжe
jeр прoдao сaм нaс
издаo свe штo jeсмo

У једнoмe чaсу
oблaци зaклoнише плaвo
вeтрoви рaспршише срeћу
пo туђини oвoj
Ноћас ишao бих дa je сaкупим
ох, ишао бих, aли нe мoгу
jeр згазиo сaм част
и све наше дане
згазиo зa слaст
кojу и не oсeтих

Други дaн пo Вaскрсу
срушиo сaм рaдoст
порушио двoje
кoje смo бити мoгли
зaтрoвao љубaв
још у пупољку
иструлиo плoдoвe
joш нeрoђeнe

Зaштo сaм нaс слoмиo
у кoгa прстoм да упрeм
кoгa дa oкривим
Своју нe мoгу, сâм понети кривицу
изjeдa мe, церећи се подло
Пoднeти нe мoгу, слатку гoрчину
штo oстaдe нa уснaмa мojим

Нaшу слику, глeдaм сaдa
твoje oчи мe плaшe
кaкo дa их пoглeдaм
кaд сe врaтим
кaкo, знajући дa
други дaн пo Вaскрсу
угасиo сaм светло

Прoдao сaм нaс
за један зао час
сутра угушио
срце осушио
остарио младост
загадиo радост
прeљубу oбљубиo
двoje пoгубиo
пoгубиo нaс

Мoлим тe, праштај
али не заборави
Ово је крај
где љубав не борави
Себи сам неопростив
Молим те, мрзи ме снажно
Болело би мање
 
За неке ствари треба,
Пронаћи мало срца.
И ова душа груба,
Што у свом јаду грца,
Ваљда још може, мора,
Да би у песму стала,
Из својих седам кора,
Извући капљу светла.

Не, није ово игра,
Ни лака тужбалица,
Ни вапај мога пера...

За људе као песма,
За Бога к'о молитва.
Да растера се тама...
Да разбије се клетва...

Да можда из прикрајка,
Над плећа повијена,
Анђела дође сенка.
 
*************
Hamletovska kolebljivost:

pratiti nebom bajate mrve za u metafizički kavez sa ljuljaškom zlatnom?

A čitavog popodneva
pod tepih guram od sebe Čoveka

i njegove velike ranjene oči


jer kameleon sa jezikom od sedam milja
mrtvim snom spava
dok u tri se smene kopite muve

i doratov rep u kiku pletu
(statičan dekor)

dok legu se, legu
sedla za rane
i mamuze.

Pratiti nebom bajate mrve za u metafizički kavez sa ljuljaškom zlatnom

il'

rasplesti kiku?
 
I ti
Dragi brate
I ti draga sestro
Najureni sa neznih brezuljaka Olimpa
Rasplinuti u noci bez kraja
Molim se
Za nas
Izgubljene u mraku pohote

I ti dragi brate
I ti draga sestro
Proterani iz neznog penusavog blazenstva
Dale kroz tunel
Na nisan
Molim se

Sanjam da oduvek mrtav lezim
U podrumu nekog vraca
I da danas sa prvim zracima
Polecem u vis
Kao orao istoka
I zapada
Svetla
I tame
Da isprosim slobodu za nase duse
Raspete izmedju Neba i pakla

Ipak
San me tera u ocaj
Nebo je olovno
I pod njim nadjoh samo velike namrstene obrve
I prekor

Hladan je i dalek bog kog smo stvorili

Brate i sestro sumornih dana
Noc se spusta na nasu dolinu
Krenimo dalje
Tamo gde ne postoji govor
Tamo gde ne postoji zasto
I ludi satir proleca
Umire svake noci
A jutrom se radja
U smrti besmrtan
U smrti besmrtni
 
ПЕШЧАНИ САТ

Пешчани сат време броји зрнцима белим...
Клизим по паркету, играјући по такту музике
лагане...
Руке су ми крила голубице беле, нежне,
у небо полетети би хтеле...
Тело ми је струна по којој теку нити
мелодије нежне и страсне.
Секунде теку као слап меда, небо плаво,
бескрајно ми испуњава главу...
Музика стаје полако и ја седам у положај
лотоса белог, руке ми на крило слећу као
птице две уморне...
Поглед залепљен ми је на сату пешчаном,
стрпљиво чекам задње зрнце песка да исцури,
нигде не журећи...
Очи склапам, мир свемирски је у мени.
Устајем тек кад зрно последње тихо, претихо
тупнуло...
Излазим напоље са осмехом блаженим,
ходам по трави мекој као душа сама...
Звезде ме поздрављају радосно,као
другарицу стару, препуштам им се да
ме воде ка бескрају...
 
ПОТРАЖИ МЕ...

Потражи ме у ветра шапату и хуку мора...
Потражи ме у лишћа дрхтају и одсјају сунца
на води језерској.
Потражи ме у пустињи тихој и самотној и у
граду пустом, у времену изгубљеном, старом
и рушевном...
Потражи ме у граду новом, тек умивеном
зором злаћаном...
Потражи ме на лицима људским и очима
њиховим...
Потражи ме у очима дечјим, невиним
као зора тек рођена.
Потражи ме у излога одразу, можда тамо
сам скривена...
Потражи ме у мирису цвета нежног, у
мирису траве покошене тек...
Потражи ме у авиона трагу на своду
небеском, у тишини свемирског бескраја...
Потражи ме у капи воде, у киши, у муње
бљеску, у грома тутњави, у дуге бојама,
у водопаду белом...
Потражи ме тамо где била нисам,
потражи ме тамо где бити желим...
Потражи ме у сновима недосањањим,
у очима једнорога белог...
Потражи ме у књизи непрочитаној,
у речи свакој недореченој...
Потражи ме добро и можда наћи ћеш ме
у срцу свом...
 
*************

Čipkani povez za Kiklopovo oko

slika je zebe u nišanu kroz koji zurim

a recimo da znam
da za pticu manje
nebo više nikada neće biti isto

tek sterilno plavetnilo
kroz levak pojmljivosti sasuto u moje oči

tek prostrana dušegupka
koja me vozi u noć...

Reći ćeš
neumeren sam u predskazanju svojih golgota
opak sam odliv bremenog nadahnuća
te čemu onda ti da mi se desiš
raspetih krila u sred pesme ove
kao nečitki epitaf prhnu na monolitu ništavila...

Reći ćeš
da bezruki sam kaligraf
usavršilac Tačke kao simbola
što snove svoje umače u tintu
te čemu onda
čemu onda ti da mi se desiš
raspetih krila na kraju ovog poja.
 
Ti vojnice vrline
Divni bljestavi
Smes li nocas ti
Poci zamnom kroz grad
Kroz blato,smrt i krv

Da vidis zasto rida
Moje ljudsko srce
Kad me nadje dan
Silovanog snom
Sklupcanog u krug

Pa da li mozes ti
Ti vrli Bozji sin
Da streses svu grozotu
Da zaboravis smrad
I streses s krila strah

Greh kad radja greh
I vrela suza padne
Iz zemlje raste trn
Ja krunu sebi pravim
I ponosno je nosim
Sve dok ne zaspim
Zauvek
 
Poslednja izmena:
Kiša

Kiša natapa beogradsku kaldrmu
Od Zelenjaka do železničke stanice
Gacam i guram se sa ljudima i kišobranima

Tek kad padne kiša čini mi se
Ovaj grad pokaže svoje pravo lice
Rastureni pločnici i blatnjave ulice

To Balkan sa sebe odbacuje šminku
Opanke ište travnate livade sanja
 
МОГУ
Могу ти пружити лажну наду,
Осмех у погледу
Своју песму пише,
Могу бити тиха, загонетна, ћутљива,
Неизговорена реч
Некад значи више...

Могу изговорити толико речи
Да ћеш мислити:
« Шта су усне њене хтеле рећи?»
Могу долазити, одлазити
А до праве животне приче
Многи ће реке протећи

Јер оно што чиним
Само су стихови лаки
Лаке ноте што испаре у ноћ,
Животна прича темеље гради
На времену, трајању, љубави искреној,
Све што чиним тад би имало већу моћ

Lela Marković

http://www.lelamarkovic.in.rs
 


Ponavljanje

Kasni je sat,
Svetiljka u tami, misli o mislima,
misli o nevinoj žrtvi, o dubokoj jami,
o zemlji koja dobuje po sanduku,
o razbijenom vodopadu, o zelenom pašnjaku.
Ne može se pobeći od sećanja,
od propadanja, od smrti i truleži.

Ja sam nasleđe,
jabuka je davno zagrižena,
ostao sam bez rebara.
“Jaki uzimaju što mogu, slabi što moraju”*.

U avgustu je zemlja tako topla,
kišne kapi, miris prašine,
njene oči, usne i ruke,
jecaji, raširena bedra.
Naginjem pehar koji mi slučajnost rođenja dade.
Svetlo je jako, uskoro ću oslepeti,
moći ću da se sećam.

Za stid nemam vremena,
strah sam davno preboleo.
Život je opštost i želja,
patnja individualnost slavi.
Znam, nestaću za koji tren,
naga žena, ja među njenim bedrima.

Uzimam darove, otvoram oči, upijam mirise,
cedim sokove, napuštam razum,
čas smrti, dojka među usnama,
u fetus se pretvaram.

Sve je utihnulo, noć sve prekrila,
Nesanica, samoća i omča,
otpor pružam, u krug se vrtim.
Šest nogu, tvrd oklop, ranjiv stomak.
Kao insekt po belom zidu gmižem,
slutim grob u plamenu sveće.

Slavim povratak,
srećan sam što nestajem,
postajem deo misli o mislima,
tuđe strasti će odlučivati o mojoj sudbini.

Vreme je brojanje i tišina,
vreme je nesanica, omča oko vrata,
otpor pružam i omču zatežem,
škripa točkova, izduvni gasovi, buka motora.

Opet je svanulo…

U mojoj glavi misli o mislima,
u mislima želja za suštinom boga.
 
Poslednja izmena:
INSPIRACIJA



Ne pomaljaš nos
Iz svog vigvama.
Ćutiš.
Dišeš.
Onda ne dišeš.
I opet u krug.
Napolju je lepo vreme.
Vire ti vrhovi stopala
Nažuljani prsti
Čukljevi
I sve me to sada
Uzbuđuje više od bilo koje pesme
Od kakve poezije
Ili mudraca.
Ne bih primetio ni da me neko
Vuče za krajeve mojih stihova
Odsustvom smisla,
Istinom vazduha.
Samo bih se protegao
I nastavio da zurim
U tvoje postojanje
Ispod frotirskog prekrivača
Gde čuči gro moje
Nepobitne inspiracije.
 
PRED SAN



Kao da će se desiti nešto nalik velikom potopu
Ili bar kiša, ili bar vetar
Prelivale su se boje iznad potiljaka,
Nijanse bele kafe, toplog nesa, likera od oraha.

Devojčica sa šibicama, ili samo devojčica
Kroz neki zamagljen prozor u suterenu
Gradi svoj jedrenjak. On će sačekati
Vedrije nebo, kad se umire ptice
Kad sve bude tiho od prirode,
A glasno od ljudi.

Mi ipak putujemo, uprkos naslućenim burama.
Iako znamo da nećemo stići
Dalje od one strane prozora,
Iščekivaćemo da se desi,
A ponovo se neće desiti ništa ni više
Ni manje od sna.
 
Допустите ми да барем сада,
На јастук спустим уморну главу,
И пустим лишће да само пада,
Ко прелудијум за јесен праву.

Не плашите се, неће да стане,
Свет овај када ја склопим очи,
У краху мојих мисли да плане...
Желим ал' немам толико моћи...

Опростите ми што будан сањам,
Јер када усним, у тами бићу,
Без снова да их у светлу предам,
Растопићу се. И вечно снићу.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top