Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Menjao sam oteto za prokleto.

Nazalost,bilo je taknuto-maknuto.

Sada kada se igra zavrsava
Pripremi se
Baci se na kolena
I moli se
Izgori u molitvi
Bices spashen
Tako me uce
Besplatni ucitelji

I ti se nadas
Da cu biti preporodjen

Oprostite mi
Ja se svoga koplja ne odricem
Tako bih skrnavio humke pobedjenih

Neka se razgori Sunce
Neka se prolomi vrisak
Ako je odozgo
Ako je obecano
Neka bude ekstaticno
Neka bude van razuma
Jos jednom
Za mene

A ako te savlada strah
Ako se uplasis svog rodjenog dela
Nauci se placu
I tisini koja zaceljuje
Posle greha
 


ESHATOLOGIJA DANA



Dok šetamo uskom stazom gde kao stepenice služe golo korenje
Kroz gustu šumu belih borova na obroncima gorskog jezera
I tiho ćutimo ili nemo razgovaramo svako sa svojim mislima
Posmatram kradimice mog dvadesetjednogodišnjeg sina jedinca
Što povremeno koluta svojim zelenim prigušenim očima
Plašeći se, duboko u sebi, skrivajući sudbonosni strah
Da njegovi brzi koraci ga ne odvedu u tamne ogranke razuma
Odakle, ni zajedno nećemo naći put ka svetlošću dana
Molitvom za spas njegove već pomalo izgubljene duše
Koju izgovaram samo u sebi, udišuću čisti planinski vazduh,
Neprimetno, da se ne odam, molim se da novi dan bude lepši
I da na njegovom licu zaigra osmeh srećnog, vedrog mladića
Dok se zadihani penjemo ka vrhu šumovitog brda
On, plašeći se od pokreta mojih ruku, opominjući me
Priča mi o eshatološkim temama u kojima sagledava tajne kretanja
Hteo sam da budem isti kao svi a dobio sam gorčinu izdvojenosti
Tražeći od mene da ga razumem, prihvatim i potvrdim tvrdnje
A ja se pitam, u trenucima tišine, dok mu pružam podršku rečima
Gde su se naše staze mimoišle u gustim predelima budućnosti
I na kojoj strani sam ja a na kojoj on, sin moj?

Zastadosmo na suncem okupanom vrhu teško dišući
Razgovaramo na rubu filozofije i psihologije bola
Dok razmenjujemo misli, nalazeći svakojake argumente
Čujem, odnekud u daljini tupe udare sekire
Neko seče živo drvo, svaki udarac kao jauk ječi
Stresoh se odjednom od bola i straha, zaigra srce
Neće li sudba isto tako saseći njegov život

I kao što će to drvo pasti, pasti i on?
 
Draga moja,
Mrak.Mračni i gusti mrak..Polako se spušta na ovu sumornu zemljinu kuglu...a,eno ga i Mesec...Već se vidi u punom sjaju,zlatan i moćan...Ponekad,čovek u životu treba biti takav..Moćan,hrabar,istrajan..A ja,vidiš,to nisam...Mogao sam raditi bilo šta,no ni blizu poput tebe.Ti si,moja draga,kao ovaj mesec..A vidiš,nije svako takav...neko je debeo,neko mršav,neko bogat a neko siromašan,neko veseo i pun samopouzdanja a neko tužan i jadan...sve su ti to kontrasti životne antiteze...I zato,moja draga,ostani takva..Nadam se da ćeš me poslušati...želim ti sve najbolje..nadam se,da dok budeš prelazila preko mosta gldedati u daljinu,dalekih planinskih venaca i misliti o mojim rečima...da,staćeš tu kraj puta i duboko uzdahnuti...pustićeš koju suzu na koverat i baciti ga na sred puta...Mene moraš zaboraviti,šta god radila...ali,moje reči ne...I zato,zbogom,draga moja..Nadam se da ćemo se jednog dana opet sresti na ovom mostu sreće,ali bogati,veseli i srećni...zbogom,poponovnog vidjenja....
 
crvene jabuke

Raj je tu
Zbog sveg neznanja
I saznanja
Govore
Sve prije od spoznaje
Zbog ugriza zadovoljstva
I crvene jabuke
Ti si tu
Bez nevinosti
Prijatelju dragi moj
Tek poslije spoznaje
Odaje se život iza
Pozorišne zavjese
Kad ostaviš lažna stanja
Pa i sranja suvišna
Mrak te neće napasti
Jer svjetlo bićeš
To što išteš
Pa se nećeš mučiti.
 
Oseti zvuk i ne plači. Ritam će nas spasiti, pulsiranje tela, pulsiranje srca, tuđa škrtost i naša ljubav. Čuješ li zvuk, zvuk smeha, zvuk pesme, miris vina? Osećaš li moj dodir vreo od čežnje, blag od patnje? Polako ostavi snove iza nas i igraj dok nam se misli ne spoje. Prati ovaj ritam dok ne postanemo nevažni i ti i ja, prati ovaj uzdah dok ne napravimo nas negde daleko... daleko od tebe i mene.
 
…Eto zato vrt živi sam, jer suviše voli sebe sama. Eto zato pustinja uživa u svojoj dosadi i ogromnom nedokučivom prostranstvu beznađa. Eto zato su boje srećni, a tužni u isto vreme. Jer su sebični. Jer ne mogu da se odreknu, a želeli bi da uzmu. Oazi je potreban prostor, prostoru je potrebna oaza. No oni razdvojeni uživaju u sebi, kupaju se u svom samoljublju.
I samo ponekad, kad padne mrak i sve se stiša, kad duh ostane sam sa telom, samo tada padne po koja suza tuge za toplom rukom, za ispunjenošću, za povezanošću, za osećajem još jednog života i još jedne smrti.
 
I ne postoji ego iza kojeg mogu da se sakrijem, to sam samo ja.. ja i niko više, ništa više.. učili su me mnogim stvarima ali ono najvažnije su izostavili- kako upoznati svoju dušu, a to je sve što meni treba, jedina jedinka koju moram da hranim, koja me održava u životu..
Mašina ili čovek, to je moje ulje koje me pokreće pa čak i u snu osetim dodir stvarnosti, bezdušne i prljave.. A svi smo takvi, talog društva,prljavština sa ulice i kontejnera..
 

Mozaik

Vetrovi, prijatelji trava, kvarili su tišinu i simetriju.
Onda je naišla ona. Nastala je korelacija dva subjekta.
Kao i obično, tela u takvom odnosu odagnaju razum.
Razum uvek pravi ustupke telu.

Kad noć padne, samom sebi pravim društvo,
vetar se sakrije, prostor nestane, vreme zaćuti.
Kamen počinje da diše, drvo odlazi u šetnju.
Saobraćajni znak nigde ne putuje.
Često upadnem u zamku.

Samoća nije moja privilegija.
Ispovest je stvar izbora, izgubljene duše sanjaju.
Drag lik, drage oči, suze kao biseri.
Volja je posledica slobode.
Ispovest traži sažaljenje i slušaoca.

Dok sam padao u jamu zidovi su me pozdravljali,
imao sam sreće, nije bilo vode, udario sam u dno i razbio se.
Dođoše neki čudni ljudi i sastaviše me, celog, komad po komad.
Sad sam oličenje sklepanog čoveka.

I tako sklepan samujem samoću.
Samuju trave, samuju oblaci, samuje cveće u vrtu,
samuje poljubac na tvom vratu.
Lažno sam se predstavio osobi koja me ništa nije pitala,
trpim posledice, proganja me savest.

Hemija stvara ono što zovemo ljubav.
Talog je nečistoća rastvora, beg je nekom dolazak,
a biseri su proizvod sedimentacije.

Vetrovi nastaviše da povijaju trave,
vertikale da pretvaraju u lukove.
Pas i dalje grize svoj rep.
Sanjam te kao na početku.
 
Poslednja izmena:
. . .



most high *




Videla sam te u sobi
pune dima,
sedeo si i slusao nepoznatu muziku
cudnih reci, sa flasom u ruci
i cigarom u ustima
pepeo je padao na prasnjav tepih
Nikada lepse oci nisam videla
ali boju nisam mogla da prepoznam
bila mi je strana


Vetar je duvao
i kroz otvoren prozor
unosio ti poruke na otpalim listovima
ni jednu nisi procitao
samo si gledao njihov ples
po vazduhu
Sati su prolazili
a kisa je opominjala da je vreme
da ustanes bacis flasu i procitas poruke
Nisi zeleo da cujes kako vreme klizi
samo si sedeo i gledao senke
kroz dim cigarete





:heart2:


* napisala ovdasnja

Christian_Death

21.11.2010. u 20:52


& otpisala


ne znam tacno kad
 
Poslednja izmena:
Последњи комад слагалице,
Баш оно мало што ми фали,
Кад пружим руку до звездице,
Тај један ситан степеник мали,
Што одваја ме од судбине...
Молим вас браћо, нађите га...
 

Tumaranje

U jednom dvorištu, jedne zime,
u nizu sad, tumaram, u krugu sam ja.
U jednom trenutku, u jednom sad,
podmuklo i sa razlogom, zapitah se: Živim li ja život?
Vrtim se, pokušavam da stignem sebe,
umoran, zadihan, nemoćan, pobeđen.

Škripi sneg pod nogama, zaslepljen belinom,
teško dišem, katran ubija pluća.
Smrznuti prsti, ukočene šake, hladno.

Život je samo promena, samo tok, opsena.
Pitam se, šta sam postao, šta sam bio?
Gde je nestalo ono drugo?
Ja sam kolekcionar grešaka, ne razumem sebe.

Hraneći se saznanjem, zaboravio sam na vreme.
Tuđe misli, tuđi snovi, neostvarena mogućnost,
napisane reči, više ne razlikujem istinu od laži.
Ne menjaju se horizonti tumaranjem kroz prostor.
Treba li negde otići? Negde grešim?

Čemu ljudi ako im ne trebam? Postao sam dovoljan sebi.
Je li beg rešenje? Niko se ne može sakriti.
Putovanja se mogu izbeći, novi horizonti su u nama.
Sve je jedno.

Cigareta dogoreva među prstima,
vatra pucketa, razmišljam kako zapaliti drugu.
Rođenjem svi postajemo mogućnost,
najčešće i obično sve se završi na tome.

Samo mi se pas raduje.
 
Због чега јутрос уместо кафе,
Ко прву помоћ за буђење,
Пакујем риме недорасле?

У поздрав јави и новом дану,
Ја крпим ове комаде слова,
И гледам како да кроз песму,
Зграбим још који комадић сна.
 
Jedna moja, dosta tamna pesma:). Zove se "Brodolom".

U gustome mraku obasjan zracima belim,​
Bojažljivo kročih blizu tužnoga kraja,
​
Nespokoj tame gušim nadama smelim,​
Koje trenutak gorčine u ništavilu spaja.​

U roju mnogih patnji delić sveta gori,​
U nespokojnoj duši budeći oluju,​
Negde u daljini glas se strašan ori,​
U praznini mraka gromovi se čuju.​

Večni plamen strasti greje dušu ludu,​
Topim se u igrama izgubljenih seni,​
Zraci lepših dana negde rasejani budu,​
Dok nežni vihor prošlog dopire ka meni.
​

Gledam pučinu tužnu, gde mi odrazi gore,
Nespokojna duša kroz oluju besciljno leti,
Bojažljivo gledam pobesnelo more,
Talasi me vraćaju nekad pogasloj seti.​

​
Harmonično se stapam sa tonovima buke,​
Sa besmislom bednim što u buri cveta,​
Ja, strpljivi moranar, branilac luke,​
Ka kojoj plovim, ivicama sveta.​

U moru života na lošem sam brodu,​
Turobna pečal nadolazi meni,​
Sa poslednjim dahom tonem u vodu,​
U ništavilu gubim preostale seni.​

Misao jednu u drvenu urezah koru,​
U talasima bure životu raznanah sliku,​
A sad očajno plivam po nemirnom moru,​
Bežeći od tame ka svom svetioniku.​
 
Još jedna, opet setna:).

Misli naviru sa više strana,
Prekori prošlog i stare idile,
Bledunjave senke izgubljenih dana,
Uspomene koje su sadašnjost bile.

Točak sudbine lagano se vrti,
U glavi se još samo crnilo mota,
Skrhan mišlju o neslavnoj smrti,
Počeh da gubim na ruletu života.

Davnašnja snaga u meni se gasi,
U očaju svome sa setom se borim,
Vraćam se natrag ka prosečnoj klasi,
Dok padajući do kraja ne izgorim.

Surovost ljudi u meni sve gazi,
Lagano nestajem kao kapljice kiše,
Umoran lutam po nemiloj stazi,
A smisao svega ne nazirem više.

U ništavilu praznom očaji se bude,
Čemu lažan osmeh, pitam se ja sada,
Da li varam sebe ili druge ljude,
Kad dobro znam da mrak u meni vlada.

Jedna stvar dugo me već guši,
Div u meni skraćenih je krila,
Da sve za čime čeznem sruši,
Jedna ljubav dovoljna je bila.

Nju ne volim, ali i svet omrzoh tada,
Sve je ušlo u oblake gorčine,
Veni, veni, dušo poletna i mlada,
Sa tužnim "zbogom" leti u daljine.​
 
Gorčina i prizor natopljen mrakom,
Pustošna stihija isprazne tvorbe,
Razbijeni jednim stidljivim zrakom,
Svežinom nade, prodornošću borbe.

Smisao života davno je tražen,
Sada je svrha pobeći od dna.
Nekako stojim, znojav i zgažen,
Toliko želim, a ne znam šta...

Ne pitam mnogo, ne mislim sada,
Trenutak je jedan zamenio sve,
Dosta je bilo brojnih vihora nada,
Postojiš danas- a ne posle i pre.

Ostavi sutra, zaboravi vreme,
Tiho zažmuri i uhvati dah,
Previše briga samo je breme,
Koje te sruši u jedan mah.

Zato se bori, zato koračaj,
Ostavi setu, promašen dan,
Svome životu daj neki značaj,
Pretvori u javu izbledeli san.

Ne daj se sada srušiti lako,
Ne biva lepim baš svaki čas,
Život je prosto sagrađen tako,
Svoju bitku vodi svako od nas.

I baš zato kad talasi krenu,
Ne posrći tako u naletu svih
Velika dela dođu u trenu,
Godine služe da se podsetiš njih.
 
Nada

Ovo malo razuma sto ostaje
poslednji cvrsti oslonac postaje,
da nastavim u noc sam i zatvorim oci, jer tako manje boli
u mracnom tunelu, mala svetlost zvana dusa dalje moli
da okrenem ledja proslom mraku i promasajima, teskim stanjima
vec dugo si u ovim sranjima
ali noge cvrsto stoje na zemlji na kraju
posle kratkog leta lome se jer padaju
Toliko vremena, a toliko rupa, iluzijom zamagljene
sve iskrenosti i zvezde realnoscu su polupane
Vreme je da se vrata zatvore jer oci ne gledaju hrabro
mislim da sam vec dosta oduzeo i sabr'o
vracam se starom nebu, beskrajnom sto cini jedna boja
toliko je prazna i teska al jebeno je moja.
Samo zatvori oci i udahni duboko sa osmehom najboljim i cistim
nemoj da tugujes, tu si sa svojim strahovima i navikama istim
verni ste jedno drugom toliko da se kao vecnost cini
kad legnes u krevet sav teret sa sebe skini
ali ne osvrci se vise jer bar toliko snage jos imas da hodas
sa slomljenim nogama, krilima, dusama, toliko cvrst da to nikome ne odas
Noci po starom ostaju duze, oko mene samo senke kruze
nikad ni jednu necu uspeti da uhvatim cak i da su ruke duze
previse je mraka i umora u ocima, druzim se dugo sa ovakvim nocima...

Ovih dana ima te previse i svuda, ko zna koliko puta
prosao sam ovo vec, ali srce jednostavno ne zeli da luta,
kad bi ga uzela iz rupe koja je bez dna
mozda bih konacno ostao srecan bez sna
Jebeno zadrhtim na pomisao tvog dodira i toliko ozivljavam danima
noc kada si bila blizu toliko da sam osetio da sam medju zivima
Ne znam sta to nosis sa sobom, mozda si samo obicna laz iluzijom skrivena
al jebeno sve bih dao da si sad pored mene u krevetu istim cebetom pokrivena
da se gledamo u mraku, smejemo i grejemo promrzle ruke
da sjebemo sva nasa skrivena sranja i muke
Priblizi se i zatvori oci umorne od bezanja u krajnosti
bar za tren sakrijmo jedno drugo od brutalne realnosti...


( p.s. nije posveceno ni jednoj Nadi )
 
Vreme je toliko brzo, a toliko se nista ne desava
okrenes se par puta, udahnes, izdahnes, nista se ne resava
Tereti se gomilaju, oci se umaraju, pritisak u glavi je sve jaci
izgubljen stojim, ali ne osecam da sunce zraci,
nije sunce za mene, ne ovakvog, zakopao sam se previse duboko
da bih mogao da uhvatim tracak svetlosti da osetim siroko
polje slobode, jednostavnosti i zivota ispunjenog jednastavnim danima
zajebi sve, ne postoji ni recept ni sreca na malim ekranima
sto dublje zalazis u sebe shvatas da je prostor toliko sirok,mutan i nepoznat
postoji par zvezda od ranije poznatih u njihovoj svetlosti mozda si prepoznat
Sve se svodi da ronis duboko tamo gde neces naci odgovor vec jos milion pitanja
samo si se sjebao i produzio agoniju lutanja
Spokoj je luksuz kojeg se usamljenici tesko mogu dokopati
jer jednostavno je tesko samom sebi se nekada dopasti
Patim za jednostavnim zivotom, mislima prosecnih ljudi
koji su predvidivi i jednostavnih cudi,
tesko ja kad u masi ljudi osecas se kao stranac i gost
svaki razgovor je unapred predvidiv, jednostavan i prost
Ali opet, negde duboko gde leze sve muke i bolovi, milioni sivih misli
postoji jedan kreator koji je tu sa razlogom da te gura napred da se bolje razmisli
Sutra nekad izgleda samo kao nesto sto vec po navici znamo
slicni rituali i obaveze koje po navici bez svrhe resavamo
Nismo ljudi vec odavno, toliko je sve zatrpano nekim nametnunim sranjima
sloboda ljudskog duha nije osudjena da zivi u takvim stanjima
Jednostavnost je prestala da bude luksuz, gubimo vreme i zivote robujuci besmislenim nehumanim navikama
Dani su postali teski, prebrzi i trose nas protiv nase volje
kroz vreme ne osecam da ce mi biti bolje
ne mogu da nadjem krivca, niti ce ga ipak biti, svi smo mi sebicni duboko u sebi
koliko dobrog zelim sebi, dublo ga vise zelim tebi
neciji interes je neciji osmeh necija sreca
a nekome kuca veca, zivot nas menja, vreme ocvrscava, nismo vise deca
vreme ne dozvoljava jednostavnost i humanost obicnog coveka i on izgubljeno kleca
Manje zbog bola koji je je nanesen njemu vec onima za koje njegov zivot ima smisla
nije ih zastitio i pruzio sigurnost i milion osmeha, samo ga je ocaj i muka jos gore stisla
njegov mir i san mu ne daju da sklopi oci, ne zeli u rupu da skoci
jer drzi se za malo principa i ljudskosti sto slabi udarcima realnosti
vreme je zajebano, tesko se svako bori sa igrama nepredvidivih krajnostii
i sve bih dao za par trenutaka i spokoja i zadovoljnih misli da vredi sve sto cini
da sam sebe odgurne korak dalje, treba dosta toga da sebi hrabro kazes- care, za sve se pobrini
Tesko je ustati ujutru i navuci osmeh koji znaci nesto sigurno za sebe, za druge, za svoje
optimizam je luksuz koji se prosecnima ukida, od ostataka se nasi zivoti kroje
Mali broj nas ide daleko u sebe, dok vecina samo ide kuda i svi, u prosecnost gde promena ne postoji
realnost je za njih nesto sto se na malim ekranima kroji,
koliko je tesko jednostavno biti jednostavan, a ostati principa veran
kad je zivot toliko brz i besmislen natrpan sranjima sto uzimaju vreme i dusu...
 
mozda jednom budem znao sta zelim
noc je posebna, pogotovo kad si sam, namontiram osmeh, a sat otkucava
i napravio sam kulu od lazi, uselio se, ali ona je izgorela sa mnom unutra, pepeo
bezim, bezim, ali rupa je duboka i mracna, ne znam sta ima van nje, oci sam izgubio, da slusam ne umem
blizina vise ne postoji
i kad prestanem da te poredim, ne znam sta imam
ne zelim sa tobom nebo da delim,ali sve se ka tebi odbija,
i dok negde svetlis, u mraku mrznem, ne umem bolje, nemam snage, nema nicega, jedan trenutak, slika, sva cula dodirne
nebo je toliko veliko, mnogo je prostora, a ne znam gde
i nekad nocu lezim, bez boje i glasa, vreme stoji, ne zelim da postojim
 
Ne znam koliko je veceri proslo, koliko dana,
okrecem se po krevetu, menjam milion strana,
vracam film, osecam dodir, i na tren sve je tako nestvarno
ali toliko vremena je proslo da sve postaje prazno
nema tvojih reci, moje karte su bacene i otvorena svaka vrata u dusi gde si se uselila
za jedno vece uspela si da sjebes sve koncepcije i mir jednog zivog pokojnika, ali on se nasmejao, jebena secanja su kao droga koja ce kasnije sve sjebati. Da li nemam zivaca i strpljenja ili razuma da te razumem, jer nisi presekla sve, nego odlazes danima, spreman sam da poverujem samo da je cist most, da ne upadam u vodu lazi i zavlacenja, emocije su nesto sa cim se uvek svako moze u mom slucaju da se igra, ali postoji karta koju ni ja ne znam da kontrolisem, a ona moze da razjebe sve, jer moj fitilj je ranijim sranjima skracen, jedino mi ostaje cekanje, u tome sam uvek bio ekspert, ja drugih misli u glavi nemam sem svih nasih momenata, bio sam sam i ranije, ali nisam imao ceznju, koliko to radikalno udara u najskrivenije coskove moje duse. Verujem u karmu, ali nikad se nisam oslonio na nju. tvoja tisina me ubija i stvara krajnju napetost...znas me previse dobro, a opet me nisi otkacila, ja ne mogu da te kontakiram jer sam sve vec izneo, postoji neki osecaj nedorecenosti u svemu ovome...nije prvi put da najebem, zao mi je ako posledice ostave surove tragove na meni, iskrenost i posvecenost su mi sjebani i gazeni redovno, bojim se podsvesnog revolta koji moze da napravi sranje koje mozda nije nesto sto ce mi doneti spokoj...
 
Da li sećaš tih mračnih noći,
Svetiljki bledih na ulici sna,
Hoćeš li ikada iznova poći,
Tuda gde sežu sećanja ta?

Skrhan kao slomljena grana,
Pognut u setu lik dozivam njen,
Sanjaš li draga u nedrima dana,
Tu slasnu bajku, što nazivaš tren?

Sve me sad vraća na ljubav i nju,
Pustinjom nade tumaram po mraku,
Mesec i zvezde strpljivo čekaju tu,
Još uvek je tražim u istom parku.

Mesečina setno moje odraze boji,
Dok ja čeznem za vihorom slasti,
Na kori drveta starog ime joj stoji,
Urezani tragovi prohujale strasti.

Da prihvatim poraz ja nisam smeo,
Kao bisere vredne sećanja čuvao sva,
A ovom pesmom bih jedino hteo,
Za mene i nju da sačuvam dva.
 
Srce


Premalo je ljubavi
Predugo si sam na kraju srca
Svestan si da postojiš
Jedino kad zaboli te san

Koracima putuješ
Premotavaš izlizana jutra
Sračunato otvoren
Meriš beskonačnost dna

Spusti svoj gard
Sit si svega
Stavi srce
Ispred ega

Malodušnost ubija
Dug je put od razuma do srca
Ponekad te dobije
Ponekada pobediš se sam

Kriza kompetencije
Grad u svojim porazima grca
Ti si izvan prostora
Sam si svoja refleksija sna

Sputaj savest
Strepnju smanji
Neka srce
Svira glavi

Sija ljubav
Snagom sunca
Sreća stiže
Preko srca
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top