Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
I wait
For the day to come and to sun to light my hands
I wait
For to wings to grow so you can break it back to my spine
I wait for the innocence loving, bleeding, and testing on my mind
But you’ll never come is it right?

For those who now that I’m not a darling
Here is little attention
Don’t call me if you need me
You already have my picture
It’s the same
So masturbate to the shame


I wait
for the cold black rain give me some lessons
I wait
for the silent night moment that have no forgiveness
I wait for the snapping,cuddling, hating trough my skin
In the end my childhood always win

For those who now that I’m not a darling
Here is little attention
Don’t call me if you need me
You already have my picture
It’s the same
So masturbate to the shame

We all need some attention
So we all call up our parents
Am adopted child
Bring me back my telephone
And don’t be scared of me
This is just a little scar
Don’t be scare of me
I will always be one part
Of worst

For those who now that I’m not a darling
Here is little attention
Don’t call me if you need me
You already have my picture
It’s the same
So masturbate to the shame
 
Hladne i
Gladne,
Grcajuće,
Goropadne i
Gorostasne
Zveri
Okružiše je..
Ne, kaže,
Nisu to
Strah i panika..
Ne, mislim,
Najiskrenije,
Ko se boji
Njega i Svega još?!
Sve same trice i kučine,
Gluposti i budalaštine..
I ovo gušenje,
Samo je
Neko ružno
I sparno vreme..
I ovaj znoj što klizi niz kičmu..
Samo je zvezda spekla
Njeno prelomljeno oko..
I nije to ogorčenost-
Taj žuti ukus u uglu usana..
I nemaš ti pojma..
Ti si najobičniji i
Najbezvezniji
Lutajući Harlekin i
Najbesmislenija šala,
Najbespotrebniji gutljaj
Morske vode...
A opet..
Tako ponekad poželim da se udavim u njemu... :)
 
Dolinom


Kad pogledaš pravo u brda,
deluju dalje.
Zato ih treba gledati i sa strane.
Ispod oka.
Sa severozapada.
Pa opet pravo.

Kliziš...

Tako...

U mene...

Imam vulkane pod dlanovima.
Kosu pod prstima.
Zrake na ledjima.

U ime notnih linija
prozvaću te drhtajem koji ide od struka
a onda, nastavi...

Dalje.
Dublje.
Danima.

Kad pogledaš pravo u Sunce,
zamute se boje sa leve i desne strane.
A gledaš li ga kako se kupa u svetu
iščekivaćeš ga u ponoćnim uglovima.
Toplo.
Svetlo.
Beskrajno.

Toplo je...

Neočekivano iščekujem nepredvidjeno
kroz paru koja se šeta po roletnama
i u nevidljive trotoare zaboravljenih staza se uvlači.

Dublje...
Dalje...
Danima.
 
Pet minuta sna
#

Svanulo je jutro nad ovim smesnim gradom
a u mojoj glavi jos uvek je mrak
neki ovaj prezir mozda zovu nadom
ja nisam u tome, ja sam svoj i sam


Magla iza brda vec nas je dotakla
ti se ne bojis, hrabra si to znam
ali duso moja tvoj stit je od stakla
demoni postoje a lazi su im hram


REF: I nema vise niceg u ovoj nasoj prici
niti ima price u padu do dna
ti nastavi da trazis a ja cu da menjam
ceo svoj zivot za pet minuta sna


Uspomene davne ko pijani patuljci
smeju se i plaze, pljuju na nas mir
uvece nas greju svi davni trenuci
zablude i tuge a ljubav im je zbir


I nema vise niceg u ovoj nasoj prici
niti ima price u padu do dna
ti nastavi da trazis a ja cu da menjam
ceo svoj zivot za pet minuta sna
 
Ovaj grad bez tebe teško diše.

Piši mi,
piši mi dok ti isprekidani predeli u staklu
dobijaju impuls senovitog sna:

''Medena stvarnosti moja, divlje svoja
Sunčeve mrlje ovde imaju naboj
karmina rastopljenog oko znane usne,
a mesečina se kreće tromo
da bismo duže vodili ljubav.
Silnoskoka,
Tamo svako jezero nosi tajnu tvog oka,
tamo je svaka uspomena dublja, duboka
kao noć kada sam pešačio tugom
do ovog tuđeg do ovog strašno tuđeg
grada.''

Pišem ti:
Veruj mi!
Ništa ne može zaustaviti sat
kad počnu da se talože godine.
Niko ne može zavoleti grad
u kome trotoari pamte da si ih gazio
idući da sačekaš
neku tuđu neku strašno tuđu
sudbinu.

Između nas su gradovi, u nama su gradovi
i sve što postoji su gradovi
razgrađeni,
sami do besmisla,
do čežnje koja se pretvara
u sunce i mesec
priključene na aparate za disanje.

Ovaj grad bez tebe teško diše.

Ne diše.
 
Poslednja izmena:
************
U ključaonici nečije zaboravljeno oko
i hodnik lavirinta
u kome noć udara u crvene bubnjeve
u kome se gužva šapat
udarajući o zidove.
Zatrpavam se nečijim pepelom
ako me slučajno nađeš
neka izgleda kao
da sam i sam goreo
improvizujem
ovde u hodniku lavirinta
ne varam mila
improvizujem
vatru.
Ne misli
da me zubata savest
već nije načela
počevši najpre
od moje aure.
 
Ritam prirodnih procesa
i tvoja varljiva svest
imaju iste boje:

krvavo, krvavije, plavetno, setno

Osećaš
Ti prepoznaješ
da se leto i jesen u istom danu
sreću, ljube i rastaju
pokreću
veliki točak zimskog sna.

Sanjaš
Ti naslućuješ
da je svaka jesen jedna mala smrt
toliko mala
da je oplakuju samo mali svici
svita odvažnih mnogobožnika

Obožavaš
Ti arhiviraš
kolektivna sećanja
izumrlog nebeskog naroda
koji voli zemlju

Klanjaš
Ti se poklanjaš
samo onima koji vide
ritam ljubavi
oplođenog kosmosa
i oprirođene tebe.

Igraš
Ti istrajavaš
u radoznaloj podsvesti Preobraženja
koja ne poznaje granice boja

toplo, vrelije, crnilo, bunilo.
 
***********
Pretrčavam kosmička raskršća
žurim
tika - taka
nečijeg vremena
ima aritmiju.
Bodrim svoje umiranje
u naručju tvom
i balansiram poput klovna
hodajući na mesečevom zraku
koji vodi u pogled tvoj.
Ljubim te
onako
kako se
u samoći
uči ljubiti.
 
RAĐANJE JESENI

Dodole danas obuvaju rimljanke
i JARemija drži posmrtnu misu letu
dok narikače plaču. Deca nose štafetu.

Miris gnjile dunje pomalja se kroz palanke.

Zmije su poskidale letnje košulje, sada su gole
od (po)davanja. Sluzokoža im je zlatna
i otrovni med ima miris ušećerene smole.

Pomoću vetra pomeraju se godišnja klatna.

Septembra će zmije dobiti krila. I biće zmajevi etra.
Njihova je beskonačnost ta krljušt-pernata svila
kojom se obavija Nahuatl vila, njihova sestra.

Zmijo, iz tvoje se JARosti rumena Jesen rađa!
Ime ti je Kundalini. Vatra ti se iz čeljusti porađa.
 
PUTOVANJE

Sve više mi se čini
Da moje putovanje nema svoga kraja.
Zamagljene daljine mojih pokušaja
Uokviruju vreme nestajanjem.

Ulice, ljudi, putevi uz kukuruzišta
Bivaju ništa
kad pomislim na večnost.

Sve više mi se čini
Da putovanje samo sanjam.

RAZGOVOR
Vodili smo duge razgovore
Kao da vodimo ljubav.
Kao kad ruka dotakne dojku
Il' usna prepone
Drhtala su tela od sumanutih reči.

Govorili smo o kiši, Suncu i večnosti,
O ljudima koji se plaše samoće.
Govorili o svetovima.

Al' o sreći nismo smeli reći
ni reč.
 
U MAGLI


Razgovaraćemo jedanput o tome
šta si radila u času kad sam ja pisao ovu pesmu.
I gde sam bio dok si čitala moje posvete
nekih davnih knjiga.
Da li smo u istim časovima premotavali slike
naših susreta, koje su nam boje bili snovi
nakon što više među nama
nije bilo prostora
za reči.

I koga je više uplašila neočekivana magla.

Razgovaraćemo jednom o tome
i pretvarati se tada da su sve te uspomene
mrtvački hladne i suve.
I smejati se dugo kao stari znanci.

A iza mrežnjače (moje i tvoje)
lebdeće i dalje isti onaj oblak
što po najlepšim prolećnim danima
u naše usamljene svetove
nenadano i očas
donosi odavno naručeni pljusak
i ponovo kvasi jedine oči
kojima smo ikad
umeli da gledamo.

Posle toga možda više nećemo razgovarati nikad.
Sanjaćemo kao i do tad.
Unjkavim glasom pevaćeš svoje omiljene pesme
nekom drugom.
I sa drugima ću deliti prve zrake nekog tamo
jutra.

I znam,
samo ćemo se još jednom sresti u magli
Bez osmeha i bez oblaka,
bez glasa i bez podsećanja
na vreme.
I ćutke krenuti zajedno.
 
Poslednja izmena:
TO SAM

To sam što sam
i ako sam.

Dah od duha
mrva kruha.

Od reči i materije
od mesa i arterije
Balkana i anterije.

To sam što sam
i dokle sam.

Od kamena
pa do neba.
Od kruha
pa sve do hleba.

Trag svemira
mene dira.
A trag mene
svemir bira.

Ja sam što sam
a pola sam,
pa ko nisam
mogu biti.

Moje pola
pola tvoje.
Jedno celo
pa udvoje.
 
Introspekcija

1.
Moja malenkost je bila u krizi jednog dana
I napravio sam najružniju svoju sliku ikada
Da bih sebi dokazao da sam to ipak ja
Gledam u sebe i kažem da to sam ipak ja
Introspekcija

2.
Leto nije moje vreme za pisanje
Trenutno vodim samo dnevnik snova
To je jedino što pišem i ovo sada
Ne verujem kakve snove imam ponekad
Introspekcija

3.
Jedna vežba – Astralna projekcija
U ogledalu posmatrati svoje oči
Ne treptati što duže – tratak na svoje oči
Svaki put drugačije obučen prvi put nag
Introspekcija

4.
Razni naši profili na internetu
Sve slike i sličice ipak su samo avatari
Iza kojih se krijemo i predstavljamo
Stavio sam na sve profile simbol iz sna
Introspekcija

5.
Da li ću nekada uspeti u tumačenju sebe
Videti skrivene svetove mislima otvarati
Kapije unuverzuma leteti leteti leteti
Ima li smisla sve što u životu radim
Introspekcija introspekcija introspekcija

n1249953440_6970.jpg
 
1.
Zavese se dižu
nebo vidi,
gosti stižu
I ne znaju više
zašto su pozvani.
Jedva izlazi sunce,
već zalazi
I prolaze
vidiš.. odlaze,
istinom ranjivi
u tihom plaču.

Njihove Glave se
na jastucima
silom većnošću
opuštaju,
polako
se Zavese opet
spuštaju,
a mi ovako
naoružani srećom
vatrenim očima
ulazimo u mrak
sa istom svećom....

2.
....da,dok njihova
preteška srca,
izmerena vagom
vremena
bivaju požderena
zbog neizdržljivo
lepe tužne suštine
svega,mi..Ne..
mi još ne znamo
grane ni korene
naših sumnja
tek ctramo
slutimo
samo temena

tog dana,
kada cemo
se popeti
visoko,
uhvatiti se pogledom
I udariti
jedno u drugo
u prolazu
možda....
sa visine
(smortonosno)
-kao munja.
 
Lako
Tako lako dišemo
kada ostavimo telo
na raskrsnici suočavanja

Sva naša lutanja
pre ljubavi
Sva naša plutanja
posle seksa
u stvari su pokušaj da prespojimo
trenutak i večnost
u ime nepriznatog Boga.

Saterani u anđela
Oslobođeni do đavola
mi naizgled putujemo
a samo se poigravamo prostorima

Sve naša dahtanja
počela su davno
pre nego dotaknem sekunde u tebi
Sva naša umiranja
počela su davno
tako davno
da ih se i ne sećamo
kad nas obuzme večnost.

Tebe zanima samo da li ćemo
ponovo pretvoriti ljubav u veliko lutanje
da li ćemo pretvoriti seks
u plutanje Božjeg uma

Mene samo zanima da disanju
objasnim uzrok tuge.

Moje su pesme boli,
moje su boli pesme,
i sve tako,
šaptavo lako,
na raskrsnici gde se sreću
PRE i POSLE.

Mi smo samo odraz nemoći
u bezličju vremena.
 
Treba mi ...Osmeh...
Najsvetliji osmeh oslobodjene duse.
Najsmeliji osmeh,
Da razoruza misli sto prete.
Kada bole..
Kada hoce da pokvare snove..

Patnja..
Bolnija od one, sto je nosi sam Zivot..
I strah u genima!
Zelim da prestane!
Hocu da nestane!
Ne zelim da sam neosetljiva.
..Ni sebicna.
Ne zelim vise u to beznadje -
Sto se tako tesko podnosi..
 
***********
Upertlavam svoje lutanje
znam da me čekaš
na mestima ukletim
nesretanjem.
A jesen se bliži
osećam u mleku miris
pokošenih polja.
A jesen je bliža
ova selica u meni
izgubila je svoj jug
ova krila što nosim
postaju odvratna izraslina
s kojom ne znam šta bih
sem da istrgnem pero
i da napišem stih.
 
***********
Zlatne sandale
u uglu neke čudne sobe
i ogledalo izmoreno
uvežbavanjem osmeha.
Ne budi je
posle noći karnevala
na kojima bila nije
ne trezni je
nikada te jasnije videti neće.
Ne podsećaj je
šta ako se seti stvari
koje se nikada desile nisu
šta ako se seti
i zaplače?
Ne govori joj
da s previše
karmina na usnama
izlazi među
obljubljene andjele
zna to ona
ali ne mari.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top