(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MALENA - 3.deo
Priča, smeh...Malena se baca u ljuljašku, svoje omiljeno mesto hahaha. Ubrzo uzima u ruke fotoaparat. To joj je opsesija. Inače ima umetničkih sklonosti i kreativna je. Duša koja voli da zarobi trenutak u svoj njegovoj lepoti, koja voli životinje, prirodu. Ta osobina, da se na neko vreme izoluje od drugih, od gužve, reči i rečenica koje lete, da se skoncentriše na ono što vidi i što joj misao kroz oko zarobi, govori mi o snazi duha....mala lutalica a opet, čvrsto vezana za zemlju. I ne shvata, jer mlada je, a mladost je nagonska a ne misleća, da zapravo zapisuje život. Navikli smo da puzi, lomata se, bude u nekim neobičnim pozama a sve zarad fotografije. I obožava da se fotografiše, kao i njena sestra. Imam ko zna koliko njihovih fotografija i uvek iznova „Maki....tetka...ajde nas slikaj“ hahaha. Životinje su posebna priča. Ima zeca hahahaah.....deca se odmah setiše našeg Petronija za koga se ispostavilo da je žensko. O psima da ne govorim. Kada je prvi put došla naša tri psa, čiji je inače zadatak da laju na svakog pridošlicu obaveštavajući gazde, a i celo naselje hahaha, da imamo goste, nisu zalajali...ni jedno MMM nije glasa pustilo, samo su trčkarali gurajući se oko nje. Maša i Maza vrte bezrepim dupencima velikim brojem obrtaja dok se u brzom galopu kreću u krug oko nje i sebe hahaha, a Meš udara njih dve preko očiju repom i brunda oponašajući devojačko radosno skičanje ....i znala sam....svi smo znali. Sada je prva godina srednje grafičke, odsek fotografija. To je želela da upiše, to je upisala . Do sada joj je škola išla odlično, a sada se malo žali hahahaah Maki je ispituje šta joj to smeta.....eh, u 16-toj godini mnogo toga smeta hahaha i savetuje da ne pravi gluposti kao on sećajući se te četiri godine svog srednjoškolskog perioda uz priču i smeh. Ona ga sluša i smeje se ne verujući hahahaah Maca je uverava da je sve istina koju preživesmo hahaah
Ima talenta i odličan osećaj kojima običan fotoaparat ne smeta. Nigde ne ide bez njega, stalno škljoca tetkino dete. Cic je zadužena za Malenu. Blizu stanuju i stalno su na FB skupa, pričaju ili mobilnim, izlaze skupa u šetnje. A ova moja, kao prava starija sestra, stalno je ispituje o društvu, momcima, pričaju o svemu i svačemu, garderobi, trendovima, fotografisanju koje obe vole, o školi. Malena je sad smara sa bebom hahahaha hoće bebu. Kao prava starija sestra,Cic je kontroliše ali da dete ne oseti koristeći tu Maleninu privrženost i želju za nežnošću, pripadanjem i svojstvo kasno otkrivene starije sestre. Cic je takva...jako brižna ali ako ne slušaš...mali uragan proradi hahahaah Prepuštam Cic svakodnevni kontakt sa njom jer nema bolje učiteljice i pratioca od nje. Jako su bliske. Malena joj se poverava, ali ako Cic oseti brigu, tugu, problem, a ima senzore za to, popričamo Cic i ja jer Malenina situacija nije baš svakidašnja.
A ja ...pa ja sam tetka....neko ko posmatra i nadzire prepuštajući mladosti da bude mladost i rešava sve u brzom mladalačkom hodu. Čekam svoj momenat i kada tetkino dete dodje vidim....toliko iskrenosti, neposrednosti, prirodnosti koja mi je tako bliska.....moja krv...i mog brata...prošlost i budućnost u sadašnjem trenu u tim dugim nogama i rukama koje tako liče na Dekija....i to držanje, mada žensko....mnogo ljubavi, tihe, prosto stidne i velika doza straha od ljubavi...neumeće da se pokaže nego tek nekad samo od siline izleti...kao da je zapretena u njenoj mladosti i dosadašnjem životu.... „Sretna sam što je devojčica....jer manje jedu nego dečaci“.....rečenica koju je moja snaja izgovorila i koju ću pamtiti celog veka....rečenica koja je kao čičak zakačena za Malenu....i ne dam sebi da odem tamo opet....ne dam...teram sebe, da dok ovo pišem, ostanem ovde gde je život...
Roštilj peku Maki i Malena. Ona donosi meso koje je Maki pripremio, asisitira, guta dim hahaha.
„Hoćeš da mi pomogneš pile?“
„Hoću.....a šta pravimo tetka?“.....tako milo zvuči to „tetka“....
„Pripremamo šampinjone za roštilj i fil za njihovo punjenje“
„Da li znaš nešto da kuvaš, nešto jednostavno?
„Znam...nešto malo, ali ovo što sad spremamo ne znam“
„hahaha e, pa sad ćeš naučiti. Možemo svaki put kada dodješ nešto zajedno da spremimo, nešto kao igra, neobavezno, uz smeh i priču, naravno ako te zanima kuvanje. Cic je tako naučila da kuva“
„Hoću....a šta ja da radim?“
„Uzmi činiju iz ormarića, sir iz frižidera, isitni ga viljuškom a onda ćemo videti koliko pavlake da dodamo u zavisnosti od suvoće sira.“
„Evoooo.....šta sad?“
„Da vidim....dodaj dve kašike pavlake, promešaj i probaj...moraš znati ukus kakav je i gustinu...ne sme biti ni mnogo suvo a ni mnogo tečno da ne sklizne sa pečurke...ajde“
„ Još jedna kašika pavlake mislim....vidi tetka....“
„Da, u pravu si pile....još jedna kašika. Zatim očisti tri čena belog luka i vezicu peršuna operi. Luk na onu mašinicu isitni a peršin na sitno ću ipak ja“
„Mmmmm ovo je lepo....“ prst izadje iz fila i završi u ustima.
U jednom momentu videh Macu kako odnosi roštilj.....izleteh uz letnje kuhinje
„Gde ćeš sa tim?“
„Pa gotovo je meso, ugasio sam vatru“
„Kako bre gotovo.....a pečurke?“....zauzimam pravilan stav hahahah
„Au, mi zaboravili“
„Ma nema veze, može i bez šampinjona“ govori naše sinče
„Mooolim? Malena je napravila fil za punjenje a sad da nema pečurki? Ne može“....pravilan stav je i dalje tu
„E, ako je Malena pravila fil, onda ću da potpalim opet roštilj“ čuje se moj sedokosi...okret, i vraća se na staro mesto, dok se ona smeje sva sretna. Jeca i Joca se samo pogledaše i nasmejaše . Toplo je u dvorištu.....ne od sunca.
Onda stade motor ispred kapije, psi jurnuše. Dve prilike pod punom opremom silaze. Makijevi prijatelji. Bračni par koji je oko desetak godina mladji od Mace i mene. Njihovog sina Boki, snajka koju smo mi izabrali hahahaah, podučava matematiku. Sin, srednjoškolac, je u okolini Beograda na logorovanju sa društvom a oni malo da udenu vetar u kosu odoše da uzmu šator i stvari da dete ne vuče, pa svratiše na kafu kod nas.
Ona pita gde je treće M.....Pričaju sa Makijem o planiranim vožnjama motorima, gde će sve ići i kod koga u obilaske. Ako se Malenoj dopadne motor, ako to kojim slučajem postane njena ljubav, imaće brata i njihov moto klub i sve te divne, obične ljude koji uživaju u druženjima, prirodi i normalnim sigurnim vožnjama brinući jedni o drugima i pomažići se. Odlaze uz brujanje motora jer deca im uskoro stižu kući.
"Dobar dan. Sve je gotovo pretpostavljam? govori naša snajka, koju je majkin sin dovezao s honorarnog posla, dok se pozdravlja uz veseo osmeh sa svima i naravno priča hahahaah
"Samo da sedneš snajka" odgovaram kroz smeh
Nakon večere izlazimo svi na trem a Malena pravac u ljuljašku. Naravno, zapričasmo se a ona je zaspala. Umotali smo je u ćebe kao kiflu i nastavili još malo razgovor. Jedva je majka probudila i naterala da ustane. Onako sanjiva od divnog dana, ogrnuta ćebetom, teturajući po travnjaku u pratnji MM.... samo je promrmljala...“Moj aparat?“
Kada smo Malenu upoznali, pre skoro dve godone, dan pre sahrane mog rodjenog brata a njenog oca, još isto veče, kasno u noć kada smo se razišli, na njenoj stranici na FB osvanula je slika njih troje sa naslovom...moja porodica...
Danas je osvanulo ovo...
tata, sretan ti rodjendan
hvala ti brate na njoj
PS Dobro vam ponedeljkasto jutro ...
..nisi bila na odeljenju pa reko' ako se ne javiš do večeras da te 
