Ovo je bilo pre šest godina.
Hoće naš sin da upiše zanimanje elektrotehničar računara u srednjoj školi. Hoće to, I ništa drugo. Gledamo onaj informator, ili kako se beše zvao, gde je pregled škola I zanimanja I broja poena potrebnih za upis, studiramo Maca I ja…….ma možemo I da doktoriramo na zadatu nam temu, ali njemu pričati je kao zidu da govoriš. Kažemo da je to samo naziv zanimanja, da ga ima samo u elektrotehničkim školama gde je osnov elektrotehnika a ne računari……ma jok. A vala, da je bio neki sjajan učenik …..pa I nije, srednje vrlo dobar. Ali je zato šarmer, priča kao navijen, talenat za govorništvo povukao na majku, oči mu ko’ na zejtinu, što bi rekli kod nas u kraju, jako društven (čitaj mobilni non stop zvoni, I sve neke drugarice zovu, uvek je pripravan da odperja u skitnju ), nikad ne kaže “neću” nego “evo, sad ću”…I da ne dreknemo to ne bi bilo nikad…….ipak, tako pamti kao da ima kompjuter u glavi, dobro mu idu matematika, fizika I jezici…….kad nadje vremena da sedne da prelista (čitaj kad dotera cara do duvara). Znači, obično snalažljivo ondanašnje dete, ljubi ga majka.
Dodje prijemni, učio je malo, nije da nije…….i to više srpski. Čak smo I profesorku našli, jako lepu I mladu hahahahaaha, da ga motiviše, a matematiku je spremao sam. Ovo devojče za maternji jezik je bilo neophodno jer naše sinče, kao I većina njegovih vršnjaka nije pročitao ni 10% bar lektire (o ostalim knjigama po slobodnom izboru da ne govorim, jer su oni po slobodnom izboru u širokom luku zaobilazili biblioteku). Nemoj neko da pomisli da nisu pismena naša deca……..statistički, jesu pismeni, mislim znaju sva slova bar jednog pisma, ali gramatika, sastavi, prepričavanje……da te blagi Bog sačuva……lektira se uzimala u najkraćoj mogućoj verziji sa neta ili od nekog ko je pročitao, uglavnom devojčice. U retoričkom smislu su muška deca bila jako napredna…..znali su sve samoglasnike kojima su počinjali rečenice bilo pisane ili usmene.
Ode on na prijemni, Maca I ja sedimo I pijemo kafu, ćutimo siroti, šta ćemo. Položio majkin sin I jedan I drugi predmet sa visokim brojem bodova te ga to izvuče u ukupnom zbiru poena I gle čuda upisa on baš onu školu I ono zanimanje koje je hteo I koje je stavio pod broj 1 na listi želja koja se u to vreme popunjavala (nismo videli svrhu te liste osim što su svi bili pod nenormalnim stresom). I tako, podje naše milo čedo u željenu školu na željeno zanimanje.
Nastavak sledi…………reći ću samo ovo…….bilo je mnogo drugačije nego sa ćerom…….zapravo totalno drugačije……..ma šta bre drugačije, to je bilo četiri godine našeg pakla hahahaahahaha
Hoće naš sin da upiše zanimanje elektrotehničar računara u srednjoj školi. Hoće to, I ništa drugo. Gledamo onaj informator, ili kako se beše zvao, gde je pregled škola I zanimanja I broja poena potrebnih za upis, studiramo Maca I ja…….ma možemo I da doktoriramo na zadatu nam temu, ali njemu pričati je kao zidu da govoriš. Kažemo da je to samo naziv zanimanja, da ga ima samo u elektrotehničkim školama gde je osnov elektrotehnika a ne računari……ma jok. A vala, da je bio neki sjajan učenik …..pa I nije, srednje vrlo dobar. Ali je zato šarmer, priča kao navijen, talenat za govorništvo povukao na majku, oči mu ko’ na zejtinu, što bi rekli kod nas u kraju, jako društven (čitaj mobilni non stop zvoni, I sve neke drugarice zovu, uvek je pripravan da odperja u skitnju ), nikad ne kaže “neću” nego “evo, sad ću”…I da ne dreknemo to ne bi bilo nikad…….ipak, tako pamti kao da ima kompjuter u glavi, dobro mu idu matematika, fizika I jezici…….kad nadje vremena da sedne da prelista (čitaj kad dotera cara do duvara). Znači, obično snalažljivo ondanašnje dete, ljubi ga majka.
Dodje prijemni, učio je malo, nije da nije…….i to više srpski. Čak smo I profesorku našli, jako lepu I mladu hahahahaaha, da ga motiviše, a matematiku je spremao sam. Ovo devojče za maternji jezik je bilo neophodno jer naše sinče, kao I većina njegovih vršnjaka nije pročitao ni 10% bar lektire (o ostalim knjigama po slobodnom izboru da ne govorim, jer su oni po slobodnom izboru u širokom luku zaobilazili biblioteku). Nemoj neko da pomisli da nisu pismena naša deca……..statistički, jesu pismeni, mislim znaju sva slova bar jednog pisma, ali gramatika, sastavi, prepričavanje……da te blagi Bog sačuva……lektira se uzimala u najkraćoj mogućoj verziji sa neta ili od nekog ko je pročitao, uglavnom devojčice. U retoričkom smislu su muška deca bila jako napredna…..znali su sve samoglasnike kojima su počinjali rečenice bilo pisane ili usmene.
Ode on na prijemni, Maca I ja sedimo I pijemo kafu, ćutimo siroti, šta ćemo. Položio majkin sin I jedan I drugi predmet sa visokim brojem bodova te ga to izvuče u ukupnom zbiru poena I gle čuda upisa on baš onu školu I ono zanimanje koje je hteo I koje je stavio pod broj 1 na listi želja koja se u to vreme popunjavala (nismo videli svrhu te liste osim što su svi bili pod nenormalnim stresom). I tako, podje naše milo čedo u željenu školu na željeno zanimanje.
Nastavak sledi…………reći ću samo ovo…….bilo je mnogo drugačije nego sa ćerom…….zapravo totalno drugačije……..ma šta bre drugačije, to je bilo četiri godine našeg pakla hahahaahahaha
