Ludilo vladara

[Lada]

Čarls Šesti iz Francuske

Čarls Šesti je imao nadimak. Ludi kralj. O da. Vladao je od 1380. do 1422. godine a na presto je došao sa 12 godina. A sve to se dešavalo za vreme stogodišnjeg rata. E sad, jasno vam je da nije baš ok da za vreme stogodišnjeg rata sa arhineprijateljem vašu stranu vodi neko ko u imenu ima LUD. Osim kada ga ortaci zovu iz milošte lud. Što ovde nije bio slučaj.

Evo zašto. Čarls je 1392. godine sa pratnjom, išao da vidi izdajnika koji je pokušao da ubije njegovog savetnika. Usput je onako spantano napao neke vitezove i ubio par komada. E sad, problem je što je napao SVOJE vitezove. Na kraju su ga nekako obuzdali i vratili u zamak. Posle se izvadio tako što su svi rekli da je bio pod stresom. A pošto mu je to bio prvi ispad, svi su rekli, pa ok, dešava se svakom.

Ali brzo su shvatili da sa Kraljem nešto ozbiljno nije u redu. Recimo zaboravljao je imena, čak i bliskih ljudi. Zapravo zaboravljao je i svoje ime. Uz to je trčao po zamku pretvarajući se da je vuk. I lajao je na ljude. Ponekada nije dozvoljavao da ga dodirnu, pošto je umislio da je od stakla.

A dok je on bio zauzet ludorijama, njegova zemlja je otišla u tri lepe. Tako je za vreme stogodišnjeg rata sa Englezima u Francuskoj izbio i građanski rat. Dok su se njegov brat i rođak tukli oko vlasti, Englezi su praktično bez otpora zauzeli dobar deo teritorije. Ali on je bio od stakla, pa kapiramo da ga to nije previše dotaklo…

 

[Metronomy]

Bogami, ti si taj posao inicijalno dobro obavila... Mislis da je kralj milan bio sasvim normalan?

 

[Софија]

Dokazano je da dusevna bolest itekako ima uticaja na tok istorije.
Premda nema kliničke dijagnoze o njihovm ludilu, po svemu sudeći mnogi među njima bili su psihopate, poremećene ličnosti, žrtve shizofrenije, patili su od manično-depresivnih tegoba... Da bi tragedija bila veća, imali su neograničenu moć pa su svojim postupcima izazvali smrt miliona ljudi, što je posebno došlo do izražaja u 20. vijeku, u razdoblju modernih diktatora.
Psihopatski Staljin, poremećeni Hitler i Musolini, zorno su pokazali kako na cijeli svijet može uticati duševna slabost velikih vođa. Uprkos tome, Grin se ne usuđuje da zaključi da su ova trojica bili klinički ludi.

Зашто се тема зове ''Лудило краљева'', а говори се о Стаљину и Хитлеру код којих је један део клана који је срушио царевину, а други свакако није био монархиста, већ левичар-популиста?

Коректно би било преправити име теме у ''Лудило владара''. Овако испада да су само монарси били луди.

 

[difrent from others...]

a koliko je to u procentima?
naspram svih vladara?

 

[Стари Хусар]

Ovo je vrlo zanimljiva tema ali pitanje je samo ko je od navedenih stvarno bio lud a ko je bio ili samo okrutan (Belgijski kralj Leopold). Takođe postoji mogućnost da su izvori o ludosti nekih samo propaganda njihovih protivnika što postaje sve teže provalili sa vremenskom distancom. Sećam se dokumentarca koji sam gledao o rimskim carevima u kasnom periodu, izvori jednog klinca koji je postavljen za cara opisuju kao ludaka koji je sebi odsekao ono da bi postao žena ali se kaže da se on najverovatnije samo obrezao pod uticajem istočnjačke religijske prakse što su njegovi protivnici preuvelicali.

 

[Lada]

Зашто се тема зове ''Лудило краљева'', а говори се о Стаљину и Хитлеру код којих је један део клана који је срушио царевину, а други свакако није био монархиста, већ левичар-популиста?

Коректно би било преправити име теме у ''Лудило владара''. Овако испада да су само монарси били луди.

Svakako cu na vasu primedbu podneti zahtev za promenu naslova.Hvala!

 

[Lada]

https://tvprofil.com/film/5555/ludilo-kralja-georgea

 

[Лекизан]

Промењен назив теме.

 

[Lada]

Hvala puno

 

[Lada]

Psihička bolest pojedinca je osobna tragedija, a psihička bolest državnika je katastrofa za sve na čije živote, mogu utjecati odluke i mjere moćne, ali umno poremećene vladajuće osobe s vrlo često kobnim i fatalnim posljedicama što je na jedan duhovit, jasan i slikovit način prikazao autor čitateljstvu.

 

[Metronomy]

Ovo je vrlo zanimljiva tema ali pitanje je samo ko je od navedenih stvarno bio lud a ko je bio ili samo okrutan (Belgijski kralj Leopold). Takođe postoji mogućnost da su izvori o ludosti nekih samo propaganda njihovih protivnika što postaje sve teže provalili sa vremenskom distancom. Sećam se dokumentarca koji sam gledao o rimskim carevima u kasnom periodu, izvori jednog klinca koji je postavljen za cara opisuju kao ludaka koji je sebi odsekao ono da bi postao žena ali se kaže da se on najverovatnije samo obrezao pod uticajem istočnjačke religijske prakse što su njegovi protivnici preuvelicali.

Psihička bolest pojedinca je osobna tragedija, a psihička bolest državnika je katastrofa za sve na čije živote, mogu utjecati odluke i mjere moćne, ali umno poremećene vladajuće osobe s vrlo često kobnim i fatalnim posljedicama što je na jedan duhovit, jasan i slikovit način prikazao autor čitateljstvu.

Oko ove teme postoji problem....biti vladar svakako nije uobicajeno, a ludilo je najcesce neuobicajeno ponasanje, pa je diskutabilno gde su granice potrebe za nuobicajenim...Tacnije, sta je ludilo, a sta potreba ili mera...

 

[Lada]

5 UBEDLJIVO NAJLUĐIH VLADARA U ISTORIJI

Svaka im čast na svemu što su uradili...

5. Justinijan Drugi iz Vizantije

Justinijan Drugi je bio vladar moćne Vizantije u šestom veku. Bio je poznat po do tada neviđenoj surovosti, ali i zato što je uspeo da po drugi put sedne na presto iako mu je nos nakon prvog pada bio odsečen. A to je bilo nemoguće jer se smatralo da carsku dužnost ne može vršiti neko ko ima neku fizičku manu ili nedostatak.

A to je još i najmanje lud podatak o ovoj
momčini.

Dakle, Justinijan će ostati upamćen kao poprilčno loš vladar pošto je izgubio većinu Italije i Persiju. Ali to je manje bitno. Tako istoričar Jovan iz Efesusa piše i još neke interesantne činjenice o njemu. Recimo da je redovno čuo glasove u svojoj glavi. Zbog čega je vrištao i krio se ispod kreveta. Pomagalo je jedino sviranje orgulja koje su nadjačavale njegove imaginarne prijatelje.

Uz to nije bilo baš prijatno boraviti u carskoj palati u Justinijanovim lošim fazama. Tada bi sluge pokušale da ga zadrže u sobi, a on se otimao udarajući ih. U glavu. Teškim predmetima. Na kraju je tražio da mu naprave drveni tron u kome su ga vozili po dvoru.

Doktori misle da je Justinijan verovatno imao tešku šizofreniju. Odnosno da je bio lud ko struja... A on je tek prvi.

4. Čarls Šesti iz Francuske

Čarls Šesti je imao nadimak. Ludi kralj. O da. Vladao je od 1380. do 1422. godine a na presto je došao sa 12 godina. A sve to se dešavalo za vreme stogodišnjeg rata. E sad, jasno vam je da nije baš ok da za vreme stogodišnjeg rata sa arhineprijateljem vašu stranu vodi neko ko u imenu ima LUD. Osim kada ga ortaci zovu iz milošte lud. Što ovde nije bio slučaj.

Evo zašto. Čarls je 1392. godine sa pratnjom, išao da vidi izdajnika koji je pokušao da ubije njegovog savetnika. Usput je onako spantano napao neke vitezove i ubio par komada. E sad, problem je što je napao SVOJE vitezove. Na kraju su ga nekako obuzdali i vratili u zamak. Posle se izvadio tako što su svi rekli da je bio pod stresom. A pošto mu je to bio prvi ispad, svi su rekli, pa ok, dešava se svakom.

Ali brzo su shvatili da sa Kraljem nešto ozbiljno nije u redu. Recimo zaboravljao je imena, čak i bliskih ljudi. Zapravo zaboravljao je i svoje ime. Uz to je trčao po zamku pretvarajući se da je vuk. I lajao je na ljude. Ponekada nije dozvoljavao da ga dodirnu, pošto je umislio da je od stakla.

A dok je on bio zauzet ludorijama, njegova zemlja je otišla u tri lepe. Tako je za vreme stogodišnjeg rata sa Englezima u Francuskoj izbio i građanski rat. Dok su se njegov brat i rođak tukli oko vlasti, Englezi su praktično bez otpora zauzeli dobar deo teritorije. Ali on je bio od stakla, pa kapiramo da ga to nije previše dotaklo...

3. Kristijan Sedmi iz Danske

Kristijan Sedmi je na presto Danske došao 1766. godine. I već tada su svi znali da je momak opaljen u glavu. Recimo zato što je zvanicama bacao hranu u tanjire. Ali bože moj, svi znamo da bogataši umeju da se ponašaju kao budale. Tako je i često šamarao ljude u sred razgovora. Bez ikakvog razloga.

Ipak, stvari su postale pomalo bizarne kada je razvio čudnu opsesiju svojim penisom. Zapravo, toliko često je masturbirao da nije stigao da se bavi svakodnevnim obavezama. Doktori su pokušali da mu objasne da će se ova navika odraziti na njegovo zdravlje, ali džaba.

Na kraju je skroz odlepio, pa su njegovi saradnici preuzeli vladanje kraljevinom. Dok je on dr*ao...
2. Zhengde, kineski imperator

Zhengde je bio Imperator Kine na početku 16. veka. Na tron je došao sa 14 godina. Što je ok. Ali nije ok činjenica da je praktično do kraja života ostao na tom nivou.

Umesto da vlada ogromnom Kinom, on je više voleo da igra igrice. Napravio je čitav grad posvećen omiljenoj zabavi. Onda je izmislio svoj alter ego po imenu Zhu Shou i prerušen išao na zabave u pratnji vojske. Koja je iz nekog razloga bila obučena u čistu svilu umesto u uniforme. Na kraju je umro tako što se napio i pao sa broda.

1. Kralj Faruk iz Egipta

Poslednji egipatski kralj Faruk je živeo u vreme Drugog Svetskog rata. I uglavnom baš zbog njega, Egipat više nije kraljevina. Kao i svi mladi buržuji sa Bliskog istoka i Faruk je voleo da partija i troši ogromne količine novca na kocku, žene i alkohol. Ali ova momčina je otišla korak dalje. Zvali su ga "stomak sa ustima". To znači da je mogao da popije 30 flaša alkohola dnevno. To kaže njegova sestra, čisto da znate. Kavijar je jeo direktno iz konzervi. Ipak, sve to možemo i da očekujemo od jednog prosečnog vladara arapske zemlje.

Ali bizarna je činjenica da je Faruk bio patološki kleptoman. Krao je sve što je mogao. Recimo sat od Vinstona Čerčila. Posle je tvrdio da ga je našao. A znate kako se kaže - ko nađe njegovo, ko izgubi neka plače. Jedino što je zaboravio da spomene da ga je našao u Čerčilovom džepu.

Onda je jednom sanjao da ga napada lav. Pa se sutradan prošetao do Zoo vrta u Kairu da vidi lavove. Kada kažemo "PROŠETAO" mislimo - upucao je lavove u kavezima.

Na kraju, dok se Hitler spremao da napadne Egipt, Faruk mu je poslao telegraf i zahvalio se unapred na tome. Misleći da će nacisti osloboditi Egipat od Britanaca.

Kao što možete da pretpotavite Faruk nije bio baš popularan u narodu. Tako je 1952. godine svrgnut. U njegovim trezorima su pronađeni zlato, dukati, magični trikovi, poštance markice i najveća kolekcija pornografije na svetu...

Domino magazin

 

[Lada]

Džordž III postao je kralj Velike Britanije i Irske 1760. i vladao sve do 1820. godine. Iako je u narodu bio cenjen i vodio uspešne vojne kampanje tokom Napoleonovih ratova, Džordž je ostao upamćen kao ludi kralj koji je izgubio Ameriku.
Džordž Vilijam Frederik bio je treći monarh iz dinastije Hanover i prvi koji je rođen na tlu Engleske. Budući da mu je otac preminuo relativno mlad, Džordž je krunu nasledio od svog dede Džordža II kada je ima 22 godine. Godinu dana posle krunisanja, kralj Džordž se oženio Šarlotom Meklenburg Strelic, ćerkom nemačkog vojvode Karla Luisa Frederika Meklenburga. Ovo je bila politička unija i par se prvi put sreo na dan venčanja, ali je brak bio mnogodetan.

Kralj Džordž III je 1763. godine izdao kraljevsku proklamaciju kojom se ograničava širenje američkih kolonija prema zapadu. Glavni cilj proklamacije bilo je naterati koloniste da kupuju zemlju od domorodaca, da bi se na taj način smanjili skupi ratovi koji su se vodili oko teritorije. Ova proklamacija, kao i Zakon o taksenim markama koji je dve godine kasnije uveo kolonijama direktne poreze, izuzetno su bili nepopularni među kolonistima i na kraju prouzrokovali još sukoba između kolonista i britanske vlade koji će dovesti do rata.
Ostao je poznat kao kralj za vreme čije vladavine je Velika Britanija poražena u američkom ratu za nezavisnost, a američke kolonije izgubljene. Iako je isprva odbijao da prizna nezavisnost i obećavao da će voditi rat što je duže moguće, primio je Džona Adamsa na mesto ambasadora SAD u Velikoj Britaniji i neočekivano izjavio da se veseli prijateljstvu sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Mnogi istoričari tvrdili su da su neobične odluke kralja Džordža III donesene pod uticajem ludila, koje je nastalo kao rezultat teškog genetskog krvnog obolenja zvanog porfirija. Poznato je da je kralj patio od akutnih napada ludila i mučnine, a lekarski izveštaji iz tog vremena dokumentovali su neobičan simptom koji je pratio ove napade: ljubičasti urin. Ovaj simptom, kao i napadi koji podsećaju na psihozu ili delirijum, uobičajeni su kod ljudi koji pate od porfirije. Tokom napada, ludi kralj bi, navodno, satima razgovarao sa različitim predmetima i hodao okolo potpuno nag, a posle napada je morao da primi morfijum kako bi ublažio nepodnošljivi bol koji je osećao.
Dugo se verovalo da je ludilo kralja Džordža izazvano porfirijom, međutim istraživanje sprovedeno 2013. godine na Univerzitetu Svetog Đorđa u Londonu pokazalo je da je kralj zapravo patio od mentalne bolesti. Istraživači su analizirali pisma koja je pisao tokom akutnih epizoda i zaključili da se stil pisanja iz perioda kad je imao napade drastično razlikuje od onog kad se dobro osećao. Pisma nastala za vreme napada imala su neuobičajeno dugačke rečenice i kompleksan rečnik, a upravo su to osobine koje se danas mogu primetiti u govoru i pisanju pacijenata obolelih od psihijatrijskih bolesti sa maničnim fazama, kao što je na primer bipolarni poremećaj. Još jedan argument koji potkrepljuje ovu teoriju jeste da kraljeva medicinska dokumentacija pokazuje da je za vreme napada tretiran biljkom lincurom. Unošenjem ove biljke u organizam mokraća dobija ljubičastu boju, pa je tako simptom koji je nekada ukazivao na porfiriju zapravo samo propratni efekat njegovih lekova.

 

[psmaniac]

Видим овде има и лудих и обесних и да те ова тема баш интересује.
Како ти промаче Петар Велики? Тај је сатирао и мрзео сопствени народ
и силом им утеривао ЕУРОПЕЈСТВО. Он је прогрес ставио изнад интереса
народа, 40 000 људи мора да учествује у изградњи Петербурга и на хиљаде
њих је оставило своје кости у његовим темељима. Забрана ношења брада
и традиционалне одеће коју мења оном педерском модом из напредне
европе. Са неистомишљеницима се обрачунавао на најокрутније
начине и једини је владар који лично учествује у погубљењима
осуђених на смрт. Сопственог сина оптужује за издају и осуђује
на смрт за разлику од Ивана Грозног који је сина убио у афекту
и после се кајао због тога. О страховитим мучењима противника
прогреса не да ми се ни писати, нагласићу само набијање на колац
пошто преовладава мишљење да је то начин мучења који су користили
само отомани. Такав тиранин носи епитет ВЕЛИКИ, ето шта ти је историја.

 

[Lada]

Za vrijeme Petra Velikog Rusko Carstvo postalo je velika europska sila. On je bio prvi vladar Rusije s titulom “imperator svih Rusa”. Ogromnu rusku zemlju, izoliranu i ekonomski zaostalu, promijenio je iz temelja.
Petar I. Aleksejevič Romanov proglašen je carem kao dijete 1682. a vlast je preuzeo 1689. uklonivši regenta, polusestru Sofiju koju je doživotno zatvorio u samostan. Još kao dijete bio je prilično radoznao te je dosta vremena provodio u tzv. 'Njemačkoj četvrti' u Moskvi gdje se družio sa strancima - Nijemcima, Dancima, Englezima i Nizozemcima koji su tamo živjeli. Tako je došao u kontakt sa zapadnjačkom tehnologijom.
Doveo zapadne stručnjake u zemlju
Prije nego je preuzeo vlast dvije godine putovao je Zapadnom Europom.Predstavljao se kao obični Rus, Petar Mikhailov. Posjećivao je domove običnih ljudi i proučavao običaje. U Nizozemskoj se, primjerice, oduševio njihovim brodograditeljskim umijećem, pa je i sam radio u jednom brodogradilištu.
Vraćajući se u Rusiju dovukao je hrpu raznih stručnjaka na raznim poljima - regrutirao je talijanske umjetnike i arhitekte, nizozemske brodograditelje, njemačke inženjere, skandinavske vojne znalce ... Ali ne samo da primjenjuju svoje vještine, već da prenesu svoja znanja.
Preporodio zaostalu zemlju
Nakon toga je proveo dalekosežne reforme sa samo jednim ciljem pred očima - izvući Rusiju iz zaostalosti i stvoriti snažnu i modernu zemlju. Petar Veliki bio je odličan vojskovođa, dalekovidni političar i sposoban diplomat,a svoju politiku provodio je energično i nemilosrdno.
I zaista, u svom naumu je i uspio - proširio je granice, dobio izlaz na Baltičko more i osnovao Sankt Peterburg, dva puta je s uspjehom ratovao protiv Osmanskog carstva, potukao je Švedsku, tadašnju veliku vojnu silu.
Na ušću rijeke Neve izgradio novu prijestolnicu - vrata Rusije prema Europi. Moskva je po njemu bila simbol stare Rusije, njene izoliranosti od europskih tokova, a Sankt Peterburg, izgrađen prema francuskom uzoru, simbol nove Rusije okrenute europskoj kulturi, obrazovanju, načinu proizvodnje.
Čovjek od ideja
Jako radoznalog duha, učio je o inženjerstvu, arhitekturi i brodogradnji.Uzimao je satove crtanja i graviranja, kovao je oružje. Svladao je stolariju, zidanje i vrtlarstvo. Ponekad je, za opuštanje, vježbao i stomatologiju, uklanjajući pokvarene zube. Proučavao je astronomiju, znao je svirati. Bio je prvi igrač biljara u Rusiji nakon čega su mnogi plemići počeli su igrati biljar. Carskim dekretom iz 1718. biljar je postao obavezna igra plemstva na večernjim zabavama. Obožavao je vatromete te je i sam izrađivao rakete.
Izgradio je snažnu flotu, utemeljio je Akademiju znanosti, pokrenuo prve novine, reformirao kalendar (napustio tradicionalni ruski u kojem godina počinje 1. rujna i uveo julijanski kalendar gdje godina počinje 1. siječnja), pomagao razvoj privrede otvarajući rudnike i manufakture. Reorganizirao je državnu upravu. Uklonio je staleške razlike, tako da su i obični, ali sposobni ljudi mogli steći visoke vojne činove dotad rezervirane samo za plemstvo.Gotovo da nije bilo niti jednog područja na kojem nije uveo korjenite promjene. Ženama iz viših staleža naredio je da se pojavljuju na društvenim zabavama, što je ranije bilo nezamislivo.

foto: wikimedia
Razvratnik koji je sam odsijecao glave
No, Petar Veliki bio je sklon svakodnevnom opijanju i razvratu. Bez razmišljanja bi, ako je smatrao potrebnim, osuđivao na smrt tisuće ljudi. Znao je čak uzeti krvniku sjekiru iz ruke i sam odsjeći glavu osuđeniku. No, povjesničari tvrde da on nije ubijao iz zadovoljstva. Jednako kao što se uzimao tesarsku sjekiru kada je trebalo graditi brodove, tako se uzimao i krvnikovu sjekiru kada je trebalo kazniti krivce.
- Vladar se mora razlikovati od podanika ne gizdavošću, a još manje raskoši, već budnim i neumornim nošenjem državničkog bremena - govorio je svojim podanicima.
No teret Petrovih reformi teško podnose seljaci i kmetovi. Oni su prisiljeni služiti u vojsci, raditi na javnim radovima i plaćati nove namete. Tisuće ljudi umrle su od iscrpljenosti ili od bolesti na prisilnom radu. Teški uvjeti života izazivali su nekoliko većih ustanaka, no Petar Veliki ih je sve u krvi ugušio.


Civilizirao Ruse - napisao prvi bonton
Car je htio priviknuti ruske aristokrate da slijede europsku modu. Sviđali su mu se uglađeni europski maniri. Krajem 17. stoljeća ruski aristokrati (bojari) su nosili duge brade i goleme kaftane. Tijekom skupština i balova car je osobno šišao brade i uništavao tradicionalnu nezgrapnu odjeću. Zapovjedio je da se tradicionalna ruska nošnja zamijeni europskim načinom odijevanja.
Petar je 1698. uveo porez na nošenje brade a od 1705. su svi Rusi, osim redovnika i seljaka, morali brijati brade i brkove. Porez na brade je ovisio o društvenoj klasi, od 30 rubalja za kočijaše do 600 rubalja za državne službenike.
Po njegovoj naredbi je napisan prvi ruski udžbenik bontona, po kome se učilo narednih dvjesto godina.
"Ne uzimaj prvi jelo, ne žderi kao svinja", savjetuje car. "Uzmi hranu posljednji. Kada ti se ponudi uzmi mali komad, a ostalo daj drugome". Popis zabrana je bio dugačak. Tako stoji: Plemić ne smije oblizivati prste dok jede, brisati usta rukom, mljackati dok jede..
Plemić ne smije" uvlačiti sline u nos, a zatim i gutati". Umjesto toga plemić treba da ispuhati nos, ali to napraviti vrlo tiho.
Surovi tiranin u smrt poslao vlastitog sina
Premda je Petar Veliki imao čak 14-ero djece, nije ga nadživio nijedan sin. Prvu suprugu je nakon deset godina braka natjerao da se odrekne braka i ode u samostan. Njihov najstariji sin Aleksej bio je u vrlo lošim odnosima sa ocem. Odbijao je svaku poslušnost a otac ga je skoro svakodnevno tukao. Na kraju je optužen za sudjelovanje u uroti protiv oca. Sina je osudio na smrt i čak naredio da ga redovito muče u tamnici. Službeno pogubljenje Aleksej nije doživio, umro je od posljedica mučenja u zatvoru.
Na prijestolju ga je nakon njegove smrti naslijedila druga supruga Katarina Aleksejevna, koju je Petar Veliki godinu dana prije svoje smrti proglasio caricom Rusije.

foto: wikimedia
Ona je bila jedina koja se mogla nositi sa užasnim napadima bijesa svog supruga. Navodno su se jako voljeli i upravo je Katarina utjecala na munjevit uspon svog supruga. Dobili su ukupno sedmoro djece, no poživjelo samo dvoje.
Natjerao suprugu da u sobi drži ljubavnikovu odrubljenu glavu
Postoji priča da je Petar čuvši glasine da ga supruga Katarina vara najprije naredio pogubljenje njezinog ljubavnika a onda je njegovu glavu konzervirao u staklenci i natjerao ženu da je drži u svojoj spavaćoj sobi i tako je podsjeća na preljub koji je počinila.
Nije pazio na zdravlje
Stalno izlaganje naporima i neuredan način života nisu pomagali njegovom zdravlju. Sa 50 godina počeli su ga boljeti bubrezi, ali on se nije obazirao na to. Nije se htio liječiti te je nastavio živjeti i raditi kao da je još mladić. Putuje zemljom, ledene noći provodi pod šatorima, odlazi u talionice i prihvaća se posla kao da je običan radnik. Na povratku u Sankt Petersburg skakao je u zaleđeno jezero u Finskoj kako bi spasio neke brodolomce. Dobiva upalu pluća i uskoro umire.

foto: flickr
No neki povijesni navodi govore da je umro od posljedica sifilisa dok drugi govore da je imao problema s mokraćnim traktom i mjehurom te da je ledana voda u koju je skakao doprinijela da skonča na današnji dan 1725. godine u 53. godini.
Posmrtni ostatci Petra Velikog danas leže u katedrali sv. Petra i Pavla u Sankt-Peterburgu.

 

[Lada]

Видим овде има и лудих и обесних и да те ова тема баш интересује.
Како ти промаче Петар Велики? Тај је сатирао и мрзео сопствени народ
и силом им утеривао ЕУРОПЕЈСТВО. Он је прогрес ставио изнад интереса
народа, 40 000 људи мора да учествује у изградњи Петербурга и на хиљаде
њих је оставило своје кости у његовим темељима. Забрана ношења брада
и традиционалне одеће коју мења оном педерском модом из напредне
европе. Са неистомишљеницима се обрачунавао на најокрутније
начине и једини је владар који лично учествује у погубљењима
осуђених на смрт. Сопственог сина оптужује за издају и осуђује
на смрт за разлику од Ивана Грозног који је сина убио у афекту
и после се кајао због тога. О страховитим мучењима противника
прогреса не да ми се ни писати, нагласићу само набијање на колац
пошто преовладава мишљење да је то начин мучења који су користили
само отомани. Такав тиранин носи епитет ВЕЛИКИ, ето шта ти је историја.

Nisam n luda ni obesna.Ali Petar Veliki je imao i pozitivnih osobina.Ali da ne bude da sam obesna i luda stavila sam i njega medju lude.Jer normalan i ne moze da natera zenu da je u sobi sa glavom ljubavnika.Ma misljenja su azna.I nasa nedavna istorija imala je vodju sizofrenicara.

 

[Lada]

Stari Rim bio je sedište jednog od najvećih carstva u istoriji, carstva čija je moć počivalo na vrlinama i dostojanstvu. Ipak, Rimljani su imali svoju pomalo čudnu definiciju vrlina i dostojanstva. Oni su na neke zakone koji se u današnje vreme smatraju suludima, bili veoma ponosni, iako se oni zaista graniče sa zdravim razumom.
1. Zabrana nošenja ljubičaste boje

U antičkom Rimu ljubičasta boja je bila rezervisana isključivo za vladara. Ta boja se doživljavala kao vrhunac dostojanstva i najviša u hijerarhiji boja. Vladari bi se svakog jutra oblačili ljubičaste toge, a u njima su se toliko dobro osećali da nisu dopustili nikom drugom da nosi ovu boju. Toliko su bili opsednuti da su njeno nošenje zabranili zakonom.

Zakon o zabrani nošenja ljubičaste boje bio je jedna od tačaka definisana u zakonu o raskoši, prema kojem niži slojevi društva nisu smeli javno da pokazuju ili se hvale onim što imaju u svom vlasništvu.

Cilj ovakvih restrikcija bio je omogućavanje Rimljanima da na prvi pogled vide ko je vredan, a ko nije vredan njihove pažnje, kako ne bi slučajno bili ljubazni prema nekom seljaku. Zakon o raskoši bio je jedan od nastrožijih zakona antičkog Rima, a ljubičaste toge bile su strogo rezervisane za cara.

Materijal za izradu toge bio je veoma skupocen, a ljubičasta boja se dobijala se od mekušaca, a da bi se napravilo dovoljno boje za jednu togu bilo je potrebno 10.000 jedinki ove životinjske vrste. Zato je ova carsko ljubičasta boja vredela poput zlata.

2. Zabrana plakanja na sahranama

Sahrane u vreme antičkog Rima krenule bi povorkom u kojoj bi se telo pokojnika nosilo ulicama, a što je više ljudi išlo za telom, smatralo se da je osoba koja je preminula značajnija u društvu.

Nekima je toliko bilo stalo da njihovo telo ili telo njihovih najbližih ulicama Rima prati što veći broj ljudi da su unajmljivali profesionalne glumce ili plaćali običnim građanima da hodaju u povorci i plaču.

Žene su doslovno čupale kosu, ridale iz sveg glasa ne bi li ta tuga i žaljenje za pokojnikom dobilo veću snagu i ne bi li zadivile komšije. Taj običaj je dostigao tolike razmjre da je država zabranila ženama da plaču na sahranama.
3. Ubistvo ćerkinog ljubavnika

Preljuba nije bila strana ni građanima antičkog Rima, ali procedure koje su se sprovodile nakon otkrivanja, razlikovale su se od današnjih.

Kad bi muškarac uhvatio ženu u prevari, sledio bi društvene norme, prema kojima je bilo poželjno da zarobi ženu i njenog ljubavnika , zatim da pozove sve komšije i poznanike da vide muškarca koji spava sa tuđom ženom.

Nakon toga, muž je imao tri dana da javno saopšti detalje preljube, od toga kako je saznao da ga žena vara, gde ih je pronašao i sve ostale sočne detalje.

Prema zakonu antičkog Rima, muškarac je morao da se razvede od žene preljubnice jer bi u suprotnom bio optužen da je makro.

Ljubavnika svoje žene mogao je da ubije samo u slučaju ako se radilo o muškoj prostitutki ili robu.

Ako je reč o jednakopravnom građaninu, trebalo je da potrži pomoć svekra, ženinog oca.

Prema zakonima antičkog Rima, otac žene imao je pravo da ubije ljubavnika svoje ćerke bez obzira na boju ili raskoš toge koju je nosio.

Kada bi žena uhvatila muškarca u preljubi, jedina stvar koju je mogla da uradi je da plače. Po mogućnosti unutar četiri zida jer gotovo da nije bilo dana da neko nije umro, a plakanje na ulicama za vreme sahrana je bilo zabranjeno ženama.


4. Davljenje u buretu sa životinjama

Ako bi učinili nešto loše, najmanja kazna koju bi mogli da očekujete je dekapitacija, odnosno obezglavljivanje.

Ako bi učinili nešto jako loše odveli bi vas na krov zatvora i bacilli vas u smrt. Da ubijete nekoga, poput član porodica ili sopstvenog oca jednostavna i bezbolna smrt u tom slučaju nije bila dostojna kazna.

Kada bi neka osoba bila optužena za patricid, odnosno ubistvo sopstvenog oca, prvo bi joj vezali oči jer nije bila dostojna svetla. Zatim bi, zavezanih ruku i sa povezom na očima, bila poslana prema polju van grada.

Naravno, bez odeće, tako da svi koji bi se zatekli na tom putu mogu da udaraju optuženog svim sredstvima i svom snagom.

Kada bi optuženi pao na tlo, od iscrpljenosti, stavili bi ga u veliku bačvu u koju bi potom stavili jednu zmiju, jednog psa, jednog majmuna i jednog petla, a potom bi veselu družinu bacili u more.
5. Prostitutke su morale da farbaju kosu

S obzirom na to da je trebalo na neki način izdvojiti prostitutke od ostatka rimskog društva, postojao je zakon prema kom su sve prostitutke trebale da farbaju kosu u plavo.

Ali taj plan nije u potpunosti uspeo s obzirom na to da je velik broj Rimljanki ubrzo postao ljubomoran na lepe plavuše. Tako su nakon nekog vremena i Rimljanke iz visokog društva počele da farbaju kosu u plavo, dok su druge šišale kosu na kratko i stavljale plave perike. I tako opet nije bilo moguće raspoznati prostitutku od drugih žena.
Wikipedia, Erotske freske u Pompeji

 

[Lada]

6. Samoubistvo, samo na zahtev Veća

U doba antičkog Rima ideja o samoubistvu smatrala se razboritim razmišljanjem. Kraljevi su otrov držali blizu sebe, najčešće u ruci, u slučaju da stvari krenu nizbrdo. Bolesne su ohrabrivali da popiju otrov ne bi li završile njihove muke.

Jedine osobe koje nisu smele da počine samoubistvo su bili vojnici, robovi i zatvorenici, a njima to nije bilo dopušteno čisto iz ekonomskih razloga.

Vojnici su bili korisni i država nije mogla da dopusti da joj ponestane vojnika.
Kriminalcima se nije dopuštalo da počine samoubistvo, jer, ako bi umrli pre nego što ih država osudi za kriminalno delo, država ne može da postane vlasnik njihove imovine.

U slučaju da rob počini samoubistvo, po zakonu antičkog Rima, vlasnik je imao pravo na nadoknadu štete.

Jedno vreme na snazi je bio zakon koji je nalagao da osobe koje žele da počine samoubistvo moraju da zatraže odobrenje Veća. Na primer, osoba koja je bolovala od depresije mogla je zatražiti odobrenje Veća za izvršenje samoubistva. U slučaju da joj Veće odobri zahtev kao poklon bi dobila bočicu otrova.
7. Tela pogođena munjom se ne sahranjuju

Rimljani su u doba antike verovali u svašta ibili su uvereni da su munje koje paraju nebo poruke bogova koje se manifestuju preko Jupitera.

Kada bi munja pogodila u nešto, to se nije smatralo nesrećom već nečim što Jupiter jednostavno mrzi. Kad bi munja pogodila u drvo ili neku osobu, Jupiter je odlučio da je vreme da stvar ili osoba ode sa lica Zemlje.

Kad mi munja pogodila i usmrtila nekog iz vaše uže porodica ili prijatelja, vama bi bilo zabranjeno da pomerate tijelo i da ga sahranite. Kad biste sahranili takvu osobu, Rimljani bi vas žrtvovali Jupiteru.
8. Ograničena prodaja dece u ropstvo

Očevi antičkog Rima imali su zakonsko pravo da privremeno prodaju svoju decu.
Sporazum se sklapao između oca i kupca, a nakon potpisivanja dete bi postalo trajno vlasništvo kupca. Od kupca se očekivalo da dete u nekom trenutku vrati kući.

Svako ko bi prodao svoje dete u roblje tri puta, smatrao se nesposobnim roditeljem. Dete bi odradilo robovlasništvo jer posao je posao i kakav god bio, treba ga završiti, a nakon toga, zakon ga oslobađa svih obaveza prema roditelju.
9. Odlazak od kuće zarad očuvanja slobode

Rimljani su imali set pravila koji su zvali “usuacpio”, to su bili zakoni koji su definisali koliko dugo morate da posedujete nešto pre nego to postane vaša trajna imovina.
Ako ste se dovoljno dugo držali nečega, to je moglo da postane vaše vlasništvo, uključujući i ljude.

Prema tom zakonu žena je postajala vlasništvo muža kada godinu dana ne bi izašla iz kuće. Svoju slobodu mogla je da zadrži tako da ode iz kuće na najmanje tri dana. I tako svake godine. U antičkom Rimu žene bi svake godine odlazile od kuće i skrivale se kako ne bi postale vlasništvo muža.
10. Ubistvo cele porodice

U ranim danima Rima nije postojao zakon koji bi definisao šta muškarac može da učini svojoj porodici. Tako je otac, glava porodice, mogao da uradi sa svojim ukućanima šta god mu je bila volja, sve što je zamislio ili naumio. Mogao je da ih zlostavlja, a ako bi ga njihovo ponašanje uznemiravalo, ocu je bilo dopušteno i da ih ubije.

Ovog prava očevi su se držali čak i kad bi im deca porasla, kada bi otišla od kuće i imala svoju porodicu. Deca bi postala slobodna tek nakon smrti oca.

Vremenom su očevi imali sve manje vlasti i mogućnosti da se prema ukućanima ponašaju kako im je volja.

Ali pravo na ubistvo člana porodice ukinuto je tek u prvom veku pre Hrista, a čak je i tada bilo izuzetaka od pravila. Nakon regulisanja prava očeva, donet je zakon prema kojem očevi mogu da ubiju decu samo ako su već osuđena od države za bilo koju vrstu zločina.
Wikipedia, Tomas Kotur - Rimljani iz doba dekadencije

 

[Aalegro]

Ludilo vladara nije privatna stvar
Kako se zaštiti od megalomana, narcisa, psihopata i sociopata na vlasti

Još je Aristotel tvrdio da je politika delatnost razboritih ljudi. Ovaj filozof smatra da sama politika, uz ekonomiju i etiku, spada u domen praktičnog znanja koji je usmeren prema brizi o državi. Slobodni građani, uz pomoć svoje razborite volje, dužni su da učestvuju u političkom životu kako bi pomogli vlasti da donosi razumne odluke i zakone za opštu dobrobit društva. No, razum i vlast ne idu uvek zajedno pa je istorija prepuna primera ludih vladara čija je nerazumnost napravila veliko zlo i nesreću. Postavlja se pitanje: da li bi istorija „ludila“ bila takva da je razumevanje ljudske duše bilo drugačije? E da je psihologija ranije uspela da izvrši uticaj na društvo i vlastodršce i da su duševna oboljenja drugačije i naučnije tretirana, sigurno bi čovečanstvo spasilo sebe nepotrebne patnje. Koliko bi megalomana, narcisa, psihopata i sociopata bilo institucionalizovano na lečenje, a ne bi mučili svoje podanike ili građane suludim odlukama. Međutim, bez obzira na današnji razvoj psihologije i psihijatrijskog lečenja duševnih bolesti ipak vidimo da se ludilo u vlasti itekako zadržalo i da je teško iskoreniti ovu, po razumno društvo, neprijatnu pojavu. Ne morate biti ekspert pa da po ponašanju pojedinih političara možete utvrditi kako pati od izvesnih poremećaja, a posebno je poražavajuće kada shvatite da ta ista persona odlučuje o nama i donosi političke odluke.
Evo, na primer, premijer Aleksandar Vučić… Njegovi nastupi na medijima obiluju histeričnim ispadima tipičnih za narcisoidne osobe koje ne trpe da ih ne vole jer su one, po pravilu, ubeđene da sve najbolje znaju i da svi moraju da im se dive. Paranoični strah od neprijatnih novinarskih pitanja premijer prevazilazi agresivnim ponašanjem, gde dotični odgovorom i ne krije prezir i mržnju prema novinaru-žrtvi ili celoj ovoj profesiji. Stariji se verovatno sećaju kada je premijer bio „samo“ ministar informisanja 1999. i tada se desila nezapamćena medijska cenzura – do duše i okolnosti su bile vanredne, ali se AV pokazao kao izrazito neprijateljski raspoložen prema tzv. opozicionim medijima. AV-ova psihopatološka mržnja prema neposlušnim novinarima i uopšte nelojalnim javnim trudbenicima, naprosto ne trpi suprostavljanje, štaviše ona želi da uništi sve što ne odgovara premijerovoj viziji „uspešne Srbije“.
Sigurno je da novinar koji se zameri premijeru lično, neće još dugo profesionalno poživeti, to jeste uskoro će se naći na vetrometini gde će ga išibati režimski mediji, a potom će, osramoćen i ponižen, biti proteran u neku medijsku provinciju kako više ne bi izazivao premijerov neljudski bes, što najbolje govori o stanju medija u Srbiji.
Da, naš premijer sadistički uživa, i to je radio tokom celokupne svoje političke karijere, kada svog protivnika (političkog neistomišljenika, novinara, bilo koga) prvo baci u blato, a potom ga izgazi i sabije u zemlju kako više ne bi promolio svoju pustu glavu. Tada premijer raste u svojim očima, do neslućenih visina svoje megalomanske ličnosti koju je izgradio tokom političke karijere, a u kojoj nije oprostio nikome za lične neuspehe. AV je tipičan primer ličnosti pune resentimansko-sadističkog besa nakupljenog godinama i sada se on polako, natenane, uživajući svim koje smatra neprijateljima i neće stati dok ih sve ne uništi, a plašim se da to može biti fatalno za naše društvo.
Poljski psiholog Lobaczewski, u svojim ponerološkim (gde govori o prirodi i genezi političkog zla) istraživanjima analizira različite tipove čija duševna poremećenost izazvana raznim razlozima (pa i fizičkim oštećenjem moždane kore) može da utiče na neposrednu okolinu, pa i mnogo širu zajednicu ukoliko dotična osoba poseduje političku moć. Pazite, ludilo vladara nije samo njegovo i ne odražava se samo u donošenju sumanutih zakona ili provođenju nenormalnih odluka, ono se odražava i utiče i na same podanike/građane. Ovi uticaji mogu biti toliko fatalni da su u stanju da povuku mnogo ljudi u propast ili pak stvore atmosferu „ludila“ koje će proizvesti još sumanitijeg autoritarnog vladara.
„Kod mnogo većeg broja obolelih od oštećenja moždanog tkiva negativna deformacija njihovih karaktera raste tokom vremena. Ono daje raznoliku mentalnu sliku, u zavisnosti od svojstava i lokaliteta tih promena, vremena njihovog nastanka i životnih uslova pojedinca posle njihove pojave. Nazvaćemo ovaj poremećaje karaktera karakteropatije. Neke karakteropatije igraju istaknutu ulogu u procesima geneze zla.“ (Lobazewski)
Ovde poljski psiholog uzima za primer nemačkog vladara Vilhelma II, koji je svojim karakteropatskim ponašanjem stvorio uslove, ili pripremio Nemce na dolazak Hitlera na vlast. „Budući da su obični ljudi skloni da se identifikuju sa carem, i preko njega sa sistemom vladavine, karakteropatski materijal koji je postojao u caru rezultirao je time da se mnogi Nemci progresivno gubili sposobosti da se služe zdravim razumom. Čitava generacija je odrasla sa psihološkim deformacijama u pogledu osećanja i razumevanja za moral, psihološke, socijalne i političke realnosti. Ekstremno je tipično da je u mnogim nemačkim porodicama, u kojima bi neki član pokazivao znake psiholoških devijacija, postajalo pitanje časti (čak uz pronalaženje izvinjenja za opako ponašanje) da se ta činjenica sakrije od javnosti, pa čak i od bliskih prijatelja i rođaka. Veliki delovi nemačkog društva su uneli u sebe taj patološki materijal, zajedno sa nerealističkim načinom razmišljanja, unutar kojih su slogani preuzeli ulogu argumenata a realni podaci izloženi podsvesnoj selekciji.“ (Lobazewski) Adolf Hitler nije slučajno došao na vlast, niti je to bio samo splet istorijskih okolnosti – morale su da se stvore i određene psihološke okolnosti kako bi se ovaj karakteropata dočepao vlasti

 

[Aalegro]

Vivian Green, Ludilo kraljeva, Naklada Ljevak, Zagreb, 2006., str. 339, preveo Marko Maras Knjiga „Ludilo kraljeva“ britanskog autora V. Greena predstavlja jedno od ponajboljih djela koja se bave tematikom psihičkih i fizičkih poremećaja istaknutih ličnosti, vladara i političara čije su odluke i postupci imali veliko, a ponekad i presudno značenje za širu zajednicu. Knjiga se temelji na nizu referata koje je dr. Green održavao od 1982. godine pred povijesnim društvima i na sveučilištima diljem Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država. Autor se bavio problematikom kako mentalno zdravlje utječe na individualnu i političku povijest. Djelo je objavljeno 1993. u Ujedinjenom Kraljevstvu, a zanimljiv je podatak da je autoru prilikom objave rada u knjižnoj formi bilo 78 godina.
U poglavlju „Rimske orgije“ (str. 32-61) autor nas vraća u razdoblje antike te kroz primjere Tiberija, Nerona, Kaligule, Komoda, Karakale te Basijana odnosno Heliogabala čitateljima slikovito prikazuje sve aberacije tih vladara kao i devijantnost samog tadašnjeg društva. U „Srednjevjekovnoj trilogiji“ (str. 32-61) upoznajemo se sa životom kraljeva iz loze Plantagenet, koja je često dobivala ne baš časnu i dostojanstvenu etiketu, pridjev-„vražja“. Trojica kraljeva; Ivan, brat Rikarda I., Eduard II. i Rikard II., imali su tužne sudbine, samo je Ivan umro prirodnom smrću dok su preostala dvojica zbačena i umorena. Pisac analizira ličnost kraljeva kroz prizmu njihovog djetinjstva i profil karaktera. Pojačana senzibilnost i homoseksualnost kod Eduarda II. (vitez Piers Gaveston) te u manjoj mjeri kod Rikarda II. (Robert de Verea) imala je značajan utjecaj na njihovo rasuđivanje i ponašanje. Navedene okrunjene glave nisu bile lude kako ističe autor, ali su zbog velikog stresa patile od raznih neuroloških poremećaja. S Henrikom VI. susrećemo se u poglavlju „Kraljevski svetac“ (str. 83-93). Engleski kralj Henrik VI. (1421.-1471.) za kojeg su izgubljeni gotovo svi posjedi u Francuskoj do 1453., samo je grad Calais ostao u engleskom posjedu do 1558. godine patio je od posvemašne apatije i depresije što je za posljedicu imalo njegov konačni poraz, utamničenje i likvidaciju, ali za vladavine tog posljednjeg vladara iz kuće Lancaster utemeljeni su koledži u Etonu i Cambridgu. Srednjevjekovna Francuska u vrijeme ratova s Englezima, krajem 14. i početkom 15. stoljeća te vladari Karlo VI., Karlo VII. i Luj XI. prikazani su u poglavlju pod nazivom „Sretne obitelji“ (str. 94-110). Svi navedeni vladari iz francuske kraljevske kuće Valois imali su neke neurološke poremećaje, fobije i psihičke devijacije, a koliki je bio stupanj psihičke nestabilnosti dotičnih vladara govori podatak da je Karlo VI. bio uvjeren da je od stakla te da ukoliko padne će se razbiti pa su mu u odjeću kao preventivna mjera ušivavane metalne šipke. Francuska je u to vrijeme proživljavala jako teške trenutke za što su u znatnoj mjeri krivi i sami francuski kraljevi koji nisu bili mentalno zdravi da bi se mogli nositi s izazovima vremena. Španjolska loza Habsburga možda je najbolji, najzorniji i najeklatantniji primjer loših i štetnih posljedica međusobne ženidbe pripadnika iste obitelji što za posljedicu imalo razne genetske malformacije, a sve je to kulminiralo u otužnoj i potpuno nesposobnoj figuri Karla II.
Posljednji španjolski Habsburg bio je marioneta i objekt politike potpuno nesvjestan prilika koje ga okružju.
Dr. Green se problematikom Filipa II., čija je četvrta žena bila njegova nećakinja, Don Carlosom I., Karlom II. pozabavio u poglavljima „Španjolsko ludilo“ (str. 111-137) i „Začarani kralj i njegovo nasljeđe“(str. 184-209). Predmet interesa u proučavanju psihičkih deformacija i posljedica tih poremećaja u studiji je i gordi, paranoični Henrik VIII. u poglavlju „Veliki Harry“ (str. 138-157) za kojeg autor navodi da je zbog neizmjerne taštine i sulude oholosti, sindroma „preuveličavanja vlastite osobe“ te izrazito izraženog narcisoidnog poremećaja (uloga i položaj svjetovnog vladara, kralja iznad duhovnog vođe, rimskog primasa-pape) promijenio sliku zapadnog svijeta i zapadno-kršćanske dogme o političkoj supremaciji duhovnog poglavara (pape) nad svjetovnim vladarima, koji su tek Papinim blagoslovom dobivali de jure utemeljenu potvrdu svoje vlasti kao kršćanski, katolički vladari.
U osmom poglavlju „Švedska saga“ (str. 158-168) i devetom poglavlju „Ruski medvjedi“ (str. 169-184) predmet interesa su Erik XIV., drugi kralj iz dinastije Vasa te sposobni, ali okrutni ruski carevi Ivan IV. i Petar Veliki. S duševnom problematikom firentinske velikaške obitelji Medici, koja je dala brojne mecene i poklonike umjetnosti susrećemo se u poglavlju pod nazivom „Firentinske vragolije“ (str. 210-225). Osobito je interesantan lik posljednjeg velikog vojvode Gian Gastonea (1671.-1737.), koji je razočaran politikom postao hedonist u punom značenju te riječi, uživajući u svemu preko granice. Veliki vojvoda se u kasnijoj fazi života toliko zapustio da je zabilježeno kako se trinaest posljednjih godina života nije prikladno obukao, a da iz kreveta nije izašao osam godina. Svjedok vojvodinih “prljavih“ navika bio je i lord Sandwich, nakon smrti Gian Gastonea nestala je stara i ponosna dinastija Medici. Mogućnost da fizičke bolesti ili malfunkcije mogu za posljedicu imati ozbiljan raspad ličnosti i teške duševne posljedice zorno nam predočava primjer Đure III. u poglavlju pod naslovom „Ludi Đuro“ (str. 225-245). Bolest metabolizma porfirija izuzetno endemična, ali hereditarna bila je uzrok duševnih patnji tog britanskog monarha. Za tu bolest se u ono vrijeme nije znalo pa su kralja mučili raznim postupcima koji nisu imali učinka.
Bolest šizofrenija u kojoj dolazi do rascijepa ličnosti, gubitka veza sa stvarnošću, halucinacija, prisilnih misli te nepredvidljivog i čudnog ponašanja bila je česta kod okrunjenih glava. Najbolji i najzorniji primjeri vladara koji su bolovali od te bolesti su danski kralj Kristijan VII. I bavarski kralj Ludvig II. Šizofrenija je bolest koja je u većini slučajeva nasljedna (bavarska vladarska obitelj Wittelsbach) ili se javlja kao posljedica teških trauma iz djetinjstva (Kristijan VII. I vrlo okrutni postupci učitelja). Navedena problematika je obrađena u poglavljima „Danska lakrdija“ (str. 246-264) i „Labuđi kralj“ (str. 265-283).
Dva posljednja poglavlja „Invalidni političari“ (str. 284-307) i „Luđaci u vojničkim čizmama“ (str. 308-333) su naročito interesantna jer prikazuju, predstavljaju primjere iz novije povijesti i kao takva donose neke nove i zanimljive podatke o zdravstvenom stanju političara i državnika koji su obilježili 20. stoljeće. Oni, kako navodi sam autor osim diktatora Hitlera, Mussolinija i Staljina nisu imali prvenstveno psihičke neravnoteže i poremećaje već su se određena mentalna oboljenja javila sekundarno kao posljedica teških fizičkih stanja i bolesti. Winston Churchill i predsjednik Wilson patili su od visokog tlaka koji je znao uzrokovati velike promjene raspoloženja, a krajnje je zbog arterioskleroze dovodio do smanjenih misaono-umnih sposobnosti. Britanski premijer Anthony Eden imao je ozbiljnih problema s jetrima (žučni kamenci) što je djelovalo na njegovu psihu i moć rasuđivanja u turbulentnoj 1956. godini (Sueska kriza). Američki predsjednik John Kennedy je poradi bolesti nadbubrežne žlijezde (Adisonova bolest) kao i zbog ozbiljnih ozljeda iz ranijih razdoblja bio gotovo cijelo vrijeme mandata pod velikim dozama sedativa i analgetika, što je imalo utjecaja na njegovu psihu i sposobnost donošenja odluka. Izjava Hugh L‘Etanga iz 1969. godine, a koju navodi autor: “nakon 1908. je jedanaest od trinaest britanskih premijera, kao i šest od jedanaest američkih predsjednika bilo bolesno za vrijeme mandata što ih je u određenoj mjeri onesposobljavalo“ upućuje na krajnje ozbiljne i zabrinjavajuće činjenice i konstataciju.
Knjiga Ludilo kraljeva je jedno originalno i vrijedno djelo koje se bavi likom i djelima istaknutih pojedinaca čije su odluke i postupci imale važno, često i životno značenje za većinu. Autor je naveo u predgovoru da je u djelu riječ o povezanosti osobnosti individua i povijesnih događaja te je istaknuo da nije riječ o kliničkoj analizi niti da je namjera autora knjige da bude klinička studija vladajuće elite kroz povijest. Sama klinička analiza nije bila moguća zbog nedostatka pouzdanih i detaljnih izvora za ranija razdoblja kao i zbog nedostupnosti suvremenih izvora. Problematika kojom se bavi autor potpadala bi pod područje povijesti medicine, koje kao grana povijesti kod nas je slabo zastupljena u istraživačko-znanstvenom aspektu. Poradi navedenog je i veći značaj ove studije koja otkriva pravu stvarnost iza kulisa, a jedina prijašnja kvalitetna analiza tematike koju je autor obradio u radu je rad Frederica Wooda iz davne 1906. pod naslovom Mentalno i moralno nasljedstvo plemstva. Citirajući velikog literarnog genija Dostojevskog dr. Green je istaknuo: „normalna osoba, a to je istina teško da postoji“ komparirajući prethodnu izjavu s mišljenjem samog dr. Greena da „osobnost vladara još uvijek predstavlja jedan od najznačajnijih utjecaja u povijesti“ dolazimo do suštine stvari, do same biti koja se odražava u retoričkoj premisi koliko je važno mentalno zdravlje obnašatelja državnih dužnosti za uspjeh ili neuspjeh politike te sreću ili nesreću podanika odnosno stanovnika određene državne tvorevine.
Psihička bolest pojedinca je osobna tragedija, a psihička bolest državnika je katastrofa za sve na čije živote, mogu utjecati odluke i mjere moćne, ali umno poremećene vladajuće osobe s vrlo često kobnim i fatalnim posljedicama što je na jedan duhovit, jasan i slikovit način prikazao autor čitateljstvu.

 

[Lada]

Ludilo vladara nije privatna stvar
Kako se zaštiti od megalomana, narcisa, psihopata i sociopata na vlasti
Priredio: Zlatko Jelisavac

Još je Aristotel tvrdio da je politika delatnost razboritih ljudi. Ovaj filozof smatra da sama politika, uz ekonomiju i etiku, spada u domen praktičnog znanja koji je usmeren prema brizi o državi. Slobodni građani, uz pomoć svoje razborite volje, dužni su da učestvuju u političkom životu kako bi pomogli vlasti da donosi razumne odluke i zakone za opštu dobrobit društva. No, razum i vlast ne idu uvek zajedno pa je istorija prepuna primera ludih vladara čija je nerazumnost napravila veliko zlo i nesreću. Postavlja se pitanje: da li bi istorija „ludila“ bila takva da je razumevanje ljudske duše bilo drugačije? E da je psihologija ranije uspela da izvrši uticaj na društvo i vlastodršce i da su duševna oboljenja drugačije i naučnije tretirana, sigurno bi čovečanstvo spasilo sebe nepotrebne patnje. Koliko bi megalomana, narcisa, psihopata i sociopata bilo institucionalizovano na lečenje, a ne bi mučili svoje podanike ili građane suludim odlukama. Međutim, bez obzira na današnji razvoj psihologije i psihijatrijskog lečenja duševnih bolesti ipak vidimo da se ludilo u vlasti itekako zadržalo i da je teško iskoreniti ovu, po razumno društvo, neprijatnu pojavu. Ne morate biti ekspert pa da po ponašanju pojedinih političara možete utvrditi kako pati od izvesnih poremećaja, a posebno je poražavajuće kada shvatite da ta ista persona odlučuje o nama i donosi političke odluke.
Evo, na primer, premijer Aleksandar Vučić… Njegovi nastupi na medijima obiluju histeričnim ispadima tipičnih za narcisoidne osobe koje ne trpe da ih ne vole jer su one, po pravilu, ubeđene da sve najbolje znaju i da svi moraju da im se dive. Paranoični strah od neprijatnih novinarskih pitanja premijer prevazilazi agresivnim ponašanjem, gde dotični odgovorom i ne krije prezir i mržnju prema novinaru-žrtvi ili celoj ovoj profesiji. Stariji se verovatno sećaju kada je premijer bio „samo“ ministar informisanja 1999. i tada se desila nezapamćena medijska cenzura – do duše i okolnosti su bile vanredne, ali se AV pokazao kao izrazito neprijateljski raspoložen prema tzv. opozicionim medijima. AV-ova psihopatološka mržnja prema neposlušnim novinarima i uopšte nelojalnim javnim trudbenicima, naprosto ne trpi suprostavljanje, štaviše ona želi da uništi sve što ne odgovara premijerovoj viziji „uspešne Srbije“.
Sigurno je da novinar koji se zameri premijeru lično, neće još dugo profesionalno poživeti, to jeste uskoro će se naći na vetrometini gde će ga išibati režimski mediji, a potom će, osramoćen i ponižen, biti proteran u neku medijsku provinciju kako više ne bi izazivao premijerov neljudski bes, što najbolje govori o stanju medija u Srbiji.
Da, naš premijer sadistički uživa, i to je radio tokom celokupne svoje političke karijere, kada svog protivnika (političkog neistomišljenika, novinara, bilo koga) prvo baci u blato, a potom ga izgazi i sabije u zemlju kako više ne bi promolio svoju pustu glavu. Tada premijer raste u svojim očima, do neslućenih visina svoje megalomanske ličnosti koju je izgradio tokom političke karijere, a u kojoj nije oprostio nikome za lične neuspehe. AV je tipičan primer ličnosti pune resentimansko-sadističkog besa nakupljenog godinama i sada se on polako, natenane, uživajući svim koje smatra neprijateljima i neće stati dok ih sve ne uništi, a plašim se da to može biti fatalno za naše društvo.
Poljski psiholog Lobaczewski, u svojim ponerološkim (gde govori o prirodi i genezi političkog zla) istraživanjima analizira različite tipove čija duševna poremećenost izazvana raznim razlozima (pa i fizičkim oštećenjem moždane kore) može da utiče na neposrednu okolinu, pa i mnogo širu zajednicu ukoliko dotična osoba poseduje političku moć. Pazite, ludilo vladara nije samo njegovo i ne odražava se samo u donošenju sumanutih zakona ili provođenju nenormalnih odluka, ono se odražava i utiče i na same podanike/građane. Ovi uticaji mogu biti toliko fatalni da su u stanju da povuku mnogo ljudi u propast ili pak stvore atmosferu „ludila“ koje će proizvesti još sumanitijeg autoritarnog vladara.
„Kod mnogo većeg broja obolelih od oštećenja moždanog tkiva negativna deformacija njihovih karaktera raste tokom vremena. Ono daje raznoliku mentalnu sliku, u zavisnosti od svojstava i lokaliteta tih promena, vremena njihovog nastanka i životnih uslova pojedinca posle njihove pojave. Nazvaćemo ovaj poremećaje karaktera karakteropatije. Neke karakteropatije igraju istaknutu ulogu u procesima geneze zla.“ (Lobazewski)
Ovde poljski psiholog uzima za primer nemačkog vladara Vilhelma II, koji je svojim karakteropatskim ponašanjem stvorio uslove, ili pripremio Nemce na dolazak Hitlera na vlast. „Budući da su obični ljudi skloni da se identifikuju sa carem, i preko njega sa sistemom vladavine, karakteropatski materijal koji je postojao u caru rezultirao je time da se mnogi Nemci progresivno gubili sposobosti da se služe zdravim razumom. Čitava generacija je odrasla sa psihološkim deformacijama u pogledu osećanja i razumevanja za moral, psihološke, socijalne i političke realnosti. Ekstremno je tipično da je u mnogim nemačkim porodicama, u kojima bi neki član pokazivao znake psiholoških devijacija, postajalo pitanje časti (čak uz pronalaženje izvinjenja za opako ponašanje) da se ta činjenica sakrije od javnosti, pa čak i od bliskih prijatelja i rođaka. Veliki delovi nemačkog društva su uneli u sebe taj patološki materijal, zajedno sa nerealističkim načinom razmišljanja, unutar kojih su slogani preuzeli ulogu argumenata a realni podaci izloženi podsvesnoj selekciji.“ (Lobazewski) Adolf Hitler nije slučajno došao na vlast, niti je to bio samo splet istorijskih okolnosti – morale su da se stvore i određene psihološke okolnosti kako bi se ovaj karakteropata dočepao vlasti
Da li je Vučić uzrok ili posledica, ili je pak samo konstanta srpskog političkog ludila koje ima svoju pozamašnu istoriju – pokazaće vreme.
(Autonomija)

 

[Lada]

Ćin, poznat i kao Ćin Šihuangdi, ujedinio je Kinu 221. godine p.n.e. i bio je prvi car u dinastiji Ćin. Poznat je po tome što je ubijao naučnike sa čijim se idejama nije slagao, ali po spaljivanju "kritičkih" knjiga.

Dok je bio na vlasti, naredio je da se podignu veliki zid (neka vrsta preteče Velikog kineskog zida), i ogroman mauzolej sa više od 6.000 figura vojnika od terakote u prirodnoj veličini. Brojni radnici su umrli tokom izgradnje zida, a oni koji su gradili mauzolej ubijeni su kako bi se sačuvala tajna grobnice.
- Svaki put kada bi zarobio ljude iz druge zemlje, kastrirao ih je kako bi ih obeležio i pretvorio ih u robove - kaže Sun Džou iz Univerziteta za BBC.

 

[Lada]

Kaligula je u početku bio veoma popularan, jer je ukinuo porez na promet i oslobodio iz zatvora građane koji su neopravdano završili iza rešetaka. Međutim, pošto se razboleo, više nikada nije bio isti.

Eliminisao je političke protivnike (terao je njihove roditelje da gledaju pogubljenje), a sebe je proglasio bogom na zemlji. Prema rimskom istoričaru Gaju Svetoniju Trankvilu, Kaligula je seksualno opštio sa sestrama, čije je usluge prodavao drugim muškarcima. Silovao je i ubijao, a svoga konja je uzdigao u rang sveštenika.


Ubijen je u zaveri grupe čuvara, koji su ga izboli 30 puta.

 

[Plavooki Treptač]

Dobro je to sto nema nijedan lud bugarski car.

ха, ха. А онај што је пио вино из лобање смртног непријатеља? Знам да знаш, могао си да додаш.

 

[Plavooki Treptač]

@Lada похвала за оволики труд да сакупиш на једно место