Да ли желите да знате ко сам ја? Ко сам ја заиста?
Не оно што видите , не слика коју сте створили, измаштали; сви ви који можда мислите да ме познајете, да знате све о мени, да знате моје немире, туге, страхове, радости, среће…
Знам да постојите ви који ме видите као дрску, безобразну, језичару. Ја сам онај пас који лаје.
Признајем вам да јесам опако безобразна, опако дрска, опаког језика. То је моја одбрана од вашег зла, оног које клија у вама, које расте, развија се и прети да вас угуши; оног које не знате да сакријете, ма колико се трудили. Ја га видим. Ја видим ту клицу зла која у вама клија дуго, јако дуго и претвара вас у лоше људе.
Не волим лоше људе. Не волим људе без душе, без срца, без емоција, без сажаљења, без саосећања. Када их сретнем постајем опака. Опако дрска, опако безобразна, опаког језика. Желим да их отерам од себе. Не желим их у својој близини.
Ко вам је дао право, ко вам је дозволио да о мени доносите суд?. Олако, површно, одокативно. Знам да сам ја оличење свега онога што би ви радо волели да имате; да сам оличење ваших тајних жеља, оличење оне људскости која вама недостаје, оличење храбрости и да ме због тога можда мрзите, завидите ми и не можете да ме разумете. Недостаје вам нешто јако важно, за мене важно, да би могли да разумете.
Гледате, процењујете, одмеравате сваки мој покрет, мој изглед, сваку моју реч, завирујете у моје зенице, копате по мојој утроби, пратите сваки глас који изађе из мојих уста, свако слово које напишем, не би ли добили још један доказ да сте у праву; да сте ме „прочитали“, правилно проценили…
Трудите се да ми затворите уста. Да постанем нема, глува и слепа…
Грешите! Много грешите. А знате ли зашто? Зато што ме не познајете. Не знате ме добро. Да ме заиста познајете, знали би да то није могуће.
У свом трагању полазите од себе, мерите мене својом мером, гледате ме својим очима, мислите да сам онаква какву ме ви видите…
Заборављате да ме не можете видети. Не можете видети моју суштину, јер сте ускогруди, завидни, лицемерни…
Не можете ме видети јер мислите само на себе; ваше срце не може додирнути туђа бол и туђа туга, ви не осећате тугу и не умете да се радујете туђој срећи. То могу само ја…
Да ли се запитате бар понекад, сами са собом, какви сте то људи постали. Саможиви, себични, зли. Мислите ли да то нико не види, да ће вас живот поштедети и да никада то зло које избија из вас нећете платити. Не новцем, иако знам да сте прво на новац помислили. Он вам је важан. Он је оно што желите, оно због чега не презате од најгорих гадости, само да га имате што више. А не схватате да се новцем не купују најважније ствари на свету. Да се не купује љубав, здравље, мир, срећа…
Али ви то не знате и не желите да знате, јер новцем попуњавате све празнине у својим празним животима…
Желите моћ. Можда је имате. Али заборављате нешто важно. Моћ вам неће донети љубав, срећу, неће вам испунити душу . Толико сте опијени тим чудом, да мислите да сте Богови. Не схватате да само глумите Бога. И да сте лоши глумци у тој представи без публике. Не схватате да сте сами на сцени, да нема никога у гледалишту, да је аветињски празно и да нема никога ко вам верује.
А ви и даље, упорно и тврдогаво, стојите на позорници. Умислили сте да сте јако добри, да ћете ме натерати да будем учесник у вашој представи, макар и као посматрач. Заборавили сте, поново, нешто важно, нешто што у својој заљубљености у себе не можете да видите, јер ме ви не познајете.
Својеглава сам, инатна…и што ме ви више присиљавате на оно што ви желите, ја ћу се томе све јаче одупирати. Можда је то што ви желите и добро, исправно…али ја ћу се томе опирати. Јер не верујем у ваше добре намере; јер знам да немате душу; не умете и не знате да осетите мој бол ни моју срећу. Знам да ме мрзите и да ми не желите добро, а да ми у дубини душе завидите.
Ми нисмо исти.
Ја сам саткана од снова, од прича, од предања, рођена сетна. Моје срце додирне свака туга; одболујем боли свакога човека. У мојим венама је крв оних мученика и јунака који су дали све своје, и живот свој за своју земљу и за бољи живот своје деце…Ја не глумим. Ја сам ја! Ја живим живот онако како морам и како могу…
У вашим венама, не тече иста крв. Зло је умешало прсте и претворило је вашу крв, срце и душу у новац. Ви сте безосећајни. Вас не дотиче мој бол, не пеку вас моје ране…
Ви глумите, не живите у стварности. Уживели сте се у своју улогу. Изгубили сте идентитет. Не живите овај мој, стварни живот…
После свега, морам вам рећи да ви нисте заслужили да судите о мени, о мом животу и немате права на то, јер ме не познајете. Никада ме нисте заиста упознали. Нисте се чак ни потрудили да ме упознате. Загледани у себе нисте за то имали времена. А требало је…
Јер ја сам НАРОД…
Не оно што видите , не слика коју сте створили, измаштали; сви ви који можда мислите да ме познајете, да знате све о мени, да знате моје немире, туге, страхове, радости, среће…
Знам да постојите ви који ме видите као дрску, безобразну, језичару. Ја сам онај пас који лаје.
Признајем вам да јесам опако безобразна, опако дрска, опаког језика. То је моја одбрана од вашег зла, оног које клија у вама, које расте, развија се и прети да вас угуши; оног које не знате да сакријете, ма колико се трудили. Ја га видим. Ја видим ту клицу зла која у вама клија дуго, јако дуго и претвара вас у лоше људе.
Не волим лоше људе. Не волим људе без душе, без срца, без емоција, без сажаљења, без саосећања. Када их сретнем постајем опака. Опако дрска, опако безобразна, опаког језика. Желим да их отерам од себе. Не желим их у својој близини.
Ко вам је дао право, ко вам је дозволио да о мени доносите суд?. Олако, површно, одокативно. Знам да сам ја оличење свега онога што би ви радо волели да имате; да сам оличење ваших тајних жеља, оличење оне људскости која вама недостаје, оличење храбрости и да ме због тога можда мрзите, завидите ми и не можете да ме разумете. Недостаје вам нешто јако важно, за мене важно, да би могли да разумете.
Гледате, процењујете, одмеравате сваки мој покрет, мој изглед, сваку моју реч, завирујете у моје зенице, копате по мојој утроби, пратите сваки глас који изађе из мојих уста, свако слово које напишем, не би ли добили још један доказ да сте у праву; да сте ме „прочитали“, правилно проценили…
Трудите се да ми затворите уста. Да постанем нема, глува и слепа…
Грешите! Много грешите. А знате ли зашто? Зато што ме не познајете. Не знате ме добро. Да ме заиста познајете, знали би да то није могуће.
У свом трагању полазите од себе, мерите мене својом мером, гледате ме својим очима, мислите да сам онаква какву ме ви видите…
Заборављате да ме не можете видети. Не можете видети моју суштину, јер сте ускогруди, завидни, лицемерни…
Не можете ме видети јер мислите само на себе; ваше срце не може додирнути туђа бол и туђа туга, ви не осећате тугу и не умете да се радујете туђој срећи. То могу само ја…
Да ли се запитате бар понекад, сами са собом, какви сте то људи постали. Саможиви, себични, зли. Мислите ли да то нико не види, да ће вас живот поштедети и да никада то зло које избија из вас нећете платити. Не новцем, иако знам да сте прво на новац помислили. Он вам је важан. Он је оно што желите, оно због чега не презате од најгорих гадости, само да га имате што више. А не схватате да се новцем не купују најважније ствари на свету. Да се не купује љубав, здравље, мир, срећа…
Али ви то не знате и не желите да знате, јер новцем попуњавате све празнине у својим празним животима…
Желите моћ. Можда је имате. Али заборављате нешто важно. Моћ вам неће донети љубав, срећу, неће вам испунити душу . Толико сте опијени тим чудом, да мислите да сте Богови. Не схватате да само глумите Бога. И да сте лоши глумци у тој представи без публике. Не схватате да сте сами на сцени, да нема никога у гледалишту, да је аветињски празно и да нема никога ко вам верује.
А ви и даље, упорно и тврдогаво, стојите на позорници. Умислили сте да сте јако добри, да ћете ме натерати да будем учесник у вашој представи, макар и као посматрач. Заборавили сте, поново, нешто важно, нешто што у својој заљубљености у себе не можете да видите, јер ме ви не познајете.
Својеглава сам, инатна…и што ме ви више присиљавате на оно што ви желите, ја ћу се томе све јаче одупирати. Можда је то што ви желите и добро, исправно…али ја ћу се томе опирати. Јер не верујем у ваше добре намере; јер знам да немате душу; не умете и не знате да осетите мој бол ни моју срећу. Знам да ме мрзите и да ми не желите добро, а да ми у дубини душе завидите.
Ми нисмо исти.
Ја сам саткана од снова, од прича, од предања, рођена сетна. Моје срце додирне свака туга; одболујем боли свакога човека. У мојим венама је крв оних мученика и јунака који су дали све своје, и живот свој за своју земљу и за бољи живот своје деце…Ја не глумим. Ја сам ја! Ја живим живот онако како морам и како могу…
У вашим венама, не тече иста крв. Зло је умешало прсте и претворило је вашу крв, срце и душу у новац. Ви сте безосећајни. Вас не дотиче мој бол, не пеку вас моје ране…
Ви глумите, не живите у стварности. Уживели сте се у своју улогу. Изгубили сте идентитет. Не живите овај мој, стварни живот…
После свега, морам вам рећи да ви нисте заслужили да судите о мени, о мом животу и немате права на то, јер ме не познајете. Никада ме нисте заиста упознали. Нисте се чак ни потрудили да ме упознате. Загледани у себе нисте за то имали времена. А требало је…
Јер ја сам НАРОД…
