Moja mama je rođena i odrasla u jednom divnom banatskom selu, čuvenom po jednom svom znamenitom stanovniku što je od pašnjaka stigao do svetski čuvenog naučenjaka.
Njeni roditelji, moji Maca i laza su školski primer savršenih babe i dede, a po pitanju mog odnosa sa njima, jedna druga draga baka iz familije je govorila: "Ja ne mogu da zamislim veću ljubav prema babi i dedi od one koju osećam da ti imaš"
Na žalost, vreme prolazi brže nego što bismo želeli i neki dragi ljudi odlaze...
Kada smo ostali najpre bez Laze, posle nekoliko godina i bez Mace, mama i tetka, uz sugestije i podršku brata i mene, odlučile su da zadrže kuću i imanje iako su obe živele u gradu.
Nekoliko godina, dok je Maca bila živa, mama je boravila tamo, pošto je njena sestra, moja tetka, još uvek radila. Kad se penzionisala, mama se vratila kući, a ona ostala u selu.
Tetka, mamina mlađa sestra živi sama. Brat i ja, sada i njegovi dečaci, smo joj najbliži, i njeno uživanje je uvek bilo da nam ispunjava želje koje nikom nije padalo na pamet da ih sasluša...
.
Ima malo "čudnu" narav, jako se lako i brzo naljuti i plane, ali suštinski - ne misli ništa loše. Pogotovo ne nama. Ima i čudan način "brige" i potrebu da učestvuje u našim životima, ali se veoma mnogo volimo.
Nakon Macine smrti, ona je u selu ostala sama.
Zemlju je preuzeo brat, a ona ima nekoliko krava (broj se menja... i ni sad ne znam koliko ih tačno ima... ali ne više od 2-3) i kokoške.
Iako su Maca i Laza bili skloni osavremenjavanju načina na koji nešto rade i Maca bila jedna od prvih u selu koja je kupovala hibridne piliće i gajila ih u kavezima, tetka je uporna i istrajna u tome da ih gaji "tradicionalno". (Nedavno je kod mene na ručku bio drugar koji se silno zaprepastio kad je video oblik pilećeg patka
- svi navikli na ove "nove" piliće... a moji dugonogi, elegantni 
)
Ranije joj je mama pomagala kada se pilići "spremaju za zamrzivač", ali od kako se razbolela, ne može i zamolili smo tetku da za nas ne kupuje i ne gaji piliće... Ali... ona obično radi po svome... pa nas naravno, ni u tome nije poslušala. Iz najbolje namere, naravno. I zato što želi da nam pomogne, učini zadovoljstvo, pokloni nešto (ima toliko malu penziju da jedino može da poklanja svoj rad ).
Mesecima slušamo priče kako ljudima noću upadaju lopovi u dvorište i odnose prvenstveno živinu, ali je bila i neka ekipa koja uđe u štalu i prekolje krave!
ujutro ih kasapin kupi za beznačajnu sumu novca... ili se, što je češći slučaj, mrtve krave samo odnesu "na staro selo" (pojma nemam gde je to... al' tamo se odnosi uginula stoka)... pa ih odande, sigurna sam, "neko" pokupi.
I nema nikakve zaštite od toga...
Razmišljala sam o nekom "ozbiljnom", obučenom psu koji bi čuvao dvorište. Ali... šta ako je neko naoružan? I pas strada? Ili ako su neki klinci, pa upadnu... a pas nekog osakati? Ne znam... nije mi to rešenje.
Policije u selu nema.
Ni patrola ne dolazi.
Ako hoćeš da prijaviš krađu, moraš da odeš do njih... znači u drugo mesto, znači prevoz, znači odsustvo od kuće... znači maltretiranje, a pomoći nema.
Jutros me budi telefon.
Ne iznenadim se kad čujem tetku (čujemo se svakodnevno, po više puta), ali me iznenadi i zaprepasti čudna ravnodušnost i mirnoća njenog glasa.
Osetila sam strah i pre nego što mi je bilo šta rekla... znala sam da se nešto desilo.
"Samo da znate... bili su noćas i kod mene... Odneli su mi 23 pileta, koliko sam uspela da prebrojim. Oni to podave, ne nose ih žive. Jedno im je ostalo... pa sam videla."
Čitav dan ne mogu da dođem sebi...
Čitav dan razmišljam o tome kakvi su to ljudi... kakav je ovo svet, kakvo je ovo društvo... kad ljudi u krajnjem očaju samo ravnodušno konstatuju: "Noćas su bili i kod mene"
Kao da je to nešto normalno, nešto neminovno, uobičajeno, prirodno... samo je pitanje kada ćeš stići na red! kao da smo svi oni jadni pilići koji čekaju da budu zadavljeni!
Ja znam koliko je moja tetka puta u toku dana otišla da ih nahrani, sipa im vode, počisti im...
Znam koliko je vremena, ljubavi i novca potrebno da se othrani jedno jedino pile... I sad je njen rad, njena ulaganja, prisvojio neko drugi. Sa kojim pravom... kako... zašto...
Ostalo je još toliko živine. Ona očekuje da će se vratiti...
Kaže da je, po tragovima u snegu, shvatila da je taj neko obišao čitavo dvorište, uključujući i štalu, kotarku sa kukuruzom, bio do ulaznih vrata.
Sva materijalna dobra su nevažna u poređenju sa njenom sigurnosti... ali kako da znam da nikom neće pasti na pamet da upada i u kuću?
Ne znam... samo znam da sam beskrajno tužna, da čitav dan "čujem" njen glas od jutros i lupam glavu u pokušaju da nešto smislim.
Njeni roditelji, moji Maca i laza su školski primer savršenih babe i dede, a po pitanju mog odnosa sa njima, jedna druga draga baka iz familije je govorila: "Ja ne mogu da zamislim veću ljubav prema babi i dedi od one koju osećam da ti imaš"
Na žalost, vreme prolazi brže nego što bismo želeli i neki dragi ljudi odlaze...
Kada smo ostali najpre bez Laze, posle nekoliko godina i bez Mace, mama i tetka, uz sugestije i podršku brata i mene, odlučile su da zadrže kuću i imanje iako su obe živele u gradu.
Nekoliko godina, dok je Maca bila živa, mama je boravila tamo, pošto je njena sestra, moja tetka, još uvek radila. Kad se penzionisala, mama se vratila kući, a ona ostala u selu.
Tetka, mamina mlađa sestra živi sama. Brat i ja, sada i njegovi dečaci, smo joj najbliži, i njeno uživanje je uvek bilo da nam ispunjava želje koje nikom nije padalo na pamet da ih sasluša...
.Ima malo "čudnu" narav, jako se lako i brzo naljuti i plane, ali suštinski - ne misli ništa loše. Pogotovo ne nama. Ima i čudan način "brige" i potrebu da učestvuje u našim životima, ali se veoma mnogo volimo.
Nakon Macine smrti, ona je u selu ostala sama.
Zemlju je preuzeo brat, a ona ima nekoliko krava (broj se menja... i ni sad ne znam koliko ih tačno ima... ali ne više od 2-3) i kokoške.
Iako su Maca i Laza bili skloni osavremenjavanju načina na koji nešto rade i Maca bila jedna od prvih u selu koja je kupovala hibridne piliće i gajila ih u kavezima, tetka je uporna i istrajna u tome da ih gaji "tradicionalno". (Nedavno je kod mene na ručku bio drugar koji se silno zaprepastio kad je video oblik pilećeg patka
- svi navikli na ove "nove" piliće... a moji dugonogi, elegantni )Ranije joj je mama pomagala kada se pilići "spremaju za zamrzivač", ali od kako se razbolela, ne može i zamolili smo tetku da za nas ne kupuje i ne gaji piliće... Ali... ona obično radi po svome... pa nas naravno, ni u tome nije poslušala. Iz najbolje namere, naravno. I zato što želi da nam pomogne, učini zadovoljstvo, pokloni nešto (ima toliko malu penziju da jedino može da poklanja svoj rad ).
Mesecima slušamo priče kako ljudima noću upadaju lopovi u dvorište i odnose prvenstveno živinu, ali je bila i neka ekipa koja uđe u štalu i prekolje krave!
ujutro ih kasapin kupi za beznačajnu sumu novca... ili se, što je češći slučaj, mrtve krave samo odnesu "na staro selo" (pojma nemam gde je to... al' tamo se odnosi uginula stoka)... pa ih odande, sigurna sam, "neko" pokupi.
I nema nikakve zaštite od toga...
Razmišljala sam o nekom "ozbiljnom", obučenom psu koji bi čuvao dvorište. Ali... šta ako je neko naoružan? I pas strada? Ili ako su neki klinci, pa upadnu... a pas nekog osakati? Ne znam... nije mi to rešenje.
Policije u selu nema.
Ni patrola ne dolazi.
Ako hoćeš da prijaviš krađu, moraš da odeš do njih... znači u drugo mesto, znači prevoz, znači odsustvo od kuće... znači maltretiranje, a pomoći nema.
Jutros me budi telefon.
Ne iznenadim se kad čujem tetku (čujemo se svakodnevno, po više puta), ali me iznenadi i zaprepasti čudna ravnodušnost i mirnoća njenog glasa.
Osetila sam strah i pre nego što mi je bilo šta rekla... znala sam da se nešto desilo.
"Samo da znate... bili su noćas i kod mene... Odneli su mi 23 pileta, koliko sam uspela da prebrojim. Oni to podave, ne nose ih žive. Jedno im je ostalo... pa sam videla."
Čitav dan ne mogu da dođem sebi...
Čitav dan razmišljam o tome kakvi su to ljudi... kakav je ovo svet, kakvo je ovo društvo... kad ljudi u krajnjem očaju samo ravnodušno konstatuju: "Noćas su bili i kod mene"
Kao da je to nešto normalno, nešto neminovno, uobičajeno, prirodno... samo je pitanje kada ćeš stići na red! kao da smo svi oni jadni pilići koji čekaju da budu zadavljeni!
Ja znam koliko je moja tetka puta u toku dana otišla da ih nahrani, sipa im vode, počisti im...
Znam koliko je vremena, ljubavi i novca potrebno da se othrani jedno jedino pile... I sad je njen rad, njena ulaganja, prisvojio neko drugi. Sa kojim pravom... kako... zašto...
Ostalo je još toliko živine. Ona očekuje da će se vratiti...
Kaže da je, po tragovima u snegu, shvatila da je taj neko obišao čitavo dvorište, uključujući i štalu, kotarku sa kukuruzom, bio do ulaznih vrata.
Sva materijalna dobra su nevažna u poređenju sa njenom sigurnosti... ali kako da znam da nikom neće pasti na pamet da upada i u kuću?
Ne znam... samo znam da sam beskrajno tužna, da čitav dan "čujem" njen glas od jutros i lupam glavu u pokušaju da nešto smislim.
.