комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
ЛОГОРИ ЗА ХРВАТЕ И БОШЊАКЕ У СРБИЈИ - ЗАШТО ПРЕДСЕДНИК СНС-а НЕ ОТВОРИ ТУ ТЕМУ НА ТЕЛЕВИЗИЈИ?
Логор Шљивовица код Ужица, 1996
~ АУТОРСКА ТЕМА ~
Резултат ратова на подручју бивше Југославије у периоду од 1991. до 2001. године је насилна смрт 130 хиљада људи, више милиона протераних, док се више од 10 хиљада људи и даље води као нестало. Званичници и институције Републике Србије од почетка ратних сукоба до данас, уз ретке изузетке, негирају учешће оружаних снага СРЈ и Србије у ратним сукобима и злочинима у Републици Хрватској, Републици Босни и Херцеговини, на Косову, као и постојање ратних логора на територији Србије у које су интернирали људе само зато јер нису били Срби.
Свима је данас познато да је у Караџићевој Републици Српској постојало много логора за Бошњаке. O томе постоје бројне хашке пресуде и много се писало. Млади Србијанци знају и да су у Црној Гори постојали логори за Хрвате са подручја Дубровника. Међутим, данас је деци мало познато да су у време злочиначког режима Слободана Милошевића, у Републици Србији, такође постојали логори за Хрвате.
У специјалним логорима у Нишу, Сремској Митровици, Зрењанину, па чак и у Београду, над хрватским заробљеницима који су довођени са ратишта, вршена су разна мучења. Злочини као што су пребијања, силовања, присиљавања на признање, па и убијања заробљених Хрвата, дешавала су се у нашим градовима и варошима у чијим предграђима су се налазили ти срамни логори.
Логоре за Хрвате је прво основала ЈНА у сарадњи са парамилитарним групама које је ЈНА обилато наоружавала. Хрватски заробљеници су довожени углавном из Источне Славоније, Барање и Западног Срема. Касније команду над логорима преузима МУП Србије односно Служба државне безбедности (СДБ). Када је МУП односно СДБ преузео логоре, у логорима је осим Хрвата било и Бошњака и то са подручја Жепе. Како је до тога дошло?
Будући да су мушкарци са подручја Жепе већ знали за масовна убијања својих сународника у Сребреници, одлучили су да пред надирањем Младићевих убица пређу Дрину и предају се властима Савезне Републике Југославије. Међу мушкарцима који су успевали да у импровизованим сплавовима некако пређу из Републике Босне и Херцеговине на територију наше земље, било је припадника регуларне Армије Републике Босне и Херцеговине, али и много цивила, углавном стараца и малолетника. При преласку Дрине дочекивали су их припадници Посебних јединица полиције и одмах спроводили у логоре. Угледни београдски недељник НИН је успео да добије сведочења неких заточеника из Босне, премда они нерадо о томе говоре за наше медије, упркос чињеници да они често долазе у Београд где се пред судом боре за своје право на материјално обештећење због претрпљених мучења од стране србијанске полиције. Кроз логоре у Србији је прошло преко 1000 Бошњака свих узраста. Бошњаци сведоче да су услови у логорима били ужасни, да је било намерног изглађивања затвореника, ускраћивања воде, разних видова мучења, присиљавања на тежак рад, пребијања и силовања.
Пријављивање заробљених Хрвата
Када су логори за Хрвате у питању, Тужилаштво за ратне злочине у Београду потврдило је недељнику НИН да се истражују чињенице у вези са логорима односно „центрима за размену“ како их је службено називала Милошевићева полиција, на локацијама о којима логораши годинама говоре: Сремска Митровица, Стајићево, Бегејци, Ниш и Војноистражни затвор у Београду.
Често од председника СНС-а чујемо да се званични Београд залаже за помирење у Региону. Јуче је у Санџаку пред окупљеним Бошњацима цитирао Ку'ран. Али, зашто онда из његових уста не чујемо нешто о овим логорима? Зашто од њега не чујемо осуду варваства једног режима? Или било шта, ако знамо да је актуелни председник номинално про-ЕУ партије каква је СНС, раније био генерални секретар Српске радикалне странке чију су припадници волонтирали као чувари у логорима за Хрвате и Бошњаке у Србији деведесетих? Јер, ти логори су огромна срамота за Србију. Србија је осрамоћена због бесмислених ратних циљева. А те циљеве је својевремено пропагирао и сада актуелни председник СНС-а. Зато баш он треба да Србијанској омладини о тој ружној страници наше историје каже коју реч.
Логор Шљивовица код Ужица, 1996
~ АУТОРСКА ТЕМА ~
Резултат ратова на подручју бивше Југославије у периоду од 1991. до 2001. године је насилна смрт 130 хиљада људи, више милиона протераних, док се више од 10 хиљада људи и даље води као нестало. Званичници и институције Републике Србије од почетка ратних сукоба до данас, уз ретке изузетке, негирају учешће оружаних снага СРЈ и Србије у ратним сукобима и злочинима у Републици Хрватској, Републици Босни и Херцеговини, на Косову, као и постојање ратних логора на територији Србије у које су интернирали људе само зато јер нису били Срби.
Свима је данас познато да је у Караџићевој Републици Српској постојало много логора за Бошњаке. O томе постоје бројне хашке пресуде и много се писало. Млади Србијанци знају и да су у Црној Гори постојали логори за Хрвате са подручја Дубровника. Међутим, данас је деци мало познато да су у време злочиначког режима Слободана Милошевића, у Републици Србији, такође постојали логори за Хрвате.
У специјалним логорима у Нишу, Сремској Митровици, Зрењанину, па чак и у Београду, над хрватским заробљеницима који су довођени са ратишта, вршена су разна мучења. Злочини као што су пребијања, силовања, присиљавања на признање, па и убијања заробљених Хрвата, дешавала су се у нашим градовима и варошима у чијим предграђима су се налазили ти срамни логори.
Логоре за Хрвате је прво основала ЈНА у сарадњи са парамилитарним групама које је ЈНА обилато наоружавала. Хрватски заробљеници су довожени углавном из Источне Славоније, Барање и Западног Срема. Касније команду над логорима преузима МУП Србије односно Служба државне безбедности (СДБ). Када је МУП односно СДБ преузео логоре, у логорима је осим Хрвата било и Бошњака и то са подручја Жепе. Како је до тога дошло?
Будући да су мушкарци са подручја Жепе већ знали за масовна убијања својих сународника у Сребреници, одлучили су да пред надирањем Младићевих убица пређу Дрину и предају се властима Савезне Републике Југославије. Међу мушкарцима који су успевали да у импровизованим сплавовима некако пређу из Републике Босне и Херцеговине на територију наше земље, било је припадника регуларне Армије Републике Босне и Херцеговине, али и много цивила, углавном стараца и малолетника. При преласку Дрине дочекивали су их припадници Посебних јединица полиције и одмах спроводили у логоре. Угледни београдски недељник НИН је успео да добије сведочења неких заточеника из Босне, премда они нерадо о томе говоре за наше медије, упркос чињеници да они често долазе у Београд где се пред судом боре за своје право на материјално обештећење због претрпљених мучења од стране србијанске полиције. Кроз логоре у Србији је прошло преко 1000 Бошњака свих узраста. Бошњаци сведоче да су услови у логорима били ужасни, да је било намерног изглађивања затвореника, ускраћивања воде, разних видова мучења, присиљавања на тежак рад, пребијања и силовања.
Пријављивање заробљених Хрвата
Када су логори за Хрвате у питању, Тужилаштво за ратне злочине у Београду потврдило је недељнику НИН да се истражују чињенице у вези са логорима односно „центрима за размену“ како их је службено називала Милошевићева полиција, на локацијама о којима логораши годинама говоре: Сремска Митровица, Стајићево, Бегејци, Ниш и Војноистражни затвор у Београду.
Често од председника СНС-а чујемо да се званични Београд залаже за помирење у Региону. Јуче је у Санџаку пред окупљеним Бошњацима цитирао Ку'ран. Али, зашто онда из његових уста не чујемо нешто о овим логорима? Зашто од њега не чујемо осуду варваства једног режима? Или било шта, ако знамо да је актуелни председник номинално про-ЕУ партије каква је СНС, раније био генерални секретар Српске радикалне странке чију су припадници волонтирали као чувари у логорима за Хрвате и Бошњаке у Србији деведесетих? Јер, ти логори су огромна срамота за Србију. Србија је осрамоћена због бесмислених ратних циљева. А те циљеве је својевремено пропагирао и сада актуелни председник СНС-а. Зато баш он треба да Србијанској омладини о тој ружној страници наше историје каже коју реч.
